Zvezde i ostrva

25.08.12 e-novine.com

Pisati o Mediteranu i ne znam kakvim uspomenama, pticama, livadama i koječemu posmatrajući nezainteresovano svet koji se ruši u krvi i ne dići glas protiv toga, to je pravo varvarstvo, a ne znak nekakve visoke kulture. Ovdašnji pisci mahom zevaju (da citiram Tomislava Markovića), ne usuđujući se da se uhvate ukoštac sa pravim temama koje se tiču kako neposredne prošlosti u kojoj su u najmanju ruku svojim ćutanjem skladno učestvovali, a koju i dalje živimo, nego i sveta prepunog nepravdi koji ih okružuje. Sve dok je tako, knjige poput Zvezda i ostrva će se štampati umesto da ih, još dok su u rukopisu, jednostavno ne tresnemo o zid i završimo sa trabunjanjima

Fascinacija Mediteranom jedan je od stalnih motiva evropske književnosti. Ona traje od čuvenog Direrovog puta u Italiju, preko engleskih i ostalih severnjačkih putopisca, Getea, pa sve do naših dana kada se konačno mogu čuti i drugačiji glasovi, mahom zahvaljujući radovima Edvarda Saida. U ovdašnjoj književnosti opsednutost Mediteranom, kako mu samo ime kaže onim što se nalazi između (poznate) zemlje potvrđena je nakon Pavićevih gromopucatelnih kotorskih povesti, poslednjim Pištalovim delom Venecija, da bi ove godine izašla knjiga Zvezde i ostrva (Geopoetika, 2012) kikindskog wannabe pisca Miloša Latinovića o kojoj će biti reči.
Šta je, međutim, problem u ovdašnjem pristupu datoj temi? Najpre činjenica da ona deluje preartificijelno, bez obzira na kvalitet narativa u kojem se javlja, a gde je Pištalova knjiga, uz sve njene slabosti, bez konkurencije najbolja. Naravno da je književnost sama po sebi artificijelna. Ipak se radi o transpoziciji zamišljene stvarnosti u nesavršeni medijum jezika, o stvaranju univerzuma koji se nikada neće do kraja spoznati, zbog inherentne nemogućnost bilo kakve totalizujuće spoznaje jezikom. Radi se, drugim rečima, o nizu citata, jer pišući, mi citiramo svoje misli i emocije i ubacujemo ih u određeni kontekst, te tako dobijamo onaj čuveni ontološki Platonov mit o pećini... Ipak, kada ostavimo sva ova pitanja po strani, problem sa "mediteranskom" književnošću na ovim prostorima jeste u tome što je ona mnogo više posledica selektivne i najčešće opštepoznate lektire nego doživljaja. To je i uzrok njene preterane artificejlnosti, a samim tim i nedovoljne književne ubedljivosti. Drugim rečima, u toj tlzi za jugom, u čežnji koju autori pokušavaju da predoče nema gotovo ničeg stvarnog, onog duboko ličnog poticaja, već se svodi na loše prepričavanje tuđih priča.
Kada Miloš Latinović pokuša da to prepričavanje utka u sopstveni narativ, kada započne knjigu pronađenim rukopisom kako bi svoj (postmodernistički) postupak citiranja ogolio, on to čini krajnje nevešto. Motiv pronađenog rukopisa star je koliko i roman, ali on mora imati svoj logički završetak. U Zvezdama i ostrvima čitaocu se predočava tuđi tekst koji se posvaja, u tolikoj meri čak da na kraju nema razlike između posvajača i posvojenog, što nije nužno ni loše ni novo, ali autor uopšte ne razjašnjava motive za svoj postupak. Čitajući prolog stiče se utisak da je reč o rukopisu koji je star najmanje sedamdesetak, ako ne i mnogo više godina, jer je pisan guščijim perom, jer se u njemu nalaze neobične mape, jer je naposletku reč o izvesnom kapetanu Verneru Bazilkovskom. Međutim, tekst koji će uslediti posle prologa više liči na lirsku ispovest nekog našeg savremenika, a ni najmanje na avanture misterioznog kapetana. Ova zbrka sa dva teksta i narativnom perspektivom, morala bi imati neku svrhu unutar narativa, ali u slučaju Zvezda i ostrva nema apsolutno nikakve. Moguće je jedino zaključiti da je čitav tekst nastao kompilacijom tuđih viđenja i doživljaja sa Mediterana koji se kombinuju sa eventualnim ličnim doživljajima kompilatora iz Herceg Novog i Boke Kotorske.
Nije to sve, naravno. Wannabe pisac će pokrenuti čitav arsenal opštih mesta koje može da pokupi iz novije srbijanske književnosti kombinujući babe i žabe kako bi delovao kao poeta vates, u suštini prodajući rog za sveću. Tako su motivi Trsta i Istre ukradeni od Velikića i Petkovića, Boka od Pavića, opsesija Mediteranom od Pištala, međutim ima stvari koje će ga neminovno odati. Prevashodno tu je njegov lirski naboj koji odiše patetičnim tonom u stilu Đorđa Balaševića i dok se kod novosadskog šansonjera to donekle može i opravdati, kod nekog ko ozbiljno misli da se bavi književnošću to deluje jadno. Nijedan zaklon od tuđih tekstova ne može da sakrije prilično oskudan nivo imaginacije.
Napokon, uopšte se ne bi trebalo baviti knjigom Zvezde i ostrva, ona ne zaslužuje čitalačku pažnju, međutim činjenica je da ona predstavlja neku vrstu simptoma, praksu koja je u ovdašnjoj književnosti već dobrano uobičajena. Pisati tuđim rečima i tuđom imaginacijom, a to prodavati kao svoje možda i nije najveći greh kad to ne bi činili i oni pisci koji se smatraju prvom ligom srbijanske književnosti, posebno oni koji imaju najveću moć i uticaj unutar književnog polja poput Vide Ognjenović, Vladislava Bajca, Aleksandra Gatalice i sličnih. Povrh toga, pisati o Mediteranu i ne znam kakvim uspomenama, pticama, livadama i koječemu posmatrajući nezainteresovano svet koji se ruši u krvi i ne dići glas protiv toga, to je pravo varvarstvo, a ne znak nekakve visoke kulture. Ovdašnji pisci mahom zevaju (da citiram Tomislava Markovića), ne usuđujući se da se uhvate ukoštac sa pravim temama koje se tiču kako neposredne prošlosti u kojoj su u najmanju ruku svojim ćutanjem skladno učestvovali, a koju i dalje živimo, nego i sveta prepunog nepravdi koji ih okružuje. Sve dok je tako, knjige poput Zvezda i ostrva će se štampati umesto da ih, još dok su u rukopisu, jednostavno ne tresnemo o zid i završimo sa trabunjanjima.

