Solidno srce

Mora se predati


Dok se tuširaš iza ponoći u tuđem kupatilu nikad nisi načisto – da li će da ti upadne kašika u med ili sapun u klozetsku šolju. To je zato što ni jedna žena nema isti početak i kraj. One su priče od krvi i mesa i sve govore o doživljajima Karen Sisko. U tim doživljajima pouka zamenjuje i zaplet i rasplet. I lako se pamti. Ide otprilike ovako: žene su rođene za muškarce a muškarci za seks. Oni ne pucaju u metu, već u onog ko metu pridržava.

Možda je to razlog što pokušavaš da budeš makro – ne bi li preobrazio kurvu u smernu ženu koja hoće za džabe, i to ne s tobom. Kada te neko ceni kao biće onda ti pada cena i počinješ da osećaš fluid s pogrešnim delom sebe. I još moraš da popričaš s ozbiljnim alkoholičarem koji te neće saslušati, ali će pitati: "Zašto piješ kad ga ne osećaš?"

Jednom sam se zaljubio u Ukrajinku koja je ordinirala u dvospratnoj kući mog poznanika na ivici Bulevara "Keš end Keri". To se dogodilo dok sam je vodio na abortus i slušao strašne ispovesti iz tajge pune pripitomljenih ljudi koji su se slomili trudeći se da postanu zveri.

Ona nije pripadala ovom svetu, ali je prihvatila igru iz prethodnog – s ciljem da se niko više ne raspituje za njenu budućnost. Za tako nešto moraš da imaš pristup, a ona ga je imala. Znaš da ti neće reći "hvala", ali i da se nikada neće raspitivati o tebi kada je jednom skloniš s ulice. Od one vrste koju bih bez ustručavanja upoznao sa svojim psom ili s momcima iz benda. Ne pamtim da joj je ikada bilo teško da me zamoli da budem malo grublji sa njom. O takvim ženama možeš da čitaš u no-wave magazinima.

Telo joj je bilo fantastično. To sam saznao dve godine kasnije. Ali pre toga, kad se očistila i preuredila, odveo sam je u dečiju sobu, dok je majka mog deteta spavala uz utišani televizor u našoj spavaćoj sobi. Između je bila međusoba – pošto je stan bio oficirski, nije nedostajalo useljivih nusprostorija.

Trudio sam se. Ulazio sam u nju lagano, brižljivo, kao da ulazim usnama i trepavicama. Želeo sam da budem nežan, ali nežnost nije pomazila moju samokontrolu. Pomazila me je na drugom mestu, tamo gde se dodir oseća kao pod lupom, te se ne možeš uzdržati – čak i ako ne držiš toliko do sopstvene muškosti. Nežnost me nije napuštala i bez dvoumljenja sam ga izvadio pre štrcanja. Tako da nije bilo šanse da je i ona svršila. Nikakvu glasinu nisam čuo o tome. Uzdaha i jecaja nije bilo ni u tragovima; televizor u sobi majke moga deteta bio je čujniji.

Oprostila mi je brzo, brže nego što sam ja vodio ljubav. Tek tada mi je opisala sebe: verovatno nismo imali pametnija posla, ili je ona više volela da koristi usta na taj način. Slušao sam je pažljivo iako nisam bio željan istorije. Slušao sam je, i nju i njen internacionalno-oralni akcenat, možda zato što sam pre toga popio ono s onim više puta, a možda zato što imam sto godina i dva godišnja doba – indijansko leto i zlatnu jesen. Jer, da nisam tolikih godina mešao vlahovac s vinjakom, sigurno bih je upitao: "Ko si ti da mi tek tako praštaš?"

Ali, nije bilo tako, nisam je prekidao u kozačkom ispovedanju, niti sam joj se izvinjavao ispražnjenim mudima. Postali smo prijatelji, sa mnom je vežbala nameštanje kondoma, a ja sam joj merio vreme. Vreme moje erekcije prihvatila je kao standard koji je morala da ispuni kako bi napustila suteren dvospratne kuće na ivici Bulevara "Keš end Keri" i otišla u dauntaun s neonskim bankomatima i osvetljenim haustorima.

