To je ovde nemoguće

15.10.19 Bookwar

Nakon što je njena, kao i stogodišnja borba više generacija žena, da se i ženama omogući pravo glasa ostvarila pobedu krunisanu devetnaestim amandmanom na američki ustav kojima se ženama daje pravo glasa na izborima Doroti Tompson odlazi u Evropu kako bi se posvetila novinarskoj karijeri.

Doroti Tompson, koja je bila poznata i kao Prva dama američkog novinarstva i koju su smatrali podjednako uticajnom kao i Elenoru Ruzvelt, prvo odlazi u Irsku gde uspeva da intervjuiše Terensa Meksvinija, jednog od lidera Šin Fejna. Samo dan nakon intervjua Meksvini je uhapšen da bi dva meseca docnije preminuo u zatvoru. Tompson je uradila poslednji intervju sa njim.

Nakon ovoga Doroti Tompson odlazi u Beč gde se, radeći kao dopisnica, fokusira na učenje i usavršavanje nemačkog jezika koji će joj u godinama koje slede biti od velike koristi. Naime, nakon Beča, sledeće odredište joj je Nemačka. Osim što se druži sa slavnim književnicima poput Mana, Cvajga, Brehta (čak je i sama imala lezbijsku ljubavnu aferu sa književnicom Kristom Vinslou) Doroti Tompson iz prve ruke svedoči o usponu jedne male partije koju svi nazivaju nacističkom pod mudrim rukovodstvom jednog još manjeg čoveka čaplinovskih brkova. Upravo je ona, prilikom boravka u Minhenu, uspela da intervjuiše tog smešnog čovu koga će u godinama koje slede ceo svet znati pod imenom i prezimenom Adolf Hitler.

Intervju je bio osnova za njenu knjigu Videla sam Hitlera u kojoj upozorava na opasnost ako Hitler osvoji vlast u Nemačkoj. „On je bezobličan, gotovo bez lica, čovek čije su konture karikaturalne“, napisala je o njemu. „Čovek hrskavičave strukture, bez kostiju. On je nedosledan i nestalan, nesiguran i mrzovoljan. Tipičan je prototip malog čoveka.“

„Senator je vulgaran, gotovo nepismen, javni lažov koga je lako otkriti, a njegove „ideje“ skoro idiotske, dok je njegova slavljena pobožnost bila istog tipa kao trgovačkog putnika koji prodaje crkveni nameštaj, a njegov još cenjeniji humor ironični cinizam iz seoske prodavnice.“

Taj mali čovek će uskoro sve svoje frustracije pokušati da izleči iživljavajući se na celoj planeti. Nacisti su članak i knjigu doživeli uvredljivo i Doroti Tompson, 1934. godine, postaje prvi novinar koji je i zvanično proteran iz Nemačke.

O svojim nemačkim iskustvima i Hitleru ona priča svom drugom suprugu Sinkleru Luisu koji počinje da se poigrava sa idejom šta bi bilo kada bi i u Americi neko sličan Hitleru ili Musoliniju došao na vlast. Iz ovog razmišljanja nastao je roman To je ovde nemoguće koji je u Americi objavljen 1935. godine, dok je srpsko izdanje, u prevodu Milana Đurića, nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.

U ovom satiričnom romanu Sinkler Luis, iz ugla urednika provincijskih novina Doremusa Džesapa i članova njegove porodice, opisuje uspon senatora Berzelijusa Baza Vindripa. Vindrip je populista koji obećava povratak tradicionalnim i porodičnim vrednostima kao i pet hiljada dolara godišnje svakom građaninu, onako na lepe oči.

Predstavljajući sebe kao šampiona u američkim tradicionalnim vrednostima, uz pomoć medijskog maga Lija Sarasona (neke vrste američkog Gebelsa) Vindrip prvo na unutarstanačkim izborima pobeđuje Frenklina Ruzvelta da bi na predsedničkim izborima porazio republikanskog kandidata Volta Trobridža.

