Tako dugo putovanje

16.04.05

Pitaju me zašto stalno pišem o Indiji, a naročito Bombaju iako sam ih napustio pre više od četvrt veka. Oni su i dalje u mom fokusu zbog samog naroda i njegove sklonosti ka smehu, kao i istrajnosti", kaže Rohinton Mistri, kanadski pisac indijskog porekla čiji je prvi roman "Još jedno putovanje" nedavno objavljen u novoj izdavačkoj kući "Magnet" (prevela Saša Paić), dok je, takođe prošle godine, u Narodnoj knjizi izasao njegov najnoviji roman "Porodične stvari" u prevodu Zorice Smederevac.

I pre nego što je po knjizi "Još jedno putovanje", snimljen film, Rohinton Mistri postao je miljenik multi/kulti Kanade, laureat Guvernera, nagrade Komonvelta i drugih prestižnih nagrada, dvaput u najužem izboru za Bukera...a za internacionalnu slavu pobrinula se Opra Vinfri u čijoj je emisiji gostovao i bio nedeljama na njenoj listi bestselera.

"Još jedno putovanje" dešava se, dakako, u Bombaju, početkom sedamdesetih, i priča o naglom, burnom preokretu u životu jednog finog porodičnog čoveka, Gustada Nobla, posle prijema pisma od starog prijatelja, majora Bilimorije s molbom za pomoć. Gustad uranja u močvarne vode indijske politike i sukob lojalnosti... Njegov porodični spokoj počinje da se kruni, kći mu se razboljeva, sin ne ispunjava njegova očekivanja, i on je jedini glas razuma u neprekidnim dramama čitavog susedstva...U režiji Sturle Gunaršona napravljen je 1998. istoimeni film, u kanadsko/britanskoj produkciji. U intervjuu za ASIASOURCE, iz koga prenosimo najzanimljivije delove, objašnjava motive i intimne nedoumice u svom životu i pisanju.

Tokom mladalačkih dana u Indiji više vas je zanimala muzika nego druge umetničke forme. Kako ste onda učinili zaokret ka pisanju?
- Moguće je da to ima veze sa samom činjenicom emigracije, mada nisam siguran. Moja svirka da nešto zaradim ai zabave radi, imala je na repertoaru BOBADILANA, Leonarda Koena, Sajmona i Garfankla. Imitirao sam ih i čak pokušavao sam da komponujem na sličan način... Protestne pesme Dilana imale su šezdesetih godina u Bombaju određenu draž i svako ko je u tom stilu komponovao, makar bio običan student s gitarom, imao je izvesnu moć zbog tog protesta koj ise odnosio na indijsku realnost tog doba.
Kad sam došao u Toronto, ta priča nije više držala vodu. Bio sam stranac u toj kulturi i bilo mi je manje važno da njima pevam takve iste pesme. Počeo sam da radim u banci i odlučio da se posvetim pisanju. Dok sam studirao napisao sam prvu priču i osvojio prvu nagradu za nju na jednom konkursu, isto se ponovilo i sledeće godine. Potom sam dobio stipendiju Kanadskog saveta.

Kritičari vas porede sa Dikensom i Tolstojem. Da li vaše knjige više liče na književnost 19. veka?
- Nisam ih previše izučavao, niti me ti autori mnogo privlače. Moji miljenici su čever, Belou, Malamud i Apdajk. Ali mi epiteti "dikensovsko" i "tolstojevsko" veoma laskaju. Volim poštene knjige. Važnije mi je da ispričam priču i budem iskren prema svojim likovima nego da demonstriram veštinu baratanja rečima, verbalno žonglerstvo i akrobatiku, letenje po trapezu. Neki pisci to više vole, što nije loše: no, u cirkus možete otići jedne večeri, ali ne svaki dan. Dosadiće vam.

Vaš prethodni roman "Dobra ravnoteža" zahvata širi plan od "Porodičnih stvari", mada mu je sličan. Kako to komentarišete?
- Mnogo toga nije bilo namerno. Znam da su se obe knjige začele u meni preko određene slike, a ne s idejom da pišem dugačku pripovest na širokom fonu. "Dobra ravnoteža" je trebalo da bude kratak roman koji počinje slikom žene za šivaćom mašinom. Kasnije sam uneo još dve krojačice koje je unajmila i studenta. Indija još uvek živi u selima, oko tri četvrtine stanovništva tamo je seosko. Zato sam uveo studenta koji dolazi sa Severa, sa podnožja Himalaja, gde sam i sam pomalo putovao, pa sam odejdnom počeo da pišem o tim iskustvima. I tako se to pretvorilo u pozamašnu knjigu.
Kod "Porodičnih stvari" počelo je sa starcem koji boluje od Parkinsonove bolesti i potiče iz jedne priče koju sam napisao pre desetak godina, o pomalo paranoičnom čiči koji misli da ga porodica eksploatiše i maltretira... Obe knjige, međutim, imaju zajedničku političku potku: Ako sredinom devedesetih pišete o Bombaju, pogotovo ako karakterima podarite političku samosvest, neizbežno je da oni sede i pričaju o svemu što se događa u gradu ili piše u novinama.

Iako već 25 godina ne živite u Bombaju, vrlo ubedljivo dočaravate sjaj tog grada, njegovo propadanje, nemir. Kako ste sačuvali tako žive utiske sa mesta koje ste odavno napustili?
-To mi nikad nije bio problem.. Stalno se vraćam tamo i razgovaram s ljudima koje posećujem. A tu su i mediji, globalno selo i internet. Ali, ništa ne može da zameni iskustvo iz prve ruke. A ja posećujem Indiju dovoljno često da bih dobio sve što mi treba. Kad ste odrastali na jednom mestu i tamo proveli prve 23 godine života, kao ja dok nisam otšao, čini se kao da se nikad više ne možete izmestiti sa tog mesta. To mesto vas nikad ne napušta. Samo treba povremeno da ga apdejtujete. Tako i biva.

V. R.