01.01.00
Rec
Septembar 1997
#38
Iluzije i surogati
ZANIMLJIVOST CITANJA knjige Pomorandze nisu jedino voce pocinje vec u trenutku kada se pogledaju naslovi poglavlja ovog romana, koji se poklapaju sa naslovima prvih osam starozavetnih knjiga. Iako ova podudarnost moze biti polaziste za razlicita citanja, ipak je od prve stranice jasna zelja Dzenet Vinterson da isprica pricu o dekadenciji Anglikanske crkve, a ocigledan nesklad izmedju moguce teoloske strogosti i vocno-laganog naziva romana upucuje na zakljucak da je u pitanju ironija. Simbol pomorandze stoji u protivtezi ozbiljnim hriscanskim simbolima, a tema prorostva je u najmanju ruku dvoznacna. Sa jedne strane, postoji globalna metafora cije znacenje upucuje ka sustinskoj podeli ljudi na svestenike, propovednike utvrdjenih nacela i pravila, I na usamljene proroke, koji nikada ne govore i ne delaju onako kako se od njih ocekuje. Sa druge strane, vec sâmo protestantsko misionarstvo trebalo bi da predstavlja groteskno nalicje starozavetnog prorostva.
Ne mozemo, ipak, a da se ne zapitamo zasto je autorka svoj roman osmislila kao svojevrstan odgovor sasvim odredjenim delovima Svetog Pisma, sta je nju u stvari posebno inspirisalo? Bilo kakav pokusaj da se pojedinim detaljima iz romana potrazi paralela u odgovarajucim slikama iz starozavetnih knjiga bio bi mnogo vise subjektivan nego sto bi mogao biti utemeljen na samom tekstu. Ako, naprotiv, nastojimo da celu stvar u znatnom stepenu uopstimo, nece nam biti tesko da otkrijemo koje je to biblijske poruke Dzenet Vinterson parodirala. Pre svega, pada nam na pamet zakon "Pentateuha", po kome se povest pada i ljudske pokvarenosti preokrece u povest spasenja, ili svedocanstvo "Knjige postanja" o tome kako sve zlo potice od greha, odnosno od covekove zelje da sam sebi postavlja pravila u okvirima moralnog reda. Pruzajuci duboka resenja univerzalnih covekovih problema, Bog voli, ali je pravedan; sto je zlo vece, veca je i Bozija milost. Taj ciklus nevernosti, kazne, kajanja i oslobodjenja opisuje i "Knjiga o sudijama", a "Knjiga o Ruti" na svoj nacin govori o tome kako i marginalce treba primati u svet izabranih. Roman Dzenet Vinterson, kao cesto i zivot sâm, tezi da pokaze kako je ovakav poredak u realnom svetu neostvarljiv. Naravno, posto ovde imamo posla sa literaturom, takozvana "poruka" uspeva da izmakne banalnosti jedino ako je pracena odgovarajucom formom, a upravo u domenu forme roman Pomorandze nisu jedino voce moze biti posebno privlacan ovdasnjoj publici. Prepoznatljivi elementi mnogima dragog engleskog humora oliceni su vec u imenima cudnovatog "Pansiona za ozaloscene" u Morkamu, ili "Drustva za izgubljene", ciji upravnik trosi novac namenjen siromasnima pokrivajuci njime svoje kockarske dugove. Slicno osecanje nose i slike odnekuda poznate cvecare pogrebnog zavoda, stolnjak ukrasen motivima iz Starog Zaveta, ili iznad sporeta postavljen akvarel Gospoda Boga umazan ostacima rucka. Mozda je vec dovoljno zamisliti prizor jednog pastora u rasklimatanom kombiju sa cije se jedne strane mrsti prokletstvo pakla, sa druge se smesi rajski blagoslov, dok na haubi pise: "Raj ili pakao? Izbor je vas". Dakle, ako potrazimo neko univerzalnije znacenje i pri tome se osvrnemo oko sebe, verovatno cemo zapaziti jednu opstu sklonost "malogradjana sveta" ka uzivanju u raznim vrstama vizuelno dozivljenog kica, ili, recimo, neocekivanu slicnost muzickih modela novokomponovanih horskih pesama ostrvskih vernika i domace sund-produkcije. Ako pak univerzalnost ne trazimo u prostoru, nego u vremenu, suocicemo se opet sa ovestalom frazom o zastarelosti coveka, zbunjenog bica koje se sa podjednakom strascu predaje zavodljivosti komercjalne reklame ili verskog zanosa. I videcemo onda da i iluzije imaju svoje surogate, i da postoje ljudi koji u zivotu nemaju druge misije do posvecenosti nistavilu ili hipokriziji. Postoji, medjutim, tacka oko koje ovako zamisljena konstrukcija romana Pomorandze nisu jedino voce pocinje da se ljulja. Rekla bih da nju treba traziti na mestu odakle krece prica o homoseksualnosti glavne junakinje, zbog cega ona biva prvo kaznjena, a potom i izopstena iz crkve. Sta ovde zapravo smeta? Od prvog momenta sasvim je jasna namera