„Njih je svega nekoliko, ali samo pomisli kako mala je bila Lenjinova banda u početku, i Musolinijeva, i Hitlerova, i Kemal-pašina.“

I to je bilo to. Vindripu je i ova pobeda dovoljna da uništi Ameriku kakva je postojala. Posle neuspele promene ustava u Kongresu, Vindripova lična i neformalna garda Minute Men (jasna i direktna aluzija na crnokošuljaše i smeđekošuljaše, koja na početku broji između tri i četiri stotine hiljada članova i koje samo na početku nazivaju posprdno Miki Maus) hapsi kongresmene sklone odbrani demokratije. Nakon toga Vindrip sa lakoćom vrši izmenu ustava kojom prigrabi svu vlast. Sve ostalo je već viđeno u Hitlerovoj Nemačkoj i Musolinijevoj Italiji. Afroamerikanci i Jevreji gube pravo glasa i postaju građani trećeg reda. Mesto građana drugog reda rezervisano je za političke protivnike, komuniste, liberale, bundžije raznih fela, prijatelje demokratije, neprijatelje totalitarizma…

„Ali ono što ne smem da gubim iz vida jeste da je Vindrip samo lagani pampur povrh kovitlaca. Nije on smislio sve ovo. Posle sveg onog opravdanog nezadovoljstva zbog doteranih političara i plišanih konja plutokratije, da nema jednog Vindripa bio bi tu neki drugi.“

Tradicionalne partije se ukidaju, a osniva se jedna i jedinstvena Američka korporativna državna i patriotska partija. Priprema se rat sa Meksikom, a možda i sa celom Latinskom Amerikom. Mediji su cenzurisani, građani se hapse i izvode pred preke sudove. Tradicionalni koledži i fakulteti se ukidaju i uspostavljaju se oni koje ama baš svako može da završi za dve godine. Obrazovani i stručni ljudi se marginalizuju, dok na njihova (odgovorna) mesta dolaze neobrazovani i nestručni ljudi koji se vrednuju samo na osnovu odanosti, kako ga zovu, Šefu.

„A i ovaj režim je super. Sada čovek može da napreduje u novinarskom poslu, a ne da ga koči gomila snobova koji misle da su tako strava obrazovani samo zato što su pohađali koledž.“

Politička elita se sve više bogati i živo sve dekadentnije i raskalašnije dok su obični građani sve siromašniji. Državne granice su čvrsto zatvorene tako da je svako bekstvo u slobodnu Kanadu gotovo nemoguće. Koncentracioni logori (koji u Americi nisu namenjeni samo Jevrejima) su sve puniji i ljudi tamo odlaze samo da umru u veoma nehumanim uslovima. Nastupa doba političkih komesara i prekih sudova, a i to samo kada vlastodršcima odgovara da se igraju prava i pravde. (Ne)formalni odredi MM-a su uvek tu da uskoče i da, van institucija, reše neki problem ili da se reše nekog… problema.

Lik Baza Vindripa baziran je na američkom političaru Hjuu Longu. U pitanju je kongresmen iz Luizijane koji je bilo levičarski populista i zagovarao gotovo iste stvari koje je obećavao i Vindrip. Long je imao nameru da se, poput svog književnog parnjaka, kandiduje za predsednika na izborima 1936, godine. Međutim, godinu dana ranije, baš kada je izašla Sinklerova knjiga, na njega je izvršen uspešan atentat.

„U tim starim dobrim danima žene su stvarno imale šansu. Podsticane su da šalju svoj muški svet, ili bilo čiji muški svet, u rat.“

Sinkleru Luisu često zameraju da je u ovom romanu pokušao da inkorporira evropske političare i ideologije u američko društveno i političko tkivo što je, mnogi smatraju, nemoguće.

Vindrip je, smatraju kritičari, manje nacista, a mnogo više običan prevarant i manipulator koji tačno zna kako da iskoristi ljudske žudnje zarad svojih ciljeva, a ni on niti njegovi sledbenici nisu sposobni da američko društvo i sistem transformišu koristeći ideologiju onako kako je to uradio Hitler u Evropi.

Ponovno interesovanje za ovu knjigu naglo (i ponovo) se pojavilo nakon izbora Donalda Trampa za američkog predsednika. Mnogi su u ovoj svima simpatičnoj zvezdi rijalitija videli upravo Vindripa.

I, zaista, čitajući roman „To je ovde nemoguće“ iako nam je jasno da je autor pisao misleći na Hitlera i Musolinija, mi ne možemo, a da ne pomislima prvenstveno na Trampa. Model Vindripovog dolaska na vlast nove generacije, neodoljivo podseća na ono što smo videli pre nekoliko godina u Americi. Svi opisi osvajanja vlasti su veoma ubedljivi i nesumnjivo poznati. Ono što je došlo posle spada u spekulacije koje, na sreću, i dalje nismo videli u Americi, a malo je živih svedoka koji se sećaju kako je to bilo kada se prošli put dogodilo u Nemačkoj i Italiji.

