Svračje noge

17.12.14 Dnevnik - Novine i časopisi

Žanrovska literatura, bilo da je reč o krimićima ili ljubićima, naučnoj i epskoj fantastici odnosno hororu, razvija se, u tzv. Zapadnom svetu, u specifičnim zabranima koji su nekada nazivani geto.
Danas je ta terminologija prevaziđena, ali i dalje postoje podele na zabavnu i serioznu književnost, odnosno tematska razdvajanja kojima su najčešće prikrivene žanrovske podele. Jer, naravno, svemirskim putovanjima i budućnošću se prvenstveno bavi naučna fantastika, pa se takvo štivo stavlja na posebne police, kao i trileri, ili u zapećak gurnuti a nekada vrlo popularni vesterni. Knjižari i izdavači razmišljaju na taj fioka način i od „proizvođača“ traže da pišu dela za unapred predviđene police. Takva podela nema kvalitativni osnov ali nije ni daleko od njega jer će čitaoci „ozbiljne umetničke literature“ teško zalutati među, za njih manje vredne, fantastičke ili špijunske knjige.
Promućurni proizvođači u sopstvenom interesu i prema svojim ambicijama zaziru ili od žanra ili od glavnog književnog toka. Prebezi nisu posebno podržavani, ali ih ima i tada bolje prolaze oni koji iz ozbiljne literature pređu u žanr (Doris Lesing ili Margaret Atvud pisale su naučnu fantastiku, Fokner par krimića). Obrnuti slučajevi manje su cenjeni. Kurt Vonegat (1922-2007), velikan američke proze druge polovine 20. veka možda je i najreprezentativniji primer autora koji se redovno vraćao naučnoj fantastici, ma koliko glavnotokovski bio. U njegovim romanima uvek je bilo mesta za takav način gledanja na svet i istoriju-budućnost kao što je i Kilgor Traut, pisac petparačke fantastike, bio njegov stalni, glavni ili sporedni, junak. Ovim stavom Vonegat je ljutio akademske kritičare, ali mu oni nisu mogli odreći nesporne umetničke kvalitete i večiti literarni šarm.
Izdavač i prevodilac, Goran Skrobonja, piše u predgovoru da su „Svračje noge“ (Paladin, Beograd 2014) 1978. godine u SFRJ objavljene kao „Kolevka za macu“, što je bukvalan prevod za dečiju igru sa uzicom koja je kod nas poznata kao „svračije noge“ ili „kolariću-paniću“; ipak, to nije osnovna manjkavost prevoda - mnogo je veća ona koja se ogleda u skraćenju romana u delovima koji se tiču partizana i četnika („srpskih monarhističkih“ i „komunističkih partizana“) odnosno ne preterano pozitivnog stava prema Komunističkoj partiji. Ovog je puta, pak, čitaocima dostupan potpuni prevod.
„Svračje noge“ su priča o smaku sveta smrzavanjem koji je izazvao „led-devet“, proizvod čistog naučnog razmišljanja i delanja koji je (zlo)upotrebljen sasvim zadesno, jer je pao u ruke frustriranim, neodgovornim ljudima koje je lako zavesti sitnicama. Ali ovo nije klasična naučnofantastična priča jer nije fokusirana samo na taj problem, već je široko otvorena za mnoštvo dilema, od političkih manipulacija i religijskih doktrina, do problema samostvarivanja manje ili više problematičnih ličnosti.
Ipak, sve su priče, ma koliko ozbiljne i mračne bile, ispričane lepršavo i ležerno, sa pažljivo odmerenim humornim odmakom koji samo potcrtava krta mesta ovdašnje civilizacije i pojedinca u njoj. U 127 kratkih poglavlja sa efektnim završecima pisac sigurno prepliće vremena i junake, dosetke i filozofske zaključke. Povrh svega, u ovom je romanu stvorena religija „bokononizam“, veselo učenje koje za sebe tvrdi da je gomila laži a slavi pravo čoveka da uživa i za to ne bude kriv. Opis „bokononizma“ toliko je ubedljiv da je Vonegat za ovu knjigu dobio magistarsku titulu iz antropologija na univerzitetu u Čikagu!„Svračje noge“ nezaobilazne su za sve čitaoce, bili oni ljubitelji „ozbiljne“ ili „naučnofantastične“ literature.
Ilija Bakić