Trajnost i promena

12.01.08 Danas

Nedavno objavljena knjiga Predraga J. Markovića Trajnost i promena pridružuje se nevelikom, ali značajnom nizu studija domaćih istoričara, sociologa i antropologa, nastalih poslednjih nekoliko godina, koje obeležavaju jedno, nadamo se definitivno, pomeranje u našoj društvenoj nauci, čime ona hvata korak s tokovima već decenijama prisutnim na međunarodnoj sceni. To pomeranje je dvostruko i sastoji se, najpre, u prevrednovanju kategorije svakodnevnog u društvenoj teoriji i istraživanju, a drugo, u iskoračivanju iz uskih granica posebnih disciplina u pravcu interdisciplinarnosti. Svakodnevni život je za filozofiju tradicionalno predstavljao kontrastni pojam, inferiorni modalitet egzistencije i saznavanja nasuprot kojem je ona sebe reflektovala. I društvene nauke su, u razdoblju svog formiranja, prezirale svakodnevicu i nastojale da se od nje udalje što je mogućno više. Stvari se menjaju sredinom XX veka, i to na više polja istovremeno. U istoriografiji, prvi otklon od političke, događajne i hronološke istorije pravi škola "Anala", svojom zamišlju društvene istorije i materijalne civilizacije. Za ovim slede pristupi "mikroistorije", "istorije privatnog života" i "istorije svakodnevnog života". U sociologiji, prevlast strukturalnog funkcionalizma Talkota Parsonsa uzdrmana je 1960ih prodorom interpretativnih pravaca (simboličkog interakcionizma, fenomenologije, etnometodologije), koji hladnoću, objektivizam i sistemsko razmišljanje žele da zamene konkretnim, životnim pogledom iz subjektivne perspektive običnog čoveka. Antropologija se, otprilike u isto vreme, počinje "vraćati kući", uzimajući razvijena zapadna društva za predmet proučavanja. Svi ti razvoji značili su novo mesto i dignitet koji su dodeljeni temi svakodnevice.
Svejedno da li ćemo se složiti s dalekosežnom tvrdnjom francuskog sociologa Anrija Lefevra da se istina o društvu krije upravo "nemisterioznim dubinama svakidašnjeg života", neporecivo je da se kroz analizu sitnih svakodnevnih događaja - pod uslovom da raspolažemo adekvatnim analitičkim i metodološkim oruđem - može saznati mnogo šta o najvažnijim pitanjima društvenih nauka: društvenoj strukturi i raslojavanju, vrednosnim obrascima, mehanizmima društvene promene, delotvornosti ideologija, izrabljivanju i tlačenju kojima su manje moćni članovi društva izloženi, ali i njihovom tihom i upornom otporu, i slično. Studij svakodnevnog života skreće nam pažnju na fenomene s kojima se svako od nas susreće, s kojima živimo, s kojima s praktično nosimo, ali malo kad o njima sistematski mislimo.
Upravo se takvim, bliskim i poznatim a opet neprimećenim, ignorisanim i zaboravljenim "malim" temama bavi Predrag Marković u svojoj knjizi. Kroz četiri celine, u koje je grupisano ukupno devet tekstova, on se bavi tematskim rasponom od specifičnosti svakodnevnog života i kulture u socijalističkoj Jugoslaviji, preko pitanja identiteta i kulturnog mešanja, pa do problema društvenog i institucionalnog poverenja. Ova kolažna struktura odgovara rascepkanosti i šarolikosti same svakodnevice. Građa se posmatra očima istoričara, ali jednog novog tipa istoričara, koji ume i voli da gleda oko sebe, danas i ovde, a ne samo u manje ili više daleku prošlost. Istoričarsko stručno zaleđe autora ponajviše se ogleda u metodološkom pristupu, izboru i načinu korišćenja izvora, dok bi se sadržaj jednako tako mogao označiti kao sociološki, antropološki ili psihološki. Jer, gde bismo, recimo, smestili analizu kulturnog uticaja gastarbajtera na sredinu iz koje su potekli? Ili analizu prakse (ne)kupovanja karakta za gradski prevoz kao mere stupnja institucionalnog poverenja prisutnog u ovom društvu? Ili razmatranje fluktuacija ličnih imena koja se nadevaju deci kroz različite periode? Govoreći o stvarima koje su deo naših sopstvenih života, ova knjiga nas podstiče da te živote sagledamo na nov način i podučava nas kako da zavirimo ispod prividnog sivila svakodnevice. Ivana Spasić

24.09.07 Ekonomist

Svakodnevni život se nije ni lako ni brzo nametnuo kao predmet istraživanja društvenih nauka (u sociologiji tek od šezdesetih godina prošlog veka ova oblast postaje u većoj meri predmet sistematičnog istraživanja). Proučavanje svakodnevice nudi široko polje mogućnosti, ali povezano je i sa zamkama.

Tumačeći svakodnevicu ljudi, dolazi se do dragocenih uvida u strukturu i način funkcionisanja jednog društva (upravo uvida za razumevanje „trajnosti i promena“). Knjiga istoričara Predraga J. Markovića bavi se svakodnevicom u socijalističkoj i postsocijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji.

Knjiga se sastoji od priloga koji su grupisani u četiri celine: Specifičnosti svakodnevnog života i kulture u jugoslovenskom socijalizmu; Identiteti; Drugi i mi: mentalno mapiranje sveta i evropski uticaji na svakodnevicu i kulturu Srbije; Društveno i institucionalno poverenje. Informativan i podsticajan predgovor knjizi napisala je Ivana Spasić.