U tom drugom segmentu priča mnogo više podseća na čistu spekulativnu prozu, a autora ovih redova asocira na knjigu Gvozdena peta Džeka Londona.

„I, najfatalnije i nedostižnije, njegovo rešenje nagađalo je da će ljudi lukaviji, prepredeniji, bez obzira zovu li se kamaradi,bratija, komesari, kraljevi, patriote, mala braća siromašnih, ili imaju neko drugo zvučno ime, nastaviti da imaju veći uticaj nego ljudi sporijeg uma, ma koliko dostojni.“

Roman To je ovde nemoguće je i dalje, osamdeset godina nakon svog nastanka, veoma aktuelan verovatno zato što ono što opisuje nikada neće zastareti.

Neron, živi!

Milan Aranđelović

24.01.19 Vreme

PREKO OSAMDESET GODINA STAR ROMAN GOTOVO ZABORAVLJENOG SINKLERA LUISA IZNOVA JE U SREDIŠTU PAŽNJE, A TAMO GA JE, SASVIM NEHOTIČNO, LANSIRAO NEKO KO VEROVATNO NIKADA NIJE NI ČUO ZA NJEGA: DONALD TRAMP
Zašto se tolio plašiš reči "fašizam", Doremuse? To je reč – samo reč! I ne mora biti tako loša, sa svim lenjim propalicama koje prose pomoć u današnje vreme i žive od mog i vašeg poreza... nije toliko lošije imati Snažnog Čoveka, kao Hitler ili Musolini – kao Napoleon ili Bizmark u strim dobrim danima – pa da oni stvarno upravljaju zemljom i učine je opet efikasnom i prosperitetnom. Drugim rečima, naći doktora koji neće slušati bezvezne prigovore, već stvarno zapovedati pacijentu i učiniti da ozdravi, hteo on to ili ne!

Sinkler Luis (Sinclair Lewis), američki pisac koji je bio silno važan u prvoj polovini XX veka – dobio je Nobelovu nagradu za 1930. godinu – da bi posle bio pomalo zaboravljen, nedavno je u Americi, ali i drugde, "dočekao" pomalo neobičan talas novog interesovanja za svoje delo, a pre svega za roman It Could’t Happen Here, izvorno objavljen 1935. Naime, kada je Donald Tramp, na ogromno iznenađenje mnogih sveznajša, osvojio predsedničku nominaciju Republikanske stranke, a naročito kada je i postao predsednik SAD, davni je Luisov roman izvučen iz prašnjavih biblioteka na sunce i iznova prodat u silnim hiljadama primeraka, jer se pročulo da je, pojednostavljeno rečeno, Luis nekako "predvideo Trampa". E sad, kakve veze imaju odavno pokojni Luis i nepodnošljivo živahni njujorški bilioner, ovisnik o nešto lakšim ženama i nešto težim hamburgerima, i svakako apsolutni ravnodušnik prema bilo kakvoj tekstualnosti dužoj od tvitova, i to isključivo vlastitih? Jer, mora se priznati: ideja da je Donald Tramp na bilo koji način i ma koliko nehotično zaslužan za uskrsnuće jedne knjige zabavna je u svojoj bizarnosti: Donald Tramp i knjiga prosto ne mogu da stanu u istu rečenicu, istu misao, isti asocijativni niz... Ali eto, dogodilo se. I to nimalo slučajno niti "bez neke".

Razume se, nije dobrom, starom Luisu padalo ni na krajnji rub pameti da se bavi time šta će njegovi zemljaci raditi u dalekom i nezamislivom XXI veku: vruća, rizična, opasna sadašnjost je bila ono što ga je brinulo. A sredina tridesetih godina je davala više nego dovoljno razloga za brigu: Amerika je i dalje bila morena teškom ekonomskom krizom i njenim posledicama; u Nemačkoj su Hitler i nacisti osvojili vlast i poletno prionuli na ostvarivanje svog totalitarnog, rasističkog i zapravo prilično otvoreno zlikovačkog programa, a na silno oduševljenje "širokih narodnih masa" filistara i lumpena unapređenih u gorde "arijevce" (uzgred, Luisova supruga, novinarka Doroti Tompson, intervjuisala je Hitlera početkom tridesetih, ostavši osupnuta njegovom savršenom ispraznošću); u Italiji je Musolini radio isto, doduše bez patološke antisemitske komponente; dobar deo Evrope je bio pod diktaturama i poludiktaturama; Rusija je, pak, kroz boljševizam ponudila alternativu postojećem svetu koja je imala samo jednu manu: bila je neretko još krvavija, još brutalnija od njega.