Pršuta se jede zubima a feferoni jezikom i ko se jednom oljutio, taj će opet da se oljuti. Bez obzira što je jedne noći neka druga, ne manje nepoznata žena poželela da mi stavi hleb na jezik, te me odvela u pekaru za mlade nesaničare. Još me usput terala da gutam vazduh pre disanja, pošto mi se gadilo da pijem vodu na prazno.

Kada sam, posle pijanke u kojoj nisam bio jedini, naručio burek, prodavačica slanog i slatkog peciva nije umela da izračuna koliko je to četvrtina. Premda sam se lepo izražavao u tepsijama. Imao sam utisak da se to i ranije dešavalo. Zato sam se prepustio tuđem vođstvu.

Situacija je bila regularna, bez obzira na to da li na nju gledaš ispod ili iznad pulta za hranu i novac. Auto je imao sirenu, točak gumu, pojas je imao volan, sedišta su imala telo. A na prozoru spavaće sobe bila je učvršćena mreža za komarce. Dotle je sve bilo u redu.

A onda ona počinje da bude svoja i ja moram da joj kažem: "Nemoj da se ljubimo, uzimaš mi votku iz usta." Nisam razumeo šta hoće ni kada me je ubacila u krevet. Onda je rekla da voli "trojku", na šta sam joj skrenuo pažnju da ja ne volim ni trojku, ni trojance. Pa sam uviđavno dodao: "Ajmo kod mog prijatelja." Otišli smo tamo nenajavljeni i nedoterani, i on joj je posle radio spuštačinu a ja sam se uspavao.

Ujutru mi je rekla, dok se oblačila u odeću koju nisam prepoznao onoliko koliko sam prepoznao nju: "Ja sam te pokrila. Tvoj prijatelj nije ni ćebe hteo da stavi preko tebe." Onda sam počeo da pričam o skrivenim vrlinama prijateljstva kako bih joj pomogao u odluci da ode bez pripaljivanja cigarete ispred otškrinutih vrata.

Iako je otišla sama, ne pominjući ni dete ni oca, ubrzo sam shvatio da je prijatelj nestao pre nje – iz sopstvenog, nezaključanog stana. To je trebalo nešto da znači. Ali, nisam se udubljivao u njegovu ključaonicu.

Sutra me zove moj predvidivi prijatelj i pita ganutljivo: "Šta si ti radio s njom? Zašto je onako naglo pošuntavela?"

Ja ga nisam pitao ništa o njegovom noćnom ponašanju koje sam prespavao, nego sam se prozevao celim licem i ispričao mu toplu ljudsku priču o tome kako je lako otići u tri lepe gotike, kada te zabava natera da rastvoriš kombinovani prašak u svoje piće – koje ne možeš da pronađeš ni Gajgerovim brojačem. Ljudi u potrazi za pićem obavezno se mimoiđu više puta pre nego što se upoznaju, sisajući led bez limuna. A to je stanje u kom se začas pobrkaju fizička i verbalna razmena sokova.

"Ništa ja njoj nisam radio", rekao sam. "Mora da je šuntava po prirodi. To mi je promaklo dok sam se rukovao s njenom sisom."

Ali, to je bilo davno, na početku večeri, pre nego što sam preterao s tabasko-sosom u izduženoj čaši votke, i pre nego što me je ubacila u kola i vozila brzinom vetra na kiši. Mogu samo da se prisetim da sam bio upotrebljivo veseo.

Prijatelj me je slušao kao da sluša neki unutrašnji glas, a ne moje pomirljivo mrmljanje. Kad se umorio od poređenja, rekao mi je da je tajna mog uspeha sa ženama-slučajevima u tome što ništa ne pokušavam a teram zezanje na šalu, i elokventan sam i pažljiv, i povrh svega navijam za njih tako da čak i one to mogu da shvate.

Nisam želeo da pobijam prijatelja. Njegovo kazivanje podsetilo me je na još jedan dirljiv nesporazum, kad me je jedna od tih žena pitala da li hoću da je izvedem, a ja joj odgovorio da možemo da izađemo zajedno, ali ako hoće da je izvedem – onda mora da mi da lanac, pa da je vodim gde kaže.

