Mleč

23.03.05

Mnogo puta u poslednjih nekoliko decenija pokušavano je da ovaj ambijent bude obnovljen i, napokon, okrenut i sebi i svetu

- Kao malo koji narod, slepi smo kod sopstvenih kulturnih vrednosti. Tu na dohvat duše, nalaze se Sremski Karlovci i Stražilovo, dva amblema i simbola kakve bi samo poželeti mogli drugi narodi. Brend vrhunske vekovne kulture, duhovnosti i pismenosti - sve na jednom mestu, - kaže Nenad Grujičić, pesnik i direktor „Brankovog kola”, jedne od najpoznatijih kulturnih manifestacija srpske kulture.

- Mnogo puta u poslednjih nekoliko decenija pokušavano je da ovaj ambijent bude obnovljen i, napokon, okrenut i sebi i svetu. Uvek je sve padalo u vodu zahvaljujući birokratskoj improvizaciji i osionosti, u isti mah. Ni Ministarstvo kulture Republike Srbije ne čini ništa konkretno iako je ministar, prema protokolu, na čelu Odbora za obnovu Sremskih Karlovaca...

Dnevnopolitički i stranački cakizmi smenjivali su se od sezone do sezone i ponovo ostavljali i Sremske Karlovce i Stražilovo u sopstvenoj muci i senci. Tu i tamo blesnulo bi ponešto lokalno novo, poneka privatna akcija ili manevar, pa bi sve splasnulo i otišlo u tartanj. Među njima i elitna Karlovačka knjižarnica... Ili, pak, banuo bi s neba kakav megalomanski projekat van vremena i prostora koji je više oličenje politikantskog muvanja i šunda nego li i tračka vrhunske kulture. Hičkokovski krov pre desetak godina započetog i nikad završenog izlišnog pozorišta na mestu čuvenog Karlovačkog bioskopa.

Koliko su puta Sremski Karlovci uprazno pominjani kao srpski Hajdelberg - i ništa od univerziteta ili nekih njegovih umetničkih i duhovnih odeljenja u Sremskim Karlovcima! Nekima oni služe tek kao Potemkinovo selo...

Srećom, tu je kontinuitet kulturnih vrednosti koje, ipak, na volšeban način istrajavaju zahvaljujući živoj košnici mladih i upornom prisustvu posvećenih: najstarija srpska, Karlovačka gimnazija, Karlovačka bogoslovija, Srpska pravoslavna eparhija sremska pod svodom negdanje Karlovačke patrijaršije, Karlovački magistrat i čuveni balkon sa kojeg je 1848. proglašena srpska Vojvodina, Kapela mira iz 1699. godine kada je sklopljen svetski mir između tadašnjih vojnih sila, Muzej Sremskih Karlovaca, Arhiv SANU, Muzej pčelarstva porodice Živanović, Galerija Milana Kečića, čuvena karlovačka vina, pa Brankovo kolo, najveća pesnička manifestacija, sa antologijskim za sva vremena Radičevićem, neumrlim mladićem srpske i evropske poezije, koji svake godine, u velikom broju, okuplja naše i svetske pesnike raznih generacija i poetika.

Upravo, po originalnoj stražilovskoj liniji pevanja, srpska poezija je prepoznatljiva u Evropi i svetu, kaže, na kraju, Nenad Grujičić.

D. R.

29.12.04

Od pesama posvećenih vođi, mogla bi da se sačini velika knjiga. Pesme o „najvećem sinu” naših naroda i narodnosti, pisali su i neki od najvećih pesnika. Da li su to samo isprazni stihovi, udvorička poezija ili umetnička dela? Simptomatično je da se autori tih lirskih tvorevina danas, najčešće, odriču svojih nekadašnjih pisanija.

O našoj temi: politika i umetnost, danas razgovaramo s pesnikom Nenadom Grujičićem, jednim od naših najžešćih polemičara.

Kako se pesnici slažu sa politikom i političarima?

- Pesnička pozicija je izvan dnevnopolitičkih kandži. To ne znači da pesnik ne vidi stvarnost, da ne razaznaje u društvu žito od kukolja. Naprotiv, on je svevideće oko koje i te kako registruje silnice tektonskih lomova sveta, slike koje imaju arhetipsku snagu vekova, detalje i mrvice svakodnevice koje dotiču univerzalno. Pesnik radi na dužu stazu i to političari moraju napokon sebi da utuve u glavu. Političari su opsednuti paklenim osvetama, nabijeni negativnim vibracijama, „oplemenjeni” mefistofskim osmesima i duvanju u vrat đavolu. Političari su, kako svojevremeno reče naš veliki intelektualac Sreten Marić, ajkule s kojima ne treba u isto jato.

Bilo je i pesnika koji su veličali vođe i udvarali se političarima?

