Stivenson pod palmama

01.08.06 Blic

Autorova namera je bila da, evociranjem poslednjeg stvaralačkog iskustva Roberta Luisa Stivensona, otkrije „pravu prirodu“ pripovedanja. Koristeći književno delo i privatnu prepisku slavnog škotskog pisca kao izvore, a sopstvenu osećajnost, srodnu njegovom senzibilitetu, kao putokaz, Mangel se upušta u „intelektualnu pustolovinu“ zamišljanja Stivensona na Samoi, gde se on nadao da će pronaći lek za tuberkulozom razorena pluća. U podneblju u kome se priče doživljavaju kao autentična stvarnost, tokom ekstatične seoske svetkovine, pisac gubi svest, a njegov bolesnički (samrtnički) delirijum se meša sa stvaralačkim zanosom. Suočen sa strahom (od smrti, propasti) kao najjačom (životnom i umetničkom) strašću, Stivenson ima potrebu za (moralnim, ali i poetičkim) pročišćenjem. Sukob džentlmenskih (civilizovanih) nazora o uzdržanju i pristojnosti, koje je usvojio tokom „samostanskog detinjstva“, i potisnutih žudnji, isprovociranih golotinjom domorodaca, silovito potresa njegovo biće. Prenoseći tropski, vlagom zasićen vazduh, na ulice Edinburga, a samoga sebe i bližnje (sumanutog misionara Bejkera, odanu suprugu Fani, ubijenu seosku lepoticu) preobražavajući u književne junake (doktora Džekila, gospodina Hajda i Meri Rajli), on stvara „dubokoumnu moralnu fantastičnu priču“ („Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“) koja će ga, kao ličnost, pomiriti sa Bogom i obnoviti, a kao pisca – obesmrtiti.

Iako je u ovoj noveli poistovetio pripovedanje sa ekstazom, a stvaralački proces odredio kao tok između stvarnosti i sna (ludila), sam Mangel je narator kome su obe noge na zemlji; sa mnogo više esejističkog nadahnuća, nego istinske, tvoračke snage, on je pre (maštovit) književni kritičar, nego pisac.

Vesna Trijić

30.07.06 Danas

Peter Handke
Don Huan
Clio, 2006
preveo Žarko Radaković

Mogu da posvedočim: Don Huan je neko drugi. Video sam ga kao nekoga ko je bio odan - odanost ličnosti. Prema meni je bio više nego samo ljubazan - bio je pažljiv. I ako sam sreo očinskog muškarca, onda je to bio on: Slušaš ga i veruješ mu. Pri tom mi je svih tih sedam dana na lep način ostao dalek, a to je meni, koji odavno sanjah samo druge i o povestima drugih, u kojima se nisam pojavljivao, odgovaralo i bilo pravo... Ovo su rečenice sa samog kraja romana "Don Huan", dela koje predstavlja ponovno istaživanje i novu (re)kreaciju mita o Don Žuanu. I ovog puta ni po čemu tipičan, Peter Handke roman smešta u savremeno međuvreme, a Don Huan se pojavljuje kao čovek koji, obuzet potrebom da se ispovedi, pronalazi idealnog, neutralnog slušaoca - naratora ovog dela. Slušajući, zajedno s naratorom, priče o sedam dana provedenih sa sedam žena izuzetne lepote, čitalac prisustvuje i desakralizovanju mita o Don Huanu, ali i biva suočen s njegovim drugim licima. Pisac, čak, tvrdi, da don Huan nije bio zavodnik, niti zavedeni. "On je imao moć. Samo što je njegova moć bila nešto drugo". Ovaj roman na svega stotinjak stranica donosi uzbuđenja i saznanja koja nam ne donose mnoge knjige veće i po obimu i po ambicioznosti autora. Pred nama je nepretenciozno delo pisca -majstora koje se zaista može čitati na onoliko načina koliko ima čitalaca. Uostalom, čitalac je upravo lice koje želi da bude zavedeno - pričom. A priča je, takođe, oblik moći.


Alberto Mangel
Stivenson pod palmama
Geopoetika, 2006
prevela Vukica Stanković

Ova novela priča je o poslednjim mesecima u životu slavnog pisca Roberta Luisa Stivensona, tvorca čuvenog "Ostrva s blagom" i "Neobičnog slučaja doktora Džekila i gospodina Hajda". Budući bolestan od tuberkuloze, Stivenson je od Škotske s hladnom klimom pobegao, zajedno s članovima porodice, nigde drugde do na ostrvo Samou, nadajući se da će tamo klima učiniti ono što medicina u to vreme nije mogla. Na Samoi pisca prihvata domorodačko stanovništvo i on provodi mirne dane posvećene pisanju. No, neobični slučajevi počeće da se pletu oko pisca. On će susresti neobičnog misionara sa škotskim akcentom, koji dolazi i odlazi, nestaje i ponovo iskrsava. Takođe, Stivenson će se naći i u mreži serije zločina koje, takođe, neće umeti da dešifruje. Ova Mangelova novela i u Evropi i u Južnoj Americi dočekana je s pažnjom i pohvalama. Psihološka napetost ovog dela, kao i drugi sloj priče koji nas vodi kroz osetljive puteve Stivensonovog i stvaralaštva uopšte, čine ovu knjigu intrigantnom za čitaoce. Najinteresantnije u vezi sa ovim Mangelovim delom je da je pisana kao da je iz pera Stivensona.


Ežen Jonesko
Groteskni i tragični život Viktora Igoa
KOV, Vršac, 2006 preveo Đura Miočinović

Ovo delo predstavlja ogled, kritički roman, pseudobiografiju, ili književnu kritiku. Napisao ga je Jonesko s namerom da demistifuje i otkrije sve slabosti rodonačelnika francuskog romantizma. Tada mladi Ežen Jonesko odlučio je da na drugi, svoj način protumači i Igoov život, kao i opus. On kaže: "Viktor Igo bio je tipičan veliki čovek. Umeo je da ne bude ni svoj, niti da pripadne svetu; on je mislio da je svoj, a svet je mislio da je njegov. Suštinski uslov za slavu umeo je da pripada i da ne pripada svima, da bude reprezentativan. Bio je, kako i priliči, uzoran mediokritet. Bio je banalan, svakodnevan, slušalac svetine i onaj ko ih vuče za nos. Savršeno je pripadao istorijskom trenutku, rob istorijskih trenutaka svog života".
Bez obzira na to da li će se čitalac složiti s Joneskom, najveći dramski pisac Evrope još jednom se usudio da dovede u pitanje postulate evropske kulture.

Sanja Domazet