Sasvim je moguće da sve ove žene nisu normalne, a ni ja ne zaostajem za njima u nedostatku razuma, i sve je u redu jer se ne trudimo nešto naročito da budemo takvi. Svi smo u svom lažnom ludilu i stvarno je mnogo fin osećaj kad se otkačiš od ničega.

Život je samo jedan, osim ako ih ima više, ali sve ih treba proživeti. O onome kroz šta si prošao, pripovedaće Mišelinka i Gejša, stepenasto uspinjuće drugarice s očima iskošenim od čudila i bola. Ono što preostane biće neupotrebljiva tajna koju ćeš odneti sa sobom – kad se rastaneš od onog sebe koga nikada nisi imao, mada si mu čitavo vreme uredno pravio društvo.

A do tada, društvo će mi i dalje praviti zapažanja iz malog mozga koja mirišu na sekret i sapun. Sekret je njen, sapun je u njenom kupatilu. Ona ga je birala, kao i sve ostalo čime sam okružen. Pošto mi nije prvi put da se tuširam klečeći na kolenima, pognute glave i otvorenih usta, preporučila mi je da koristim vranilovu travu: ne izaziva zavisnost kao valerijana, a smiruje kao trodon. Ima je samo u jednoj apoteci, ispred raskrsnice na Crvenom Pevcu. Apotekare moraš da osloviš po imenu da bi ti dali tu biljku i rekli kako da barataš s dozama. Trava mora najpre da se stavi u komovicu, u razmeri 1:5, da stoji na toplom petnaest dana, pa tek onda ukapaš kapi u sebe i čekaš. Ono što ti ne kažu jeste da treba malo strpljenja dok nestanu snovi koji te spopadaju u trenucima nesanice...

Ram sa slomljenom slikom. Iako ne propuštam nijednu depresiju, ovo kao da je konačno iskustvo. Nabreklo od plutanja. Traje kao haljina koju joj nikada nisam kupio. Umesto nje, kupovao sam heroje i njihove drugarice. Hteo sam da imamo zajedničkog oca.

Tuširanje zaista može da te upristoji. Čujem klokotavi šum dok se kapljice vode rasprskavaju po meni svom težinom. Slivnik u kadi začepljen je od dlaka i kapriciozna voda raste poput gnjecavog testa u koritu. Osećam se suvo, ali ne brinem zbog toga. Znam da će zavrnuti slavinu kad me pronađe.

21.12.08

Knjiga „Solidno srce“ potvrđuje moju marginalnu, autsajdersku poetiku koja se podjednako oslanja na lepu starinsku književnost i živopisne tekovine pop kulture. A to je recept za „subverzivni tradicionalizam“ koji podrazumeva i moral i svakovrsno preterivanje čime sam „mamio“ čitaoce od početka karijere – kaže za „Blic nedelje“ pisac Zoran Ćirić, čiju je knjigu „Solidno srce“ nedavno izdala regionalna izdavačka kuća VBZ.



Žene ste voleli, povređivali, činili euforičnim, neke od njih i izdali. Da li je „Solidno srce“ poziv njima da vam oproste?
– Nisam siguran da sam sve što sam napisao i proživeo. To je tajna svakog pisca. Čitajući moje knjige neko može da pomisli kao da sam imao buran i skoro pa „erotičan“ život. Da sam se baš toliko naganjao sa ženskinjama, kada bih stigao da napišem ovolike priče i romane i ostale tekstove? Pisanje je, pre svega, samotnjačka rabota. Dobro, priznajem, događalo se tu svašta, sa svakakvim likovima, pa i ženskim – od kojih su samo oni iz moje najsvežije prošlosti prisutni u novoj knjizi. Ali, to ne znači da sam toliko naivan ili samoljubiv da pomislim kako će mi pisanje doneti ženski oprost! To ne biva u stvarnom životu.

