Dženet Vinterson je autor deset romana, a piše i knjige za decu, dokumentarnu prozu, scenarija i članke za Gardijan. Rođena je u Mančesteru, gde su je usvojili roditelji pentakostalci, i odgajali da postane misionar. O tome je pisala u svom prvom romanu Pomorandže nisu jedino voće, a i dvadeset sedam godina kasnije u memoarima Što bi bio srećan kad možeš da budeš normalan? (Why be happy when you could be normal).
Zimska bajka je priča o Perditi, napuštenom detetu. „Svi mi imamo knjige-talismane koje nosamo sa sobom i koje nose nas. Godinama sam u raznim vidovima radila na Zimskoj bajci“, kaže Dženet Vinterson o drami. Rezultat je Procep u vremenu, njena obrada.
01.01.00
Dnevnik
23.01.2002.
PREVEDENA PROZA
Kao ozime maline
Dženet Vinterson: STRAST; Paideja, Beograd, 2001, prevod s engleskog Arijana Božović
Piše: Dušica Potić
Neobičan roman neobičnog naslova Pomorandže nisu jedino voće, odličan prvenac tada veoma mlade engleske književnice Dženet Vinterson, uprkos provokativnoj temi, brzo je stekao naklonost i kritike i publike. Uz dosta vrcavog lucidnog humora, on pripoveda o sudarima adolescentne lezbejke sa jednom tako konzervativnom sredinom kakva je britanska i njenoj borbi da, nasuprot predrasudama, odbrani svoj integritet. Homoseksualnost je činjenica u današnjoj književnosti i neće prestati da postoji samo zato što se mi pravimo da je ne primećujemo. Što se Vaše kritičarke tiče, tema kao tema. Nije ni presudna ni pogubna po vrednost dela. Mnogo bitnije je ono "unutra". Jedno je sigurno - za nemoral joj nećemo suditi kao gospođi Bovari.
Tema, međutim, može biti i odraz jednog vremena. U slučaju spomenutog prvenca, ona to i jeste; naklonjenost duha epohe razlici: tzv. drugom, nelogocentričnom, nesistemskom, nacionalnim manjinama, manjinskim grupama, ženskom pismu, književnosti obojenih u Engleskoj... U slučaju drugog romana Dženet Vinterson, Strast, homoseksualnost nema tu značenjsku pozadinu. Ona može biti i simboličko ime zabranjene strasti, nemoguće ljubavi, sudbinskog poraza na koji je osuđeno sve što je čoveku najdragocenije. Poigravanje polnim identitetom, prerušavanje, maske, oličeni varljivim gradom Venecijom što se prelama i umnožava u valovima vode, poput plamena koji je buknuo između dve žene, tu su ponajviše bizarnosti radi.
Tajni biljur
Uvodna poetička beleška, međutim, svedoči da bizarnost nije tu tek šale radi. Književnica se priseća kako je Strast nastajala potkraj osamdesetih, kada su londonski japiji u jurnjavi za novcem gazili sve pred sobom. Iako odenuta u ruho istorijskog romana, oživljavajući Napoleonove pohode na Englesku i Rusiju, knjiga nije posvećena grabeži i moći, nego osećanjima. Autorka, poput Šeherezade i njene strasti za pričom, teži da ostvari "jedan poseban svet... kao ogledalo, neki tajni biljur koji bi izoštrio i umnožio mogućnosti zbiljskog sveta". U tom kontekstu bizarnost bi bilo ime spoljašnje stvarnosti, a ljubav čistote krhke unutrašnjosti.
Anri je seoski momčić koji je pošao u rat opčinjen Bonapartinim svetlim likom. Uvidevši da su mnogi životi prineti na oltar ekscentričnosti i samoljublja poluludog tiranina, on dezertira i zaljubljuje se u Vilanel. A ona, prevejana Mlečanka koja je prošla sito i rešeto, ostavila je uzalud svoje srce kod jedne otmene plemkinje. Anrija "tihi i stidljivi glas ne zanima". Za njega postoji samo tiranska strast. A Vilanel, za koju je strast jednoumlje, kasno shvata da je na kocku stavila ono što joj je najdragocenije i da ju je trenutak neopreznosti preskupo koštao. Muž bogatašice isuviše je kasno otišao u potragu za Svetim Gralom. Vilanel je tada već izgubila i Anrija, ali i spoznala da je on njena subina.
Izrezbareni zec
Dva glavna lika nosioci su i dva smisaona toka teksta. Anri zastupa surovost vojne, Vilanel surovu obest izobilja. Pored ratnih pokolja, upečatljive su tri epizode koje kao da se ogledaju jedna u dugoj. Dva čoveka igraju u delove tela u venecijanskoj kockarnici, gde se potom par odsečenih šaka čuva kao relikvija. U "nultoj" - kako kaže autorka -ruskoj zimi, pogubljen je vojnik, bivši drvodelja, zato što je na kundaku izrezbario zeca. Najzad, ubistvo koje je počinio Anri - koliko da bi viteški spasao svoju voljenu, toliko i iz samoodbrane. Ubistvo posle osam godina u Napoleonovoj vojsci, tokom kojih nije ispalio nijedan metak a najveći zločin izvršio čerupajući piliće za ogladnelog vođu.
Ubistvo posle koga je završio u ludnici. Poređenje ova četiri različita razloga da se oduzme ljudski život neizbežno nameće pitanje njihovog smisla, samim tim i moralne težine. Odabravši da ostane u sanatorijumu, Anri možda nije pokazivao znake ludila, već samo želju da se skloni iz sveta koji nije drugo do neprekidnost krvoprolića. Da izlije tajni biljur, što će umnožiti sve one koje je u bivšem životu izgubio. Da sačuva ljubav koja, kao ozima malina u nultoj ruskoj zimi, jedina uspeva da savlada surovosti oko sebe i ponudi svoje nežne plodove.
Dženet Vinterson poseže za aktuelnim postupkom priređivanja tuđeg rukopisa, Anrijevog dnevnika, a celinu teksta sklapa ukrštajući dva narativna glasa, pokazujući da je savladala pripovedne tehnike, ali i da im je pristupila na osobeni način. Donekle preterana lakoća pripovedanja, ne uvek motivisan i ponešto šablonski glavni ženski lik, koji bi trebalo da je adut romana, najveći su krivci što Strast nema opojnu snagu prvenca, ali mu to ne smeta da ponudi više od lakog štiva namenjenog pukom razbijanju dokolice.