Marković je istraživao nekoliko tema koje su izuzetno važne ne samo za bolje razumevanje naše bliže prošlosti, već i za bolje razumevanje reakcija ljudi na moderne izazove i promene. Skrenućemo pažnju, ilustracije radi, samo na nekoliko pitanja kojima se autor bavi. Važno istraživanje odnosi se na percepciju života i rada u jugoslovenskom socijalizmu. Marković ukazuje na osobenosti jugoslovenskog socijalizma (nezavisna spoljna politika, veliko učešće privatnog poseda u poljoprivredi, otvorene granice) i na posledice takvog stanja na svakodnevni život (stvaranje neke vrste „socijalističkog potrošačkog društva“). Kakva su sećanja ljudi na taj period? Kao zlato doba doživljavaju se 50-te, 60-te i 70-te godine. Kao pozitivne odlike socijalističkog sistema ispitanici ističu stabilnost radnog mesta, životni standard, solidarnost, uvažavanje običnog čoveka i jednakost, lojalnost prema kolektivu i profesiji i slično. Negativne emocije vezane su za problem raspodele stanova, previše povlastica za članove Partije, a u kasnijim godinama i za korupciju. Ovakva „sećanja“ bitno utiču na percepciju ljudi i njihovo ponašanje u vremenu dramatičnih društvenih promena.

Tema koja je bliska prethodnoj odnosi se na istraživanje uticaja gastarbajtera na svakodnevni život u Srbiji. Ovaj region je inače poznat po pokretljivosti radnika, odnosno po ekonomskim migracijama. Ključno odredište jugoslovenskih radnika bila je Nemačka. Marković pokazuje promenu odnosa društva (u zemlji porekla) prema ovim radnicima. Sve do devedesetih godina oni su bili potcenjivani u svim oblastima javnog života. Bili su standardna tema izrugivanja na filmu i literaturi, a posebno im je bio pripisivan imidž skorojevića. Tokom devedesetih stvari se menjaju. Ekonomska kriza podstiče traganje za novcem, pa tako i za izuzetno poželjnim gastarbajterskim doznakama (čak i 2005. godine doznake su činile oko 13 odsto bruto domaćeg proizvoda). Oni postaju meta masovnog laskanja. Umesto o gastarbajterima, sve više se govori o dijaspori. Gastarbajteri su znatno uticali na svakodnevni život Srbije. Masovno su investirali u izgradnju kuća, koje su često predstavljale simbol uspeha. Doneli su druge navike u svakodnevni život – radne navike, smanjivanje porodice, drugačiji odnosi između supružnika, drugačiji odnos prema deci i slično.

Jedna od tema koja je važna za razumevanje događaja iz bliže prošlosti jesu takozvani mešoviti brakovi. Mešoviti brakovi su neodvojivi od teme identiteta. Ovi brakovi su predstavljali primer „integracije odozdo“, odnosno predstavljali su pokazatelj koliko je bio snažan nadnacionalni (jugoslovenski) identitet. Statistički podaci ukazuju na dinamiku i strukturu ovih brakova. Oni su bili češći u velikim gradovima, sklapali su ih obrazovaniji i socijalno pokretljiviji pojedinci. Takođe, jasno se uočava da je rat 90-tih godina pojačao trendove netolerancije.

Marković analizira i problem društvenog poverenja. O društvenom poverenju kao delu „socijalnog kapitala“, to jest važnom faktoru u oblikovanju institucija i njihovom funkcionisanju se u poslednje vreme mnogo pisalo (čuvena Fukojamina knjiga o ovoj temi prevedena je na naš jezik i o njoj smo pisali na stranicama ovih novina). Marković pojam socijalnog kapitala tumači kao poverenje u državu i sistem i kao spremnost ljudi da se angažuju u njegovom očuvanju i uvećanju. Posebno se usmerava na pitanje ko su „ljudi od poverenja“ u Srbiji (kome se obraćamo u kriznim situacijama, kome biste ostavili dete na čuvanje, kome biste pozajmili veću sumu novca i slično)? Marković je istraživao stepen poverenja unutar nekoliko „društvenih mreža“: mreža unutar kruga bližih i daljih rođaka; mreže prijatelja i kumova, susedske mreže, zavičajne mreže, političke mreže (posle 1990). „Izdaja“ je označena kao proces kada se nečija mreža poverljivih ljudi cepa. Šta dovodi do cepanja ovih mreža u Srbiji? To su promena socijalnog statusa, poslovni razlozi, ali i političke i ideološke razlike. Na pitanje da li se nepoverenje u državu i njene institucije može nadomestiti ulaganjem poverenja u krug prijatelja i rodbine, autor ne daje potvrdan odgovor.

Pored tema koje smo pomenuli, autor analizira razvoj estetske ideologije jugoslovenskih komunista, istorijske i kulturne uticaje u davanju ličnih imena, predstave o sebi i drugima, poverenje u institucije na primeru beogradskog gradskog prevoza. Predrag J. Marković je objavio zanimljivu i, važno je pomenuti, lako čitljivu knjigu. Kombinujući istoriografsku i sociološku analizu dolazi do zanimljivih uvida koji podstiču na razmišljanje.

Božo Stojanović