Svetlost i zvuci

27.08.05

Bez obzira na forme i oblike, nastojim da ostanem to što jesam, da moj pesnički jezik bude neponovljiv i svež. – Jadan li je pesnik koji nikada nije napisao ljubavnu pesmu

Srpska književna zadruga, u uglednoj biblioteci „Atlas”, upravo je objavila knjigu izabranih i novih pesama Nenada Grujičića „Svetlost i zvuci”. Zbirka ima dva ciklusa: „Beli versi” (pesme u slobodnom stihu) i „Zvona rime” (vezani stih). Nenad Grujičić (1954), pesnik, esejista, kritičar, rasni polemičar, direktor Brankovog kola u Sremskim Karlovcima, autor je dvadesetak knjiga i dobitnik desetak prestižnih nagrada. Izbor za knjigu sačinio je sam pesnik, a nadahnut pogovor napisala Dušica Potić.

Pišete pesme i slobodnim i vezanim stihom. Koji Vam je postupak draži?

– Knjigu sam podelio u dva kruga da bih eksplicitno ukazao na dve obale jezika između kojih protiče poezija. I jedan i drugi postupak podjednako su mi dragi. Smatram velikom privilegijom ovladavanje obema plimama pesničkog jezika. U stvari, i slobodan i vezan stih moraju biti, pored ostaloga, zasnovani na muzici slike i jezika. Bez muzikalnosti, pesma je mrtva, tad je to jezik koji ne peva, koji zaudara ustajalošću, lešina lešine. U rasponu od vizantijske i naše srednjovekovne duhovne poezije preko mrkaljevske, brankovske, koderovske i kostićevske strune pevanja pa sve do, dučićevskih, disovskih i nastasijevićevskih lirskih zaziva, te miljkovićevskih, popinskih i desankinskih svetova, uvek je muzika bila i ostala odlika bez koje nema pravog stvaralačkog pečata bez obzira da li je slobodan ili vezan stih u pitanju.

Okušali ste se u raznim pesničkim formama, ali ste uvek pratili jednu – svoju liniju?

– Sad ste mi dali veliki kompliment. Zahvaljujem. Pesnik bez svoje mustre pevanja, naravno, i nije autor. Bitno je prepoznati i nikad ne izdati u sebi prirođeni zdenac originalnosti bez obzira na razna iskušenja i nasrtaje kreštavih kompilatora književnosti i nedarovitih pantomimičara jezika koji se stide lirike i svog porekla. Volim srpskim jezikom da naseljavam svetske pesničke forme (sonet, sestina lirika, tercina, malajski pantum...). Tu su velika stvaralačka uznesenja i lepote, tu se plode viši spratovi poezije i jezika. Dakle, bez obzira na forme i oblike, nastojim da ostanem to što jesam, da moj pesnički jezik bude neponovljiv i svež.

Motivski, Vaše pesme su raznovrsne, no katkad se oslanjaju i na narodnu tradiciju?

– Pesnik bez maternjeg jezika je niko i ništa. Tu je sav radosni svemir stvaranja. Upravo zato, pesnik je više od ma kojeg drugog umetnika „osuđen” na specifični ukus i boju majčinog mleka jezika, na njegovu korensku munju koja ga umiva i određuje, pre svega, nacionalno, a time i univerzalno, jer i srpski jezik bokori u vrtu raznih miomirisa reči, u ružičnjaku inih jezika. Svaki jezik je svoj na svome. Tako i pesnik. Ukoliko pisac toga nije svestan, njegova poezija će izbledeti, nestati poput talasa na vodi posle udarca štapom. U najboljem slučaju, takva mutavština može da se nađe tek u irelevantnim fusnotama kakvoga eksperimentarijuma, a nikako i nikad u visovima nacionalnog duha što je konačni cilj svakoga pesnika.

Pored urbanih i socijalnih tema, u Vašoj poeziji i zavičaj zauzima važno mesto?