autorke da bezbrojnim primerima iz svakodnevnog zivota jednu trosnu ideologiju ucini do kraja besmislenom. Zato se cini potpuno izlisnim tu istu besmislenost nanovo dokazivati na nekom primeru koji bi u bilo kom smislu bio neobican. Vec na samom pocetku Dzenet, koja je ujedno I glavni lik i narator, opisuje svoju majku kao nekoga ko u isto vreme olicava, sazima i hiperbolizuje tragikomicnu sliku anglikanskog vernika. Kao simbolicna figura, ta zena zivi u crno-belom svetu gde nema pomesanih osecanja, gde postoje samo neprijatelji: DJavo, Komsije, Seks (u svojim raznim vidovima), bastenski Puzevi, i prijatelji: Bog, Pas, Tetka Medz, Romani Sarlote Bronte, otrovne kuglice protiv puzeva. Dakle, ako ovako groteskna hijerarhija crnog i belog sadrzi seks u svim svojim oblicima, po unutrasnjoj logici price potpuno je proizvoljno da li ce se autor staviti na stranu homoseksualaca, pedofila ili, recimo, preljubnika. U bilo kom od ovih slucajeva ostalo bi nejasno da li se Dzenet, u trenutku kada je odlucila da za sobom spali sve mostove, pobunila protiv naopakih principa ili je njena odluka bila isprovocirana samo trenutnom licnom ugrozenoscu. "Kada se kuva marmelada od pomorandzi, mora se stalno skidati pena koja se stvara na vrhu, inace ce se uhvatiti korica koja ce naruziti izgled gotove marmelade", moto je knjige Pomorandze nisu jedino voce. Kada zena pise roman u ciji je sadrzaj upleten problem zenske homoseksualnosti, na njen ce se rukopis isuvise lako hvatati korica sa ukusom radikalnog feminizma, sto nas opet vraca negde na pocetak. U stvari, dolazimo do pitanja: koliko je tesko, odnosno da li je uopste moguce na planu knjizevnosti boriti se otvoreno jednom ideologijom protiv druge ideologije.
Ipak, zahvaljujuci nespornoj vestini Dzenet Vinterson, cela stvar pocinje suvise osetno da skripi tek u poslednjoj cetvrtini romana, kada prica o posledicama ljubavne afere izmedju dve devojke poprimi dozu patetike dovoljnu da narusi vec cvrsto postavljen ironijski koncept. Na tih poslednjih pedesetak stranica, glavni tok romana nepotrebno je opterecen i dvema sporednim pricama koje bi, po svemu sudeci, trebalo da nose nesto sto se obicno zove poentom. Prva od te dve price je modifikovana legenda o potrazi za Svetim Gralom, druga je bajka o devojcici Vinet koja posle raznih peripetija shvata kako je njena moc zapravo ekvivalent snage njene volje. U datom kontekstu, estetska vrednost ovih prica obrnuto je srazmerna njihovoj upotrebljivosti u ideoloskoj ravni romana.
Uprkos uverenosti da su navedene dve primedbe -- jedna nacelnog a druga formalnog karaktera -- sasvim opravdane, nikako ne bi trebalo gubiti iz vida da je roman Pomorandze nisu jedino voce prilicno zanimljiva knjiga. Dijalog o njoj bio bi verovatno zanimljiviji od obicnog prikaza.
Ivana Milivojevic
01.01.00
Nedjeljna Dalmacija
21.05.1999.
Recepcija romana u Hrvatskoj morala je biti kudikamo zivlja vec zbog strasno vaznog statusa NARANCI u novoj engleskoj knjizevnosti, pogotovo u ogranku vrlo jake neofeministicke struje - nadamo se da ogranicavajuci moment nije bila cinjenica da su NARANCE roman o - Lezbijkama. Wintersonova je iskoristila kodiciranu formu romana o odrastanju - koja nas donekle podsjeca na GUJU U SACI Henrija Bazina - da bi stavila na tapet hrpu vaznih pitanja. Je li lezbijska ljubav istovremeno religijska izdaja odnosno - mora li proces prizivanja vlastiotog (homoseksualnog) seksualnog identiteta nuzno biti antireligiozan? I tome slicno. Roman koji funkcionira na nacin realizirane metafore, a smjesten je u okvir jednog siromasnog provincijalnog i slabo obrazovanog svijeta, naravno da ce zeljeni problem iznijeti zazareno do usijanja. Janette Winterson je odlican pripovjedac, no njena proza je zestoka samo na problematskom planu. Kao knjizevnost NARANCE su zbroj fino izvedenih konvencija i stvarno ne cudi sto je ovaj pitki roman na kraju postao u Engleskoj i veliki bestseler. Uostalom, ni adresati ovoga romana nisu iskljucivo homoseksualci, sto se moze shvatiti i kao vrlina. A ako bi se, na kraju krajeva, za nesto moglo tvrditi da je tipicni primjer zenskog pisma, onda je to bas ovaj roman, i to je vjerojatno bitnije nego sto bi se na prvi pogled moglo uciniti.
