Tranzit

12.05.06

Dragi budući čitaoci, vodim vas u preokrenuti svet, gde je Sever na Jugu, Zapad na Istoku, belci kod crnaca, a bogati kod siromašnih

(Specijalno za „Politiku”)
PARIZ – Abdurahman A. Vaberi rođen je 1965. u DŽibutiju. Odavno živi u Kanu u Normandiji. U svet književnosti ušao je pre desetak godina sa dve zbirke kratkih priča: „Zemlja bez hlada” i „Nomadska sveska”, a danas mu se dela prevode na mnoge jezike. NJegov poslednji roman: „U Sjedinjenim Afričkim Državama”, nedavno objavljen u Parizu, izazvao je veliku medijsku pažnju i dobio brojne pohvale kritike. Prethodni roman „Tranzit” prošle godine je na srpskom objavio beogradski „Klio”.

Vaberi je u novembru 1997. bio u Beogradu, kao gost Francuskog kulturnog centra. Tom prilikom je učestvovao na promociji zbirke frankofone priče: „Od Haitija do Madagaskara”, u kojoj je zastupljen novelom „Galerija ludaka”. Knjigu je priredila i prevela Vesna Cakeljić, profesor frankofone književnosti, koja je vodila ovaj razgovor, na Sajmu knjiga u Parizu.

INTERVJU
Vaš rad nije ograničen samo na književnost: putovali ste u Ruandu četiri godine nakon genocida. Je li to bio humanistički projekat?
– Da, Ruanda je 1994. doživela genocid u kome je bilo blizu milion žrtava. Išao sam tamo sa grupom prijatelja: pisaca, filmskih reditelja i drugih afričkih umetnika, želeći da vidim posledice i tragove tog genocida. Pokušali smo da pružimo svedočanstvo koje bi bilo drugačije, ponavljam, drugačije od viđenja nekog zapadnjačkog novinara ili pisca, pošto znamo da jedino Zapad ima sredstava za dužu reportažu u Africi. Sem toga, nedostajalo je dublje istraživanje i analiza zbivanja oko genocida. Ta naša poseta bi se mogla nazvati humanističkom, naravno.

U medijima gledamo uvek istu sliku Afrike koja deluje kao prizma svih zala. Je li Vas to podstaklo da iznova stvorite svet?
– Da, malo sam besan zbog takve jednostrane slike, naravno, ali nisam želeo da morališem govoreći: ne treba činiti ovo ili ono? Hteo sam da ispričam priču posle koje će čitalac reći: mediji zaista govore koješta! Na primer, ratovi se uvek objašnjavaju međuetničkim problemima; tuđi ratovi uvek su etnički, naročito oni u Africi.

Kako vi to tumačite?
– Totalnim neznanjem! Neka zbivanja kao da ne postoje. Zato što izveštači nemaju vremena, što gledaju s prezirom na te ljude, što im ne pada na pamet da lupaju glavu kako bi shvatili šta se uistinu dešava! I cepanje Jugoslavije objašnjavali su etničkim sukobima.

Mislite li da zapadnjake iskreno zanima Afrika?
– Ne postoji nekakva zapadnjačka priroda. Postoje razne grupe koje Afrika privlači iz hiljadu razloga: ekonomske grupe, predatori, koje zanimaju prirodni resursi po najnižim cenama, zatim crkve koje žele da evangelizuju, itd. Ali niko ne vodi računa o interesima naroda. Afrika predstavlja samo dva odsto svetske trgovinske razmene, dakle, u Davosu ili drugde ona ne zanima nikoga.

Je li bolja situacija sa arapskim svetom?
– Još je gore! Arapski svet je aktuelni neprijatelj, predmet dijabolizacije! Traži se jedna suštinski drugačija i neprijateljska priroda u islamu. Govori se o dva bloka, o sudaru dve civilizacije. U realnim okolnostima mene zanimaju oni mali međuprostori gde se različitosti dodiruju, gde utiču jedna na drugu, a ne mesta gde se suprotstavljaju.

Ta susretanja su zanimljiva u Vašim „Sjedinjenim Afričkim Državama”. Šta biste rekli budućim čitaocima o svom romanu?
– Dragi budući čitaoci, vodim vas u preokrenuti svet, gde je Sever na Jugu, Zapad na Istoku, belci kod crnaca, a bogati kod siromašnih. Dakle, čim prihvatite taj predlog za čitanje – koji za mene nije ni revanš ni pamflet niti išta slično, već samo narativni postupak – moći ćete lako da pratite sudbinu devojčice Maje, poreklom iz Normandije, koju je usvojio afrički lekar u humanitarnoj misiji i odveo je u Eritreju. Pošto sam obrnuo sve perspektive, Normandija je ekvivalent neke zemlje u ratu kao što je Čečenija, a Asmara, glavni grad Eritreje, odgovara NJujorku. Tridesetak godina kasnije, Maja je velika umetnica i kreće u potragu za svojim pravim roditeljima...