Vladimir Arsenić

20.06.12 Dnevnik - Novine i časopisi

Tr?g?jući z? Mediter?nom, mi tr?g?mo z? sobom, jer to more je pr?st?ri jezik koji ne umem odgonetnuti, z?pis?o je Miloš L?tinović u svojoj n?jnovijoj knjizi poetske proze „Zvezde i ostrv?“.

Koristeći književni postup?k pron?đenog rukopis? (“plesn?ve, mrke kupus?re“) koji on priređuje z? št?mpu i po m?lo dopunj?v?, L?tinović n?s vodi u m?gičnu šetnju od P?nonskog mor? do Mediter?n?. T?j n?rečeni rukopis n?vodno je prip?d?o k?pet?nu Verneru B?zilkovskom, koji je nek?d? plovio između zvezd? i ostrvlj? č?robnog mediter?nskog krug?. A L?tinović, n?vodno, nije mog?o odoleti „d? n? mestim? gde je r?zliven? tint? ukr?l? reč ili stih, p? i ceo p?sus“- dopiše nešto svoje. Pominje se i kultno mesto L?tinovićeve proze- Kikind?, „gr?d n? čijem se trgu ukršt?ju vetrovi“.
U n?slov „Zvezde i ostrv?“ st?o je i po koji crtež t?j?nstvenih gr?đevin?- crk?v?, mostov?, sidr?. To ovu knjigu svrst?v? u ž?nr izol?rij?- „poseb?n rod k?rtogr?fije i slik?rstv?, zemljopis? i književnosti“. Ov? knjig? n?m z?pr?vo poručuje d? je „P?nonij?- m?gično predvorje Mediter?n?“
- Rukopis, koji je „pron?š?o“ Miloš L?tinović, novo je lut?nje po prostorim? koliko stv?rnim, od?vno pozn?tim i bliskim, toliko nik?d? do kr?j? otkrivenim , n?vodi urednik Mil?n Ristović.-N? str?nic?m? nije ništ? do otis?k sn?, s?nj?nog otvorenih očiju koje su upij?le prizore d?lekih prostor? z?pljuskiv?nih vod?m? Središnjeg mor? i njegovih z?umnih z?liv?, s gr?dovim? n? z?bor?vljenom ostrvlju, izbeljenom solju i svetlošću, senovitim đ?rdinim? pod zidin?m?.
Čit?č brzo hv?t? kor?k s? s?nj?čem, hod?jući ulicom gr?d? n?suk?nog u r?vnici, s?mo jednog od z?bor?vljenih ostrv? u d?lekom uglu pr?st?rog isušenog mor?, n? čijem se trgu ukršt?ju vetrovi, i post?je s?putnik ovog poetskog tum?r?nj?.

R. Lotin?