05.08.04
Dekor svakoj vlasti
Labud Dragić
Književnici moćnicima ublažavaju osećanje suvišnosti i vraćaju im samopouzdanje. - Da li su dva i dva četiri, to je u Crnoj Gori demokratsko, a ne naučno pitanje
Labud Dragić (1954), pripovedač i romansijer, objavio je, do sada, pet zbirki priča: „Koji nemaju pečata”, „Stam u katedrali”, „Dolina senki”, „Uoči trećih petlova” i „Divlji anđeo”. Srpska književna zadruga je nedavno objavila Dragićev romaneskni prvenac „U zatonima Lete”, a Grafički atelje „Dereta” knjigu priča „Pandorini vetrovi”, koja govori o našem vremenu na ironičan način. Dragićeve priče ukazuju na anomalije našeg društva i čitavog svetskog poretka.
Rugate se našoj nedavnoj prošlosti kada se slavio Dan opšte mladosti i Dan svih mrtvih. U Vašim pričama ima satire, ali i groteske?
- Ne, ne rugam se. Ona se sama sebi ruga, kao i sadašnjost uostalom. Ja samo beležim i kaskam za groteskom svakodnevice. Ako ponekad i krenem prečicom i preteram u grotesci, događaji, koliko sutra, to neutrališu.
Tek što sam objavio priču „Proslava”, evo njene izvedbe na nekom od naših trgova, poljana, gumna ili raskršća. Dovoljno je da se okupi desetak luda sa kamerama, zvaničnicima, trubama, barjacima i svakojakim zakrpama - i eto vam istorijskog događaja, eto karnevala. I sam bi Hijeronimus Boš zanemeo pred takvim prizorima i odložio kičicu da se nagleda čuda, ostavljajući protagoniste na miru da oglase početak istorije.Bila su to vremena u kojima je postojala Mefistova milicija?
- Ona je danas, u potpunom zamahu, kamuflirana u razne humanitarne, vladine i nevladine organizacije, komitete centralne i periferne. Kadeti Mefistove milicije danas brane demokratiju danju, a streljaju pod okriljem noći. Kadeti Mefistove milicije su pod zaštitom Veliкog Mefista koji je otac svih demona i bljuvač svekolikog zla.
Prolaz u ovu miliciju imali su nosioci plakete „Najbolji koljač Jasenovca” i spomenice „Davitelj s Korićke jame”. Držite se devize: možemo da oprostimo, ali ne smemo da zaboravimo?
- Ne držim se nikakve devize. Primećujem samo potpunu izobličenost istorije, galopirajuću huku zla i odsustvo svake zemaljske pravde. Ono što se danas čini srpskom narodu strašnije je od onoga što se činilo od 1914. do 1918. i od 1941. do 1955. godine.
Dotičete se i najnovijih događaja: NATO bombardovanja Srbije 78 dana. Narod smo koji slavi poraze, pa tako obeležavamo i Dan bombardovanja?
- Ne slavi narod. Slavi narodni škart koji bi hteo da vodi taj narod. Narod je srećom mnogo mudriji i ja ne poznajem nijedan bolji. I nije tačno da ima vlast koju zaslužuje. Ovaj narod poslednjih stotinu godina ima goru vlast nego što zaslužuje.
U jednoj priči ironično kažete da nema više proleća: iz zime uskačemo u leto zbog „ekonomičnosti vremena i usklađivanja sa Unijom”. Niste, očigledno, za bezglavo trčanje u zagrljaj Evropske unije?
- To vam je ista ona priča koju smo slušali pedeset godina. O ulasku u „svetlu budućnost”. Evo te budućnosti. U nju nas je gurnula upravo ta Evropa. Pa, nije nas ćušnula u glib da bi nas odatle vadila obučena u svečano odelo i bele rukavice. I nije prvi put. Ta ista Evropa bila je ravnodušna pred istrebljivanjem Srba u Jasenovcu, kao i prekjuče u Republici Srpskoj Krajini, kao juče pred rušenjem srpskih svetinja na Kosovu.
