01.01.00
Politika
01.10.2002.
S DOBITNIKOM NAGRADE "ŠUŠNJAR": NENAD GRUJIČIĆ
Postojanje kroz jezik
Nenad Grujičić (1954), pesnik, esejista, kritičar, polemičar, antologičar, napisao je dvadesetak vrlo zapaženih knjiga od kojih su neke imale i više ponovljenih izdanja: "Maternji jezik", "Linije na dlanu", "Pusta sreća", "Cvast", "Živa duša", "Prokrustova postelja", "Ojkača", "Branko - pesnik mladosti". Matica srpska objavila je nedavno Grujičićevu knjigu izabranih pesama "I otac i mati" za koju je pesnik dobio književnu nagradu "Šušnjar".
U svetskoj književnosti nema pesničkih knjiga koje su posvećene istovremeno ocu i majci?
- Češki nobelovac Jaroslav Sajfert isticao je da su za njegovo pesničko stvaralaštvo bitni detinjstvo, majka i smrt. U ovoj knjizi moji opsesivni motivi su detinjstvo, roditelji, život i - jezik. Redak je slučaj da pesnik opeva oba roditelja. Meni se, eto, posrećilo. Sam naslov knjige "I otac i mati" upućuje na ravnopravno prisustvo oba roditelja, ali to je samo prvi sloj značenja. Naslov predočava i samu poeziju, pesnički jezik kao sudbinu.
Otac i majka, iako obični ljudi, sa vrlinama i manama, uzdignuti su na nivo mitskog?
- Smisao pesničkog delanja je da oko običnih stvari i pojava stvori auru univerzalnog. Pesnički jezik pretapa stvarnost. To nije samo alhemijska veština, već, pre svega, živo otkrivanje samoga smisla postojanja kroz jezik. Poezija uvek poseduje čudotvorni višak iznad same književnosti koja joj je tek prvo stanište u nizu energetskih metamorfoza jezika i značenja.
Melanholična pozlata duše
U Vašem životu, pa samim tim i u poeziji, važne odrednice su kućni prag, detinjstvo i zavičaj. Čitav pesnički kosmos smešten je između zemaljskog i nebeskog?
- Jedan aspekt moje poezije, vrlo bitan, pripada tom rečenom krugu. Fantazmagorične objave detinjstva neprevaziđeni su izvori poezije. Tu se nalazi treperava supstanca čistog nadahnuća. Pripadam pesnicima koji ne pišu strofe bez inspiracije. Spreman sam i veoma dugo da čekam melanholičnu pozlatu duše, ono stanje koje pesnik nikad ne sme izdati. Taj trenutak prepoznavanja svetlosti u jeziku jeste prioritetni čin nakon kojeg sledi zanatsko umeće i eventualni rad na pesmi. Zavičaj nosi pesničku građu koja nikad nije lokalna. On je lepa razrogačena sila koja relativizuje vreme i prostor.
Posebnu pažnju poklanjate jeziku. Pesnički jezik, obogaćen novim rečima i kovanicama, u Vašem pesničkom carstvu "pandan je životu"?
- Naravno, poezija jeste pandan samom životu. Bez takvog odnosa ona je suva škatulja laži. Talenat određuje meru ulaska pesničkog jezika u život i obrnuto. Zato je svaka reč u pesmi važna, ona poseduje epicentralnu snagu nadahnuća. Svaka reč je divno čudo u zagrljaju sa susednom. Iz toga erosa kipti pesma. Naročito kada u roj reči bane neka zaboravljena ili nova. Tad se maternjem jeziku produžava i obnavlja krvotok.
Ovo je knjiga, kako rekoste, i o poeziji samoj. Još od prve svoje knjige "Maternji jezik" Vi pevate o pesmi, pesniku i pesničkom jeziku?
- To su nadvremene teme. Kao ljubav ili smrt. Pesnik ostari pre vremena. Sreća je ako već na samom početku progovori o pesmi. Eto mu sjajne prilike da zahvati i život. Pesnik nije arhivirana senka prošlosti, već živa belina živog jezika iz kojeg ishode sve boje i valeri sveta. Pesnik ne prihvata nihilističke pošalice na račun lirike. Lirsko osećanje sveta osnova je poezije. Lirsko je bogoliki oreol svakog stiha koji pledira za večnost. Spram toga je demonski trulež salijerijevske pohote i očaja.
Poezija i kritika
Opevali ste i nedavne događaje i nesreću našeg naroda. Može li se istorija pretočiti u stih?
- Ne pripadam pesnicima koji su čitave cikluse i knjige olako posvećivali aktuelnim dešavanjima. Tek nekoliko pesama posvetio sam, po mome osećanju, biblijskim slikama novije istorije. Takva je pesma "Krajina" koja predočava jednu od naših tragičnih seoba. Ali, u toj pesmi ne sameravam istorijske teze i zaključke, već čulima detaljiste registrujem upravo lirske slike i prilike jednog, do neba velikog, bola oličenog u pustoši zavičaja.
U Vašim pesmama ima i satiričnih žaoka, ironije i groteske?
- U osnovi pesničkog jezika nalazi se i sentenca: "Da vetra nema, pauci bi nebo premrežili". Poezija, istovremeno, predstavlja i jednu vrstu ultrasvesti o životu i svetu. Ona se nikad ne miri sa građanskom i malograđanskom stupidnošću. Takođe, poezija provetrava tzv. učene glave i institucije koje žive od pesničkih sudbina i udesa, a koje pokušavaju da birokratizuju i zazidaju njenu, po prirodi stvari, bezgraničnu slobodu i domete. Poezija superiorno raskarikava svaku ograničenost pa i onu u samom književnom esnafu.
Poezija i kritika. Staro pitanje, ali uvek aktuelno. U nekim svojim polemičkim tekstovima osvetljavali ste i ovu problematiku?
- Poezija uvek sudi kritici, a ne obrnuto. Književna kritika ima smisla samo ukoliko je, što bi rekao Mihiz, krilata. Dakle, kritika mora posedovati i pečat umetničkog dela. U protivnom, ona predstavlja piljevinu koju će prvi jači povetarac oduvati. Pored toga, kritika mora posedovati i moralno uporište bez kojeg nema istinskog suda i učestvovanja u književnom životu. Ukoliko kritičar, iz vanknjiževnih razloga, o poeti minoru, na primer, sastavi hvalospev, on je samome sebi presudio. Odnosno, sve što je napisao o poeziji dovedeno je u pitanje. Srećom, na našoj književnoj sceni, veliki broj pesnika piše i književnu kritiku, što je iznuđeni otpor prema delu neinventivne i amoralne kritičarske bratije čiji tekstovi, za prolazni ćar, vrte jednu te istu praznu priču.
Utočište i dalje tražite u pesmi koja se "svija od svetlosnog viška"?
- Moj dosadašnji pesnički opus, srećom, ima nekoliko tematsko-motivskih polja koja omogućavaju da pravim izbore pesma. Pripremio sam tako izbor svoje ljubavne poezije, koji će biti sačinjen mahom od soneta i venaca. Osim toga, sklapam i knjigu polemika, koja će, nadam se, biti vrlo interesantna i pomalo retka pojava u našem književnom životu. Sve u svemu, pesništvo i književnost, u celini, doživljavam kao veliku ozonsku radost koja me svakodnevno na svojim krilima nosi kroz gustiš ne baš vesele stvarnosti.
Zoran Radisavljević