Zaplašen onim što je video, zabrinut za neposrednu budućnost i civilizovani opstanak Amerike i zapadnog sveta, a bez sumnje iziritiran olakošću s kojom su mnogi izgovarali i pisali kako je Amerika nekako volšebno imuna na fašistička i druga totalitarna iskušenja, Luis frenetično, za svega nekoliko meseci, ispisuje obiman roman sa antiutopijskom potkom, koji u jesen 1935. izlazi iz štampe i postaje ogroman hit. Biće da je Luisovo upozorenje ipak primljeno ozbiljnije nego što se pisac usuđivao da se nada, jer kao što se sida (kako kaže stari slogan) uvek dešava nekom drugom, tako se i diktatura uvek dešava negde drugde. Ne kod nas, jer "mi" smo, oh, isuviše iskusni, prefinjeni, razumni, emancipovani, da bismo dozvolili jednu tako gadnu stvar... Hm, pod uslovom da je prepoznamo na vreme, dok je još mala. U tako nešto se neretko veruje čak i u zemljama bez pažnje vrednih demokratskih tradicija, kamoli u starim, čvrstim, stabilnim demokratijama.

Najveći deo romana smešten je daleko od salona visoke političke (i ekonomske) moći, u provincijski Vermont. Luis nas polako, upravo odviše polako, pa ćemo kroz prvih 60-70 strana nekoliko puta (nestrpljivost je greh...) biti u iskušenju da batalimo celu stvar, uvodi u mikrosocijalnu sredinu palanačke Amerike, one u koju "velike vesti" stižu sa zakašnjenjem i uz specifično prelamanje. Pojavljuje se niz koloritnih likova koji zapravo sačinjavaju pronicljivu, pre svega kulturološku fresku epohe, kroz koju se dobro zrcali ono što je tridesetih godina prošlog veka bilo "liberalno", nasuprot pak "tradicionalnom": od rasnog, rodnog, klasnog, generacijskog, medijskog pa do tehnološkog pitanja. Društvo je dinamično, ali i frustrirajuće, i mnogi su, opravdano ili ne, nezadovoljni ulogom koja im je pripala u njemu. A šta ako se karte malo promešaju? Ovo omogućava piscu da "poopšti" priču, da je izmesti na mesta stvarne moći (i terora) i da prikaže način funkcionisanja totalitarnog aparata u nastajanju, i način na koji milioni inače "dobrih i normalnih" ljudi pristaju na njega, ili ga čak oduševljeno prisvajaju, nadajući se nekoj separatnoj ličnoj vajdici koja će nekako neutralisati sliku sveopšte skrnavosti režima. Elem, Doremus Džesap, vlasnik lokalnih novina, liberal starog kova s opreznim levičarskim nagnućima, prati izbornu kampanju u kojoj će se naizgled niotkuda pojaviti izvesni Baz Vindrip, baraba i ignorant opšte prakse, demagog kojem ni znanje ni savest nisu balast da obeća svakom nezadovoljnom Amerikancu hitnu isporuku baš onoga što mu najviše treba – bilo da je to keš, društveni status (bez rada, znanja i ostalih meritokratskih kerefeka...), "red i disciplina", ili naprosto utešno osećanje superiornosti pred bilo kim ko je po nečemu drugačiji. On i njegov konsiljere – a u neku ruku i politički stvoritelj – Sarason uspevaju da osvoje demokratsku (!) nominaciju i zatim osvoje predsedničku vlast, veselo parazitirajući na socijalnom očaju i na klasnim i rasnim frustracijama pre svega bele, radničke Amerike iz duboke unutrašnjosti (zvuči poznato?). Vrlo brzo nakon toga, uspostavljaju poredak terora: praktično ukidaju Kongres i Senat, a pobunjene kongresmene zatvaraju, regularne snage reda marginalizuju u korist vlastite paramilicije, likvidiraju slobodne izbore i opoziciju kao jevrejsko-buržoasku izmišljotinu koja samo nepotrebno sluđuje tzv. običnog Amerikanca, štampu stavljaju pod striktnu kontrolu i iz nje isteruju svaku kritiku vođe, režima i novog sistema uopšte, državu okreću naglavačke, reorganizuju je teritorijalno, politički i ekonomski, uglavnom drastično uvećavajući količinu haosa, nepravde, nasilja a naročito nekompetencije, kad se nađu u škripcu pokreću sumanuti rat s Meksikom (!) ne bi li pojačali patriotsku mobilizaciju i postrojavanje iza Vođe, Jevreje dakako koriste kao mitske dežurne krivce (gde se "klasno" i "rasno" opet zgodno isprepliću), ionako deklasirane crnce vraćaju u de facto ropski položaj, žene pakuju nazad "u kuhinju" (Sluškinjina priča Margaret Etvud doima se gotovo kao literarno superiorniji derivat Luisovog romana, ali skoncentrisan na rodnu problematiku; inače, njen Gilead i Luisova korpo-Amerika su države-blizanci), naposletku otvaraju konc-logore za neposlušne, i tako dalje, sve do kraja, koji vam dakako nećemo otkriti – reći ćemo samo da je Džesap kroz vrlo ozbiljna iskušenja prerastao u odlučnog borca za "make America free again". Ali, kako je sve to moguće kad "to ovde nije moguće"? Lepo: nikada ne treba potceniti, pod jedan, sposobnost "malog čoveka" da entuzijastično participira u velikoj destrukciji, pod dva, beskrupuloznost i odlučnost grupe ljudi kojoj ste podarili povlašteni status u zamenu za bespogovornu lojalnost i nepostavljanje bilo kakvih "moralističkih" pitanja.

