Sto dana kiše

23.03.14

Dnevnik, 23.3.2014.

Miloš Latinović: Roman je kao prostrana soba


Iz mnoštva knjiga objavljenih prošle godine, žiri Nagrade “Zlatni suncokret” izdvojio je roman “Sto dana kiše” (“Vulkan izdavaštvo”) Miloša Latinovića. Knjiga godine poseduje istinske literarne vrednosti, a autor je ispisao odu lepoti i neponovljivosti, ali i jednostavnsti i prolaznosti života, zaključio je žiri. Miloš Latinović je književnik i v.d. upravnika Bitef teatra, a nagrada koju dodeljuju patnerske kompanije “Promist” Novi Sad i “Vital” Vrbas biće mu uručena 27. marta.

* Šta ste pomislili kada su vam javili da ste dobili “Zlatni suncokret”?
- Pomislih „u šta jadan nagazi“! Taj citat iz predstave nastale po tekstu Petra Petrovića Pecija uvek mi je na umu kada me nešto pozitivno iznenadi. U suštini vrlo sam obradovan, ali ne zbog toga što značajna nagrada osnažuje moj ego, nego zbog toga što će jedna knjiga, koju su mnogi želeli, verovatno zbog ideološkog profila autora, da gurnu u zapećak, dobiti određeni publicitet i, verujem, razložno i kvalifikovano vrednovanje od strane kritike i književne publike.

* Zašto je roman najpopularniji književni žanr, i kod pisaca i kod čitalaca?
- Popularnost romana je nametnuta. Nekoliko je razloga za to, ali mislim da su dva presudna. Prvo, najznačajnija nagrada za književnost u Srbiji (a važni su njeni ođeci po regionu) predviđena je jedino za taj književni žanr. Drugo, roman je danas mutirao, i taj proces se nastavlja, tako da je roman kao forma izvučen iz davno utvrđenih okvira klasičnih definicija ovog žanra. Roman je prostrana soba, nalik ostavi ili skladištu, u koju možete da ubacite mnogo stvari i prilično prtljaga, možete tu da odložite nikada dovršenu zbirku priča (za koju i niste imali izdavača), moguće je tu pohranite delove putopisa, za koji ne znate ni zašto ste ga beležili ili zbirku eseja nastalih „iz nehata“, delove intervjua ili kolumne.
Sve to imate u romanima, ali zbog toga nema vrednosti, nema majstorstva. Naš roman, danas je obrnuti primer definicije po kojoj se „kvantitet pretvara u kvalitet“. Majstorstvo je, verujem, ostavljeno za pisce kratkih priča i pesnike, mada i tu ima previše taloga. Uostalom, postoji izreka, koja kaže da „svi znaju klepati po železu, ali samo majstori prepoznaju trenutak cvrčanja vode u koje se ono uroni“.

* U romanu “Sto dana kiše” jedna od najdominantnijih tema je naša savremena kultura. Zašto je većini ljudi ovde tako malo važan taj segment života?
- Odustao sam i ne mogu više da govorim, da ubeđujem ljude u važnost, pre svega pojedinačnog, uzdizanja u kulturnoj sferi. To je posao sličan pokušajima da se ekser ukuca u vodu. Sve je protiv nas, i mediji i ekonomska kriza, i školski sistem u kojem nema motivacije. Decu danas treba usmeravati kako da stiču, tragaju i pronalaze „zlatno grumenje“ znanja, jer su mogućnosti ogromne, a mi ih zakucavamo, stalnim proverama, presijom, prividom sistema, u znanje koje je već sutra, novim dostignućima, novim događajima, prevaziđeno.
R. Lotina

Pregaziti pustinju sujete

- Pobedio je ekonomski motiv, pobedio je i u oblasti kulture, jer se i tu neprestano čuje da nema novca, te zato nema ni umetnosti. Nikada nije bilo novca. Nikada dovoljno. Danas su u Srbiji najglasniji na temu „propasti kulture“ oni koji su u određenom trenutku te stvari mogli promeniti, a nisu, jer su gledali samo vlastiti interes. Kultura nema stranačkih obeležja, ali nema ni ličnih, sitnosopstveničkih. Verujem da još postoji mogućnost da se sistemski stvari urede, i za to ne treba mnogo, ali se mora pregaziti pustinja sujete i planina grupnog interesa.

Večernje novosti, 21. mart 2014.