Udvorička poezija postoji od pamtiveka. No, retka je umetnički relevantna pesma posvećena nekom aktuelnom vladaru. Mahom su to isprazni ulizički stihovi, strofe goblenske tlapnje, često ničim traženo podastiranje kultu ličnosti. Posle Titove smrti, pesnici su se nadmetali, kao da ližu med, ko će pre i ko više da prospe na papir svojih dodvoričkih pesmuljaka ljubljenome vođi. To su, osim uplašenih apartčika, činili i tzv. pesnici-intelektualci iza kojih su, u stvari, ostajali impotentni prezervativi poezije.

Bilo je, naravno, i onih koji su stradali zbog politike?

- I dok su se pesnici takmičili u dužini i širini puzanja pred kultom ličnosti, meni se pre četvrt veka dogodilo da, kao glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista „To jest” u Novom Sadu, zbog nekoliko pesama i tekstova, ostanem tri godine bez mogućnosti da dobijem bilo kakav posao na šta su se kleberili i likovali domaći sochajdegerčići. Naime, pustio sam u štampu tekstove „Car” Herberta Zbignjeva, „Franjin bunar” Jovana Radulovića i „Štaka” Đure Đukanova. U prvom tekstu, na primer, car se slika sa decom, ide u lov i - „pogledajte možda u vašoj kući visi njegova maska”. Zatim, primetili su ketmani, da je Franjo ime maršalovog oca itd...Posle toga, imao sam petnaest sesija ideološkog ispiranja mozga i pretnji da će me „sugrađani kamenovati”.

Posle 5. oktobra 2000. godine osnovano je još jedno udruženje pisaca. Ima li u ovome upliva dnevne politike?

Naš književni život je u osnovi kukavički. To se vidi, pored ostaloga, i kroz otkup knjiga. Postoje pisci koji se lako impregniraju dnevno-političkom cirkusijadom. Znatan broj pisaca se, na primer, poslednjih godina, i bez svoga naročitog uverenja, okrenuo dnevnopolitičkim igrama, ugrožavajući tako sopstvenu stvaralačku poziciju. Na primer, rascep asocijacije pisaca u Srbiji na dve, posledica je upravo upliva dnevne politike u književni život, gde su mnogi mislili da će u „svitanju rujne zore” ućariti i podići svoj spisateljski rejting i da će privilegije same padati s neba kao pečeni ćurani. A dogodilo se upavo suprotno. Pisac je superioran u svojoj kreativnoj samoći.

Kakva je uloga medija i književnih glasila u svemu ovome?

- Danas je nužno da naši tzv. tranzicijski mediji prestanu da afirmišu suvoparni i iritirajući dnevnopolitički govor. To više i nije govor, već užagreno provincijsko kumovsko svađanje, inadžijsko zvocanje i laprdanje preko taraba do u beskraj, progon metle na kojoj više nema ni veštice ni štapa. „Love, a ulovljeni”, rekao bi Momčilo Nastasijević. Potrošile su se reči u krupnim slovima i naslovima dnevnih novokomponovanih novina - kupusara.

Estradni političari svojom jalovom nadmenošću prostituišu naš duhovni prostor, ugrožavaju mentalno-psihološku supstancu javnosti.

Malim ekranima dominiraju političari, a ne pesnici?

- Narod je bukvalno hipnotisan negativnim, neinvnetivnim i lagarijskim brbljanjima. Vreme je da estradni političari, oboleli od potrebe da se nebrojeno mnogu puta pojavljuju, ustupe u medijima mesto pametnim i darovitim iz najrazličitijih struka i oblasti, da progovore drugi, iskonski talenti, da se čuje pravi život, da poteče gradivna energija konkretnih životnih sokova i radosti.

Političari bi trebalo retko da se pojavljuju u medijima, onda kad imaju šta da saopšte, važne namere i rezultate, a ne da svaka stranačka sitnica i prisetka budu povod za slikanje i meljavinu koještarija.

Političari su poznatiji, ali su književnici i u zemlji i u svetu, priznatiji?

- Kao narod imamo veliki broj svetski priznatih umetnika u raznim žanrovima, posedujemo originalnu duhovno-lirsku magmu. Za razliku od ekstra talentovanih umetnika, kao narod već dugo, veoma dugo nemamo svetski talentovane političare koji bi trebalo da progovore iz epicentra narodnog bića i da takvu specifičnu svetlost pošalju i utkaju sa opštom civilizacijskom aurom. Mi kao uklet narod, na žalost, bazamo kroz istoriju i život sa nedarovitim političkim opsenarima raznih kalibara.

Poezija je maternji jezik čovečanstva, viši oblik svesti i pismenosti, ona je uvek ispred svoga vremena, ali istovremeno duboko utkana u minule duhovne vrednosti i živo vezana za stvarnost. Takva pozicija joj omogućava da bude izvor svekolikih mudrosti i vizija, nepotrošivih vrednosti i darova. Kada bi političari malo više i bolje iščitali antologijske naše i svetske pesnike, narodne lirske i epske pesme, poslovice i zagonetke, pronašli bi odgovore na mnoga konkretna pitanja, i ne bi smešno smatrali da od njih, trenutno na vlasti, počinje svet.

Zoran Radisavljević