Ali, ostavimo to po strani. Da ona istinski želi naše prisustvo u „društvu naroda” najpre bi stala na put separatizmu, terorizmu, strančarenju, uzaludnom prosipanju tolike energije, volje i novca.Naprotiv, Evropa je pospešivala, instruisala i finansirala sve pokrete, sve stranke, sve nevladine organizacije koje su radile na razgrađivanju srpske države i njenih institucija, njene bezbednosti, kao i njene ekonomske i odbrambene moći.
Pleme Krleža, po Vama, vuče koren od skitničke bogumilske sekte iz Bugarske. To su, dakle, Šopovi koji su živeli u Leskovcu, a potom se odselili na zapad, gde je jedan njihov izdanak postao „nosilac kroato-katoličke kulture”. U kojoj meri pisac sme da iskrivljuje istorijske činjenice?
- To nije nikakvo pleme, ali, eto, u priči, u kakvoj satiričnoj noveli, moglo je to biti i tako titulisano. Nije to bilo predmet mog istraživanja. Prosto tako mi je objasnio autor knjige o Krleži i o njegovom prisustvu u Crnoj Gori između dva rata, do najsitnijih detalja. Ja sam prihvatio to objašnjenje kao takvo, literarno provokativno i, pre svega, smešno, ne ulazeći u njegovu istinitost.
Vi jednostavno vidite na čemu se zasniva sva „crnogorska nauka”. Svaka drumska mehana slobodno sebe može proglasiti za akademiju, makar onakvu kakva je ta Dukljanska, i ako se nađe neko da dokazuje kako su Crnogorci Marsovci uvek će se naći kritična većina da podrži to otkriće.
Da li su dva i dva četiri, to je u Crnoj Gori demokratsko, a ne naučno pitanje.
Crnogorci-Srbi, oni koji su sebe videli kao srpske Spartance ili srpske Pruse, koji su tu nestvarnu i podosta mitsku zemlju stvorili krvlju svojih najboljih sinova, ugone se u ćošak za nacionalne manjine. Ima li u poslednjih trista godina Crna Gora ijednog popa, ijednog soldata, hajduka a da nije Srbin? Da ne pominjemo vladike, vojvode, književnike i dinastiju Petrovića?
Junaci Vaših priča su i Brkoje Dukljanin, Štedimlija, Drljević, Kenja Broć, koji se zalažu za crnogorski jezik. Vi ste iz Morače, šta je Vaš maternji jezik?
- To je suvišno pitanje i delimično pojašnjeno prethodnim odgovorom. O njemu su se, čini mi se, izjasnili svi pismeni Crnogorci koji nisu porekli svoje srpsko ime i veru. Svaka crnogorska baba zna kojim jezikom govori ukoliko nije starila na Brozovoj penziji koju je primala od kredita pozajmljenih na račun onih koji se još nisu ni rodili. Dakle, svako ko nije zamenio krst petokrakom.
Na ironičan način govorite i o svojoj književnoj bratiji?
- Književnici su potpuno nepotreban svet i u mnogo ozbiljnijim zemljama negoli što je ovaj naš vašar. Ali, oni daju nužan dekor svakoj vlasti, ublažujući joj osećanje suvišnosti, vraćajući joj samopouzdanje.
Književnici su skloni kopernikanskim obrtima, kolumbovskim inovacijama: ako ne možeš da završiš osnovnu školu - osnuj akademiju i budi njen predsednik.
Ako nemaš kuće ni kućišta, odvali zakrpu s gaća i napravi barjak.