B. ĐORĐEVIĆ

Pisac o svom romanu koji je ovenčan Vitalovom nagradom. Naše sukobe, kao pretešku vreću, treba odložiti i krenuti dalje

RACIONALNI zapad i dijabolični istok, oličeni u karakterima lepe umetnice, i inteligentnog, ali zaparloženog muškarca - inspektora. Njihovu, na propast osuđenu vezu prate likovi koji, kao i sve na tom magijskom prostoru, ne pristaju na realnost.

Ovim rečima Miloš Latinović za „Novosti“ opisuje junake svog romana „Sto dana kiše“, u izdanju „Vulkan izdavaštva“, za koji je dobio Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“ za knjigu godine.

Reč je o priči o mladoj junakinji Beatris koja se zbog nasledstva iz Londona vraća u Srbiju, u rodni banatski grad i stupa u srce složenosti međuljudskih odnosa, ali i u slojeve istorije... Priča je uokvirena ljubavnim i kriminalističkim zapletima, literarnim referencama i blagim humorom.
* U naslovu „Sto dana kiše“ postoji određena višeslojnost?
- Ona definiše samu sadržinu romana, ali nas i navodi, u jedan metaforični meandar, bez pretenzija, ali sa dubokim poštovanjem, prema Markesovoj veličini, jer se radnja ovog romana događa u jednom mestu, koje možda i ne postoji, varošici u zakutku sveta, do koje se stiže tegobno, kroz tamu i blato, ili kako se u mom kraju kaže u „kojem lokomotiva okreće“. U tom mestu (Kiš je to govorio za Cetinje) ili u tom zabranu gde caruje doba „dosadnih kiša i plačljive mesečine“ ne postoji vreme. Zbog toga su tačke razgraničenja iznenadni početak ili momenat kada je kiša stala, „zalutali“ jek zvona, doba dana kada je stranac stigao u grad ili momenat kada su otišle rode. Uostalom, roman ima devedeset devet poglavlja, a troši priču o sto dana prisustva jedne žene u svom, ali za nju stranom, gradu. Ništa nije tačno, ali je sve istina.

* Kakva je naša balkanska stvarnost, koliko smo opterećeni prošlošću?
- Opterećenje prošlošću truje naše živote već decenijama. Nisam vaspitan da nipodaštavam dostignuća prošlih generacija, naprotiv. Međutim, ne može se sedamdeset godina posle završetka još uvek voditi Drugi svetski rat. To je nezdravo. Taj ideološki sukob jedino još u Srbiji traje i dobija nova tumačenja. I to je samo segment u toj vreći koja nam je na leđima, a mi smo postali preslabi za njen teret. Valjalo bi je odložiti na neko lepo, tiho, suvo mesto i krenuti dalje. Balkan je područje sudara, ali tu, na tom našem mostu, je i mesto susreta. Moj predlog je da počnemo odatle.

* Šta je od kulture ostalo, posle svega što nam se dogodilo?
-Kultura će jedina ostati posle nas, bez obzira na to što se suludo angažovano i bolesno upinjemo da je što pre pokopamo. Činjenica je da nas je nadigrao ekonomski motiv, pobedio je i u oblasti kulture, jer se i tu neprestano čuje da nema novca, te da je to razlog, da zbog toga ne može da bude ni vrhunske umetnosti. Nikada nije bilo novca. Nikada dovoljno. Danas su u Srbiji najglasniji na temu „propasti kulture“ oni koji su u određenom trenutku te stvari mogli promeniti, a nisu, jer su gledali samo vlastiti interes. Verujem da još postoji mogućnost da se sistemski stvari urede, i za to ne treba mnogo, ali se mora pregaziti pustinja sujete i planina grupnog interesa.

PISCI VAŽNIJI OD DELA

* ČITAMO na jednom mestu u romanu da su „pisci arogantna i samoživa stvorenja, još više kada su netalentovani...“ Kako ocenjujete savremenu srpsku književnu scenu?
-Medijsko eksponiranje književnika dovelo je do toga da su pisci postali važniji od vlastitog dela. Danas naši ostvareni i nagrađivani pisci u javnom istupu promovišu bezobrazluk kao način ponašanja, aroganciju kao način ophođenja, nipodaštavanje kao nivo odnosa. To pisce stavlja u red „rizičnih“ pa je priča o njima i njihovom delu na minimumu interesovanja javnosti. Bolje je kada je pisac „skriven“ iza vlastitog dela, ali teško je „ubiti fašistu u sebi“. Ipak, ne želim da se ogrešim, ima mnogo odličnih stvaralaca i divnih ljudi.