Kako ste izbegli zamku revanšizma pišući svoj roman?
– U njemu se prepliću dve priče: intimistička pripovest o glavnoj junakinji, na podlozi panafrikanizma koja funkcioniše kao filmski dekor. Vidi se da je afrička hegemonija daleko od savršenstva! Ona je isto tako problematična kao i ono što danas zovemo zapadnjačkom hegemonijom. Sem toga, Afrika je pačvork od 53 nacije koje su imale različit razvoj, istoriju.

U eri mondijalizacije, skoro sve države postaju pačvork?
– Naravno! To je zapravo i prirodno. Zato mi je krivo što eksperti često objašnjavaju ratove etničkim sukobima, na primer, u slučaju Jugoslavije ili Liberije. Ako bismo isto pravilo primenili na Zapad, što sam u svom romanu pokušao da pokažem, videli bismo da je Švajcarska etničko bure baruta, pošto u njoj ima četiri jezika, dve religije, dvadesetak kantona, ne računajući velike kulturne razlike. Francuska je očigledno etnički pačvork, Belgija takođe, i tako redom...

O Vašem novom romanu mnogo se pisalo čim se pojavio?
– Recepcija je stvar čitalaca, ali sam polaskan što moj roman mnogi vole i što o njemu pričaju sa puno emocija. Bilo je dosta pohvalnih članaka. Neki kritičari govore o filozofskoj priči, čak me nazivaju crnačkim Volterom!

U Francuskoj je trenutno sve u znaku Siicle des Lumiires: izložbe, debate, naslovne strane časopisa sa likom Voltera, Rusoa, Didroa... Koincidencija!
– Nisam se isključivo inspirisao idejama prosvetiteljstva. Ja tražim svoju sreću gde god stignem, kao što pčela kupi polen sa raznih cvetova. Malo sam uzeo od Voltera, malo od Svifta, ali i iz „Hiljadu i jedne noći”, iz afričkih priča, holivudskih filmova, od Boba Marlija...

Ili od Bin Ladena! Junak Vašeg prethodnog romana „Tranzit” uzeo je ime najtraženijeg čoveka na planeti...
– „Tranzit” je pre svega hronika rata u DŽibutiju, viđena očima deteta-vojnika koje će uzeti nadimak Bin Laden i koje će postati neka vrsta kafkijanskog čudovišta. Taj dečak je u isti mah žrtva i monstrum. Sve što se na njega odnosi potpuno je realistično. Dali su mu oružje i on ubija. Pokazao sam kako vlade koriste decu-vojnike i odbacuju ih kad im više nisu potrebna. Ali ima i mnogo drugih stvari u tom romanu.

Mediteranski rusvaj

Kakvi su vaši utisci o Beogradu, u kome ste boravili pre nepunu deceniju?
– Naročito su mi se dopale njegove mitelevropske strane, ali vaš grad je takođe i mediteranski, te nije hladan kao na primer Varšava. Deluje mi blizak davnašnjoj slici koju ljudi imaju o Orijentu ili Mediteranu. Ukratko, jedan lep mediteranski rusvaj! Nadam se da ću ga uskoro ponovo videti.

Vesna Cakeljić

18.04.06 Blic

U „imaginarnom dnevniku“ junaka romana, Harbija, iseljenika iz Džibutija, prepliću se narativni glasovi (i tačke gledišta) postradalih članova njegove najuže porodice, iz čijeg se (sablasnog i strasnog) komešanja slute mučne istine o minulom građanskom ratu, kao i o odnosu Afrike prema (bivšim) kolonizatorima. Kriza nacionalnog identiteta, koju bi pokojni otac, Avaleh, opisao kao nadmudrivanje (arogantnog, francuskog) porobljivača bežanjem u necivilizovanost, završava se (istorijskom, kulturnom, društvenom) propašću, oličenom u detetu–vojniku Baširu, žrtvi marionetskog režima: dok je u Avalehovim drevnim mitovima baštinjena mudrost k ene su kao i doba koje ih je iznedrilo. Razmišljanja Harbijeve (bele) supruge, Alise, otkrivaju sličnosti (po pohlepi, divljaštvu i bedi) svetova koje su oni pokušali da povežu i pomire „domino-brakom“: slobodoumna „mala bretonska studentkinja“ je zbog francuskog (kolonizatorskog) porekla bila „sramota koja hoda“, a njihov krhki i načitani sin, Abdo-Žilijen, „dete ljubavi bez granica“, koji je za obe suprotstavljene rase neprihvatljiv, bio je predodređen za ranu smrt. Ni po završetku tragične odiseje koja ih je dovela do (pariskog) „raja Belaca“, Harbi i Bašir ne pronalaze spokojstvo; prezreni i poniženi (u prihvatilištu Crvenog krsta kao u zoološkom vrtu), ge i stida.

I ovaj, kao većina romana o crnom kontinentu, pisan je iz (kulturološke) perspektive evropski obrazovanog čoveka za koga su tamošnje sudbine i naravi neshvatljivi i previše surovi; Vaberi, koji je samo po rođenju pisac iz Džibutija, oblikovao je „Tranzit“ od tipskih likova (deteta–vojnika, obrazovanog Afrikanca) i politički stereotipnih tendencija koje mu premrežuju (zamućuju) pogled na svet.

Vesna Trijić