Zoran Radisavljević
01.04.04 Zlatna greda
Gorki napitak melanholije
U zatonima Lete, Labud Dragić
Jedan kritički tekst, sve i da hoće, ne može da promeni status nekog pisca i njegovog dela, ali ono što svakako može jeste da snagom argumenata barem podstakne na nova iščitavanja koja bi u krajnjem ishodu upotpunila i dala objektivniju sliku o autoru i njegovom delu. Ne znam da li će ovaj, kao i prethodni moji tekstovi o Labudu Dragiću u tome uspeti, ali mislim da je svakako reč o književniku čije je delo vredno toga truda i to dokazuje iz knjige u knjigu, već dvadeset godina. Ta vrsta spisateljske istrajnosti i dugotrajnog ozbiljnog rada na sopstvenom tekstu nešto je vrlo retko u sadašnjem srpskom književnom životu i nešto što se umnogome razlikuje i opire našoj verziji star sistema i instant literata koje tako prilježno doslovno svakog dana na svakom ćošku naših varošica i sela pronalazi samoproklamovani "izdavač godine". Sasvim je onda logično da u moru "kultnih knjiga" i "epohalnih dela" ionako uglavnom plitka, a sada i ulizička novinarska pera, naprosto niti mogu niti su voljna da se suoče sa literaturom koja nadilazi opisane okvire. Međutim, kao u uvek kada je reč o istinskoj umetnosti, dnevna recepcija je samo prvi, ali ne i najvažniji element njenog procenjivanja. Vreme i kavlifikovani čitaoci u tome imaju poslednju reč.
Nakon pet zbirki priča (Koji nemaju pečata, Sram u katedrali, Dolinom senki, Uoči trećih petlova i Divlji anđeo) Labud Dragić se sada čitalačkoj publici obraća svojim prvim romanom U zatonima Lete. Evo kako se on završava:
"Zašto čovek suočen s licem smrti priziva sliku bližnjih kao da od njih traži pomoć i oproštaj što ih je unizio strahotom sopstvenog poraza?
Sumoran je Blagaj, nastanjen sablastima. Sve su kuće na broju, ali zaključane i puste - a kroz slepe prozore nikada neće pirnuti promaja, niti će u noćnoj tami planuti sijalica.
Pokisle, slepe kuće poznih ponoći.
(...) Samo na prozorima mutnih nebesa vide se uskovitlane rite oblaka što obasjavaju groblje đe su se stićili u grumak seni uskoka ne bi li i iz prošlosti, makar i svojim mramorjem, odbranili selo od aveti zaborava. Kud se proskita kukavno potomstvo, od Sibira do Alaske, od Sankt Peterburga do Ognjene zemlje - diljem zemaljskog šara, samo ih nema ovde gde im je žila. Je li i na njih pomrzla ova zemlja ili je možda ponosna što su i na taj način po zemnom šaru raširili mrežu pamćenja. Samo, ovde više nema nikoga ni sveću da zapali, samo naši preci nemaju svoj dan mrtvih. "
Ovo je epilog, ali i rezime prvog romana Labuda Dragića: spajanje ličnog sa opštim, prošlog sa sadašnjim, arhaičnog sa modernim, urbanog sa ruralnim, lirskog sa epskim. Linija kontrasta je, u stvari, linija dodira u ovoj knjizi. Međutim, reč je nesumnjivo o najlirskijoj od svih dosadašnjih knjiga ovoga autora, u kojoj preovladavaju seta, melanholija, sećanje na prošlost (davnu ili onu nešto bližu) i detinjstvo. To je, takođe, i porodična priča (porodični i zavičajni hronotop) o više generacija koje žive na istom mestu, u istoj kući, tako da se sudbine ljudi i prostora u kojem žive slivaju u nedeljivu celinu s vremenom i njegovim menama. Rodno mesto pamti mnoge generacije i njihove smene, a to je posebno izraženo jer je u Dragićevom romanu reč o Crnoj Gori, o Gornjoj Morači, dakle o izrazito epskom prostoru koji i inače ima dugu tradiciju usmenog pamćenja, kao zamene za nedostatak pisanih dokumenata.
