Sa Borhesom

16.04.08

Međunarodni festival proze svečano je otvoren u ponedeljak uveče u Matici srpskoj, kada je akademik Milorad Pavić, počasni predsednik Organizacionog odbora Prozefesta dodelio novoustanovljenu nagradu Festivala književniku Albertu Mangelu. Međunarodna nagrada za celokupno prozno delo nosi ime Milovana Vidakovića, oca modernog srpskog romana, koji je početkom 19. veka ovaj žanr na velika vrata uveo u srpsku književnost. Vidaković je bio najčitaniji pisac kod nas, a takođe je bio i jedan od prvih profesora tadašnje Srpske gimnazije, današnje gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj".
"Verujem da je Alberto Mangel, prvi dobitnik nagrade koja nosi ime Milovana Vidakovića, pravi izbor pre svega zato što je jedan od vodećih svetskih pisaca koji pisanje shvata kao zanat koji se uči čitanjem. Verujem da je to odlika samo najboljih pisaca, a Mangel je to toliko puta potvrdio, najviše kroz svoja dela u kojima istražuje kako je čitanje uobličilo našu svest i naše kulture. Za njegove knjige Istorija čitanja, Biblioteka noću, Sa Borhesom, Stivenson pod palmama i druge, svetska kritika s pravom ističe da su ljubavno pismo napisano čitanju", rekao je Sava Damjanov, idejni tvorac Prozefesta predstavljajući prvog laureata nagrade pred prepunom salom Matice srpske.
"Prvo bih hteo da vam se duboko izvinim što ne znam ni reč srpskog jezika. Od svih kletvi kojima je obdarena ljudska civilizacija možda je Vavilonska kletva bila najdragocenija. S jedne strane, to čini nemogućim razumevanje šta neko na drugom jeziku misli ili govori, ali nam s druge strane dozvoljava da saznamo da svi mi gradimo svet na drugačije i bogatije načine. Kada sam saznao da ću primiti nagradu "Milovan Vidaković", uradio sam ono što bi svako uradio. Pokušao sam da pronađem neko od njegovih dela na jezicima kojima se služim, ali mi to nije uspelo, a saznao sam da njegova dela nisu prevedena ni na vaš savremen jezik, tako da ih ni vi ne možete čitati. Međutim, pronašao sam neke informacije o njemu i one su učinile da se osećam bliskim sa tim čovekom. Otkrio sam da je kao čitalac i kao profesor otvorio svet književnosti srpskom jeziku. Otkrivši da se romani pišu na drugim jezicima, on je počeo da piše romane na svom jeziku i uspeo je da donese roman svom narodu. A to je jedan od najlepših poklona koje jedan čitalac može pokloniti drugom čitaocu. Suština je da nisu političke razlike i razlike u identitetu i sve one koje su nam spolja nametnute važne, nego oni identiteti koje sami stvaramo tako što pričamo priče", zahvalio se Mangel na nagradi.
"Prozefest" organizuje Kulturni centar Novog Sada sa namerom da se književnost vrati svojim korenima - živom i neposrednom kontaktu autora sa čitalačkom publikom i to ponajviše onom koja tek formira čitalački ukus. Stoga se većina programa odvija u novosadskim gimnazijama i Karlovačkoj gimnaziji gde srednjoškolci, nakon priprema sa svojim profesorima književnosti, aktivno učestvuju na Festivalu. Tako će danas u Karlovačkoj gimnaziji (12 sati) gostovati pisac Alek Popov iz Bugarske, u 13 sati će se sa srednjoškolcima u gimnaziji "Jovan Jovanović Zmaj" družiti Ljubica Arsić, dok će u isto vreme u gimnaziji "Laza Kostić" gost biti Zoran Živković. Program Prozefesta nastaviće se večeras u Art klubu KCNS, gde od 18 sati gostuje Žarko Radaković, a sat kasnije Jovica Aćin. U Kafeu "Atrijum", od 20 sati, publici će se predstaviti Stefano Beni, jedan od najpoznatijih italijanskih pisaca političke satire. Gordana Nonin