Uzgred, mala digresija, a kad smo već spomenuli Kanađanku Etvud: baš kao u Sluškinjinoj priči, i u Luisovom romanu Kanada je mesto željeno bekstva i spasenja od američkog ludila, zemlja nepomerive progresivno-liberalne čestitosti i slobodarstva; takva je Kanada vremenom postala gotovo pa opšte mesto u američkoj literarnoj (filmskoj, televizijskoj...) produkciji "progresivne" orijentacije. Ako možda postoji delo prozne ili dramske fikcije u kojem Kanada postaje totalitarna i tiranska država iz koje se beži u SAD, moram da priznam da ja za tako nešto nisam čuo...

Sinkler Luis nije veliki literarni stilista, a to se pogdegde dobro vidi i u ovom romanu, pisanom u velikoj hitnji. S druge strane, on je izvanredan društveni opservator, i njegovi neretko briljantni uvidi ne samo da su sa savršenom preciznošću upozoravali njegove savremenike na iskušenja tridesetih, u vreme uspona nacizma, fašizma i staljinizma, nego u svakom bitnom aspektu vrede i danas: otuda i ta renesansa interesovanja za ovu knjigu u sumračni osvit ere Donalda Trampa, ali bogme i Putina, Bregzita, populističkih i ksenofobnih režima širom Evrope.

Luisov roman To je ovde nemoguće napokon je dostupan i u srpskom prevodu (preveo Milan Đurić; Službeni glasnik, Beograd 2018). Zanimljivo je da, mada je Luis dosta prevođen, ovaj roman nikada nije ugledao svetlo dana u socijalističkoj Jugoslaviji, osim u slovenačkom prevodu. To vam može biti neobično dok ne iščitate sve Džesapove (to jest, u dobroj meri Luisove) jeremijade protiv mesijanstva komunizma, u kojem je čestito liberalno piskaralo dosledno odbijalo da vidi kredibilnu alternativu fašizmu. Zašto? Mnogo kasnije, autori poput Danila Kiša znaće sve o tome, i ostaviće nam o tome jednako validna, a literarno mnogo snažnija upozorenja. Što se, pak, Sinklerovog romana tiče, on nije literarno remek-delo – jasno je to bilo i njegovim savremenicima – ali je vrlo pronicljivo i, na žalost, s trajnom aktuelnošću napisana studija o lakoći posrnuća društva i njegovih "malih ljudi", ali i tzv. elita, pred demagozima, tiranima, hohštaplerima i konjokradicama svih vrsta. Uostalom, nije da u Srbiji nemamo takvih iskustava, i nije da su ona samo stvar prošlosti.

teofil pančić