Svoju pripovedačku minucioznost (već mnogo puta dokazanu u kraćim narativnim formama) Dragić prenosi i u svoj prvi roman, tako da u njemu pronalazimo opise, odnosno svojevrstan govor stvari: stožer pred kućom, revolver gaser, sablja, orden, pokućstvo, alati, biljke, životinje (posebno konj), tvore kao bitni elementi sliku svih karakteristika života u jednom prostoru, a koji iščezavaju menjajući tako i prirodu toga prostora i egzistenciju unutar njega. Međutim, svaka promena, a posebno ona spolja izazvana i neevolutivna, ona koja uzrokuje nasilno menjanje identiteta, izaziva otpor, naročito tamo gde je pamćenje duboko ukorenjeno, poput bukve koja pamti vekove, a o kojoj nam Dragić pripoveda u U zatonima Lete. U tom, ali i u širem smislu, ovaj roman možemo tumačiti i kao prvorazrednu transpoziciju "duše" jednog prostora: najboljeg i najgoreg što on (u ovom slučaju Crna Gora) daje - od vrhunskog osećanja časti i ponosa (koji ponekad prelaze u oholost), do najprimitivnije niskosti, od najvišeg junaštva do užasnog kukavičluka.
U svom pripovedanju Dragić više sledi lirsku nego epsku logiku i njegove narativne celine (fragmenti, glave i poglavlja) nižu se po asocijativnom, a ne po principu uzročno-posledičnih veza. Najbolji primer za to je opis Mojkovačke bitke gde Dragić namerno izbegava epske, panoramske opise događaja. Dati su samo fragmenti mozaika, delići slike, sasvim lični detalji porodičnih, pojedinačnih tragedija, smrti. Ta subjektivnost izaziva posebno uspelu sugestivnost u tekstu, izbegavajući istovremeno patetičnost govora o velikim i mnogo obrađivanim istorijskim zbivanjima, ali se iz tih pojedinačnih sudbina jasno i upečatljivo čita tragedija kolektiva. Poseban tematski sloj u romanu zauzima pripovedanje o porodici i osećaj porodične bliskosti je posebno potenciran kroz činjenicu da je zajednička kuća opustela, kao i čitav kraj. Roman otuda postaje fragmentarna povest o tihom nestajanju - otuda u naslovu zatoni Lete, jer u opštem i epohalnom zaboravu i samozaboravu svega i svačega (ličnom, porodičnom, nacionalnom), ovi fragmenti sećanja na prošlost su jedino što ostaje, odnosno jedino što izbegava takvu sudbinu i opire joj se. I paradoksalno: ono najkrhkije - reči, sadrže i čuvaju u sebi sveukupnu prošlost, vekove i postaju jedina vertikala časnog postojanja, postojanja koje ne želi da prihvti sveopšti merkantilizam za svoju osnovu i jedini cilj. Sa stanovišta nacionalnog udesa to postaje posebno važno, jer prevazilazi laku revijalnu zabavu i postaje prvorazredana umetnička artikulacija, artfakt koji nadilazi sam prostor za koji je nastankom vezan (Crna Gora, Gornja Morača). On postaje metafora o jednom narodu koji sve više postoji i pričama i sećanju nego u zbilji, o narodu koji pretrajava bez svoje esencije koja ga je suštinski obeležavala i vodila stolećima.
Lokalni ton koji sam često kritikovao u prethodnim knjigama Labuda Dragića, kada je bio prenaglašen i redundantan, sada, u U zatonima Lete je sasvim funkcionalizovan, lirski umekšan i utišan i u kontekstu romana nameće se kao nužan i nezaobilazan element bez kojeg bi iščilelo mnogo od lepote i snage ove knjige. Jer, ovo je knjiga topline i ljubavi prema zavičajnom prostoru koji ovako opričan dobija novu, mitsku dubinu ? koju Crna Gora i inače ima, ali je često bivala banalizovana i uprošćena od strane banalnih i primitivnih tumača. U tom smislu Labud Dragić je njen prvorazredni umetnički tumač. Pred njime je bio vrlo težak zadatak lirizacije epskog prostora, ali je on uspešno rešen osmišljenim i izbalansiranim uklapanjem "porodičnog vremena" u celinu romana, odnosno, bolje rečeno, stavljanjem u centar pripovedačevog interesovanja porodice i minulog porodičnog života.