17.09.05 Danas

Milan Popović
Jedno prijateljstvo
(pisma Mileve i Alberta Ajnštajna Heleni Savić)
Plato, 2005
Psihijatar i psihoterapeut psihoanalitičke orijentacije, prof. dr Milan Popović, napisao je psihoistorijsku studiju pod naslovom Jedno prijateljstvo- pisma Mileve i Alberta Ajnštajna Heleni Savić, na osnovu sačuvanih pisama Mileve Marić-Ajnštajn upućene njenoj intimnoj prijateljici, Heleni Savić, baki autora Milana Popovića. Između dve mlade prijateljice prepiska je započela 1899. godine, a završila se 1940, uoči početka rata u Jugoslaviji. Najbrojnija i najzanimljivija pisma razmenjivala su se do kraja Prvog svetskog rata 1919. godine, iako nije sačuvano nijedno Helenino pismo Milevi. Jedan od glavnih ciljeva studije Milana Popovića bio je da doprinese boljem rasvetljavanju odnosa bračnog para Ajnštajn, odnosno da izvuče iz neopravdanog zaborava Milevu Marić-Ajnštajn, koja je igrala značajnu ulogu, najpre kao žena, zatim majka troje Albertove dece, a svakako i kao obdaren matematičar i fizičar (prva žena ovakve vrste u srpskom narodu).
Ni na jedan način studija Milana Popovića nije pristrasna, niti na bilo koji način pokušava da umanji vrednosti genijalnog naučnika Alberta Ajnštajna. Jedno prijateljstvo Milana Popovića delo je koje predstavlja mnogo više od objavljivanja jedne izuzetno važne prepiske. Ono je slika jednog doba i njegovih najinteresantnijih predstavnika, kao i primer kako se na studiozan način proučava prošlost i pronalazi njena veza sa sadašnjim i budućim zbivanjima. Jedno prijateljstvo priča je i o tome kako su i Ajnštajnovi i Helena Savić, u osnovi imali dve želje- da budu shvaćeni i snažnu žudnju za ljubavlju. Utoliko je tragičnija strahotna sudbina koju im je dodelio svet.
Elejn Pejgels
S one strane vere
(tajno Jevanđelje po Tomi)
Rad, 2005 preveo Milan Miletić
Jevanđelje po Tomi, koptski je tekst koji je sa znatnim brojem drugih tekstova pronađen 1945. godine kod Nag hamadija, pripada Kodeksu II, i to kao drugo delo. Sve do otkrića koptske verzije, Jevanđelje po Tomi postojalo je samo u fragmentima na izvornom grčkom jeziku. Sam tekst jeste zbirka Isusovih izreka, s uočljivim paralelama u odnosu na druga jevanđelja. Težinu sukoba dva filozofska stanovišta s kraja prvog i početka drugog veka, kada su autori Jovan i Tom i sastavili svoja jevanđelja, nije lako ni zamisliti, ni objasniti. Pred nama je delo Elen Pejgels koja je vrsni poznavalac novozavetnih tekstova i apokrifne literature, a uz to strasni istraživač jednog davno zakopanog sveta tajnih knjiga, mističnih tekstova i obreda.
U ovoj, do sada najličinijoj knjizi, Elen Pejgels poredi najuzvišenije novozavetno jevanđelje, Jevanđelje po Jovanu, s njegovim apokrifnim parnjakom, nekanonskim Jevanđeljem po Tomi. Profesor istorije religije, Elejn Pejgels, slično tekstu Tominog jevanđelja, nudi samo putokaze, ne gurajući nas ni gnosticima ni pravovernima. Naravno, baš kao i u svojim prethodnim delima, Elejn Pejgels se ne zadržava isključivo na središnjoj temi svog izlaganja - ovog puta na Jevanđelju po Tomi- već nam u inspirativnom i studioznom izlaganju pruža uvid u proces viševekovnog formiranja Novog Zaveta, do oblika koji je danas važeći.
Alberto Mangel
Sa Borhesom
Geopoetika, 2005 prevela
Vukica Stanković
Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Alberto Mangel, tada tinejdžer, radio je posle škole u knjižari u Buenos Ajresu. Jednog dana, niko drugi do Horhe Luis Borhes, koji bi posle posla svraćao u knjižaru, pitao je mladića da li bi mogao da dolazi kod njega u stan i čita mu tokom večeri. Naime, veliki pisac postepeno je oslepeo i više nije mogao da čita svoje omiljene knjige. U narednih nekoliko godina, Mangel je provodio mnoge večeri čitajući Borhesu. Mangel je upoznao jednog drugog Borhesa, koji , pored Servantesovog Don Kihota, strasti prema najboljim rečnicima i leksikonima takođe voli i Šerloka Holmsa,vikinške ratnike, gangsterske filmove sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi, kao i Priču sa zapadne strane. U šetnjama posle bioskopskih predstava, Borhes sa Mangelom govori o literaturi, umetnosti, piscima, samom činu pisanja, svojim omiljenim lektirama...
Sa Borhesom je delo koje nas na tajna vrata uvodi u jednostavan, skroman Borhesov stan, pruža nam mogućnost da zavirimo u njegovu policu sa knjigama, kao i da zađemo u unutarnji svet jednog od onih pisaca koji su oblikovali ne samo našu stvarnost, nego i naš san.
Zašto nema muzike
(izbor iz moderne kineske kratke priče)
Čigoja, 2005 priredili Chu Fujuin i Jin Xiaoiei
Svih osamnaest autora koji se nalaze u ovoj zbirci pripovedaka poznati su u Kini i van nje, nosioci su brojnih nagrada i priznanja i po mnogo čemu čine sam vrh njenog književnog stvaralaštva. Zašto nema muzike obuhvata priče o ljubavi ("Umiruća reka", "Mansarda", "Voz za raj", "Žena starijeg Čenga"), priče o prijateljstvu ("Čime da se rasprši tuga", "Vrhunska arija", "Čežnja za Đuguan"), prolaznosti (priča "Sinu"), materinstvu ("Dojilja"), sudbini ("Znak")...Kineski autori zastupljeni u ovom delu rođeni su između 1947. i 1970. godine prošlog veka i karakterišu ih raznorodni stilovi, koje vezuju upotreba apsurda, ironije, blagog sarkazma, sete, tragičnog zapleta ali i i doza tananog humora, koji u čitaocima podstiče nadu, vedrinu i veru u čoveka i sve varijante njegovih budućnosti.
Moderna kineska priča još uvek ima sačuvane netaknute i prostor i vreme, na kojima plešu unutarnji svetovi junakinja i junak, koji, budući da su junaci proza, uvek su krhki, lako povredljivi, jednom reči, "izabrano carstvo slabih". Nešto od drevne Kine blista u pozadini ovih priča: to je duga istorijska i pripovedačka tradicija naroda koji je još uvek inkarnacija misterije i tajne. Zašto nema muzike delo je koje nam otvara vrata u čudesne kineske svetove, gde, ako već nema pobednika, ima smeha, a gde god da se nađe smrt, negde blizu tome svetli i ljubav.


Sanja Domazet