– Šta može pesnik bez fantazmagoričnih slika sa kućnog praga? Ništa. Može samo da se snobovski nagrđuje i šepuri, da izigrava kvazipojca u nekakvom drugom i tuđem iskustvu, u stranom miljeu i duhu. Zavičaj je epicentralna tačka kosmosa za svakog istinskog pesnika. Jer, ma gde da se pesnik rodi, uvek je to mesto najvažnija koordinata na zemaljskoj kugli. Dakle, poštujem tuđe zavičaje i veselim se poeziji iznikloj na zrnu lokalnog. Poezija je laserski moćan medijum koji zalazi i u nevidljive pore života. Što sitnija i autentičnija zavičajna slika, to veći i bogatiji rezultat pesničkog jezika. U mojoj knjizi nalazi se nova poema, „Pokrivanje kuće”, koja je upravo rođeni zavičajni univerzum, nesvakidašnji ritual zemaljskoga kućenja oblivenog svetlošću i zvucima neba. Tu se i jezik uposlio do učaranog pijanstva.

Da, i ranije ste više svojih pesama posvetili roditeljima: ocu i majci. Oni su simboli obnavljanja života, ali i stvaranja?

– Roditelji su sudbinski realizovan čvor muškog i ženskog principa iz kojeg je, ne do kraja njihovim znanjem i voljom, nastao nov život. Transmisiona uloga roditelja u biološkom procesu nastavljanja istokrvne loze i roda ima svoj zemaljski interval u koje se odigravaju za pesnika najvažnije čulne senzacije. To bogoliko sabiranje porodice u pčelinjaku ljubavi jeste, u isti mah, i bolna i radosna sila. Posle ranih godina provedenih u čudesnoj panonskoj ravnici, bitne pubertetske i adolescentske godine sam proživeo u krajiškom miljeu. Tu sam se nadisao modrih šljivika i jutarnjih omaglica na rečicama i ribnjacima, razrogačen naslušao ojkačkih ditiramba i kola, okadio cvrkutima i graktajima rajskih ptica sa podkozarskih hrastova, borova i jela. Otuda su mi neke pesme i knjige ispisane ijekavicom, druge, pak, ekavicom. Još jedno bogatstvo dvostrukosti.

LJubav i žena, naravno, neizbežna su tema za pravog pesnika?

– Ženski i muški princip su u stalnom zemaljskom nadgornjavanju i prožimanju. Ima tu i nebeskog udesa. Anđeosko i demonsko su u osnovi odnosa muškarac – žena. Nema sumnje da je to najdelikatnija pesnička tema, ali time i najodgovornija, jer razotkriva folirante i mrgude kojima, u stvari, i nije do poezije. Jadan li je pesnik koji nikad nije napisao ljubavnu pesmu. Na to nas opominje biblijska „Pesma nad pesmama”. U mnoštvu tzv. antologija ljubavnog pesništva, koje se prave zarad brzog ćara, često se nađu i pesnici koji, ma koliko to paradoksalno zvučalo, nikad nisu napisali nijednu ljubavnu pesmu. To je tek problem koji zaslužuje posebnu analizu.

U nekim pesmama koristite humor, satiru, pa i grotesku. Ovo današnje vreme se, izgleda, jedino na taj način može opevati?

– Nije poezija sipljivo kašljucanje u slinavu maramu iskustva i dara. Poezija je i više od literature, ona leči na kašičicu od čamotinje duha. Pesma svet posmatra iz iskošenog ugla, brzo uočava bolesne i konkavne izbočine života, nakrkani drob ljudske gluposti i ledenog nehaja, naduvanu zavist trenutka i razroku sujetu zemne prolaznosti, ogrehovljene prištove sebičluka i besa. Živimo u vremenu kad laž plazi jezičinu pravde, kad pravda bez slobode guši božanski princip ljudske i nacionalne opstojnosti i stvaranja. Tu je pesnički jezik mila majka književnosti i života, najmoćnije sredstvo demistifikovanja stradalne čovekove osionosti i gordosti.

Zoran Radisavljević