U tom svetlu sva stilska sredstva koja su bila amblem Dragićevog pripovedanja u svim prethodnim knjigama (a i sada su prisutna) - ironija, sarkazam, groteska - pokazuju se kao odlike jednog sveta koji je suprotstavljen skladu porodičnog života i njegovim vrednostima. Namerno ne želim da kažem da je reč o prostom sukobu (ili nerazumevanju) ruralnog i urbanog, jer je Dragić pripovedač koji vrlo dobro vlada osobenostima oba miljea I podjednako ih oseća kao svoje, a upečatljivost i jednih i drugih fragmenata to potvrđuje, tako da je preciznije konstatovati da je reč o sukobu dva sistema vrednosti, ma gde se oni primenjivali.
Mladen Vesković
30.10.03 Politika
Sa izdavačke trake
"Ratna pošta" romansijera i pripovedača Miroslava Josića Višnjića, prvog urednika obnovljene Biblioteke "Albatros" (1984) napisana je sticajem predvidljivih životnih okolnosti, iznuđenim, probranim i nepomerljivim rečima. U njoj je sabrano 500 prijateljskih pisama iz vremena NATO bombardovanja Srbije, od 23. marta do 10. juna 1999. godine, bez popravki, dopuna ili objašnjenja.
"Ratna pošta" je knjiga-dokument, svedočanstvo o danima u kojima su i hrabri drhtali, mudri brbljali, nevernici se krstili. Ona priča o tome šta misle obični ljudi kada ih više sile, mimo njihove volje, gurnu u vrtlog.
Zapisi o porodici
U poznatoj kolekciji "Nova" Slobodana Mašića objavljena je nedavno knjiga Emire Karabeg (1934), dugogodišnjeg novinara "Politike", "Zapisi o mojoj porodici". Knjiga je posvećena uspomeni na oca, Ibrahima Karabega, koga je spisateljica, kako kaže "poštovala, obožavala i od njega mnogo naučila".
Knjigu je pisala, objašnjava, sa velikim zadovoljstvom i lakoćom, u ratnim jutarnjim časovima i posle podne. Neke davne događaje je čak i sanjala i tako osvežavala svoje sećanje. Na kraju je sve to još jednom prepisala i rukopis dala izdavaču, koji je faksimil iskoristio za grafičko rešenje korica knjige.
Oaza beskraja
Izdavačka kuća "Partenon" iz Beograda objavila je devetu pesničku knjigu Tomislava Miloševića (1939), pod naslovom "Oaza beskraja". Zbirka ima tri tematska ciklusa.
Tomislav Milošević, ističe Miodrag D. Ignjatović, ume da pravi pesmu i bez velike teme. Zapravo, čega se god dotakne pretvori u pesmu. To je, s jedne strane, dokaz srođenosti sa jednom prepoznatljivom autopoetikom, a s druge, da pesnik ž ivi i razmišlja na poetski način.
U zatonima lete
Srpska književna zadruga, u biblioteci "Atlas", objavljuje novi roman Labuda Dragića pod naslovom "U zatonima Lete". Ovaj rasni prozaist objavio je do sada niz knjiga pripovedaka i romana, počev od zbirke "Koji nemaju pečata" 1985. godine.
"U zatonima Lete" predstavlja razuđeni prozni tekst u kojem se romansijerski pravci i vremena ukrštaju i prepliću, kao što se spajaju stari i novi duh, a pogotovo bujan i izvanredno svež jezik. Jezički kolorit boji neobičan pogled na svet i književnu logiku ovog autentičnog pisca.
Z. R.