Čini se da je vestern jedini žanr kojem ste ostali dosledni. Mislite li da u današnje vreme žene, u svojoj predatorskoj ulozi, mogu da registruju vestern junaka koji drži do svojih principa?
– Jesam pravoverni vesterner, ali ništa manje rokenroler, pornograf, stripadžija, fanatični navijač Mančester junajteda. Dakle, jedna melodramatična komedija koja hoda i radi ostale fiziološke radnje. Današnje žene nisu ništa manji predatori od žena iz prethodnih epoha. I naravno da su sposobne da prepoznaju revolveraša, kao i skitnicu, kockara, sobnog pitona ili mačo pizdunca. Samo nemaju mnogo vremena da mu se posvete.

Da li su žene zaista, kao što se to navodi u „Solidnom srcu“, opsednute infantilcima i bogomdanim zamlatama?
– Ima tu nekog đavola, neke istine – kada je u pitanju ženska navučenost na opsednute infantilce i zamlate, kako ja sebe često definišem. Moje iskustvo je puno takvih šašavih „vezivanja“ – u smislu da nisam bio siguran da li žele da maznu tog famoznog Magičnog Ćiru ili onog brljivog pisca Ćirića koji sve više postaje njegova ubledela senka i načisto posivela eminencija. Ne mogu da objasnim šta je u pitanju, verovatno je humor ključna hemija. Muškarac mora biti zabavljač do kraja. Osim ako nije bogatun, njima je dozvoljeno da biraju i da budu smrtno ozbiljni. Zato su i njihove pratilje ozbiljne i dosadne u svojoj estradnoj telesnosti. Mada, ne bih im oprostio.

Koliko je „ćirićevski stil“ realna kategorija na domaćoj književnoj sceni?
– Realan je u onoj meri u kojoj Ćirić realno postoji na tzv. savremenoj srpskoj književnoj sceni, odnosno onoliko koliko ga čitaju plemenite anonimne duše koje nazivamo čitaocima, a zapravo su mnogo više od navodno pasivnog tržišnog faktora koji treba samo marketinški dobro obraditi. Onda je lakše manipulisati njegovim ukusom, a još više njegovim parama. Nažalost, mnogi pisci su podlegli ovoj „doktrini“. Ali, oni su i pre ove „fensi tranzicije“ koja je zadesila našu kulturu bili prepotentni kompleksaši kojima je pisanje služilo da pokažu koliko su dubokoumni, humani, intelektualno nadmoćni elitisti... Nema to nikakve veze s umetnošću pričanja priča iz kojih isijava ljudskost. Uostalom, srpska književnost je oduvek bila „komesarska“, s težnjom da se podobni odvoje od udvorica.

Kako Magični Ćira odoleva globalizacijskom forsiranju političke korektnosti kao jedinom obliku komunikacije?
– Pisanjem i domaćim vaspitanjem. Da budem još precizniji: pisanje kolumni, žestoko seksanje i lagano alkoholisanje puno su mi pomogli da postanem „definicija političke nekorektnosti“, kako me je jednom opisao moj stari poznanik Teofil Pančić.

Koliko je časti danas potrebno da bi se neki zlokobni jahač tranzicione privatizacije ugrizao za obraz ?
– To je utopijska situacija! Nemaju oni obraz. Ma nemaju bilo koji komad mesa, bilo koji komad mesa – za koji bi ih neko ugrizao! A nemaju ni zube. To su alave spodobe koje gutaju sve bez sažvakavanja i varenja. Ti bi pokrkali sopstveno debelo crevo.

Koliko verujete u ponovno uspostavljanje objedinjene kulturne scene na prostoru nekadašnje Jugoslavije?
– Iskreno, nisam neki optimista. Rat, balkanski i onaj belosvetski, nije završen, samo se više ne zove oružani sukob, već genocid, odnosno reforma je postala recesija. A to je vrlo zeznuta igra reči, naročito ako imamo u vidu da reči poseduju moć... Videćemo šta će biti, a biće nešto nečuveno, to se naprosto oseća u vazduhu. Elem, onaj ko preživi – pričaće. Sam sa sobom.

Kada će FK Radnički vratiti prvoligaški fudbal u Niš?
– To će se desiti onda kada Končarevo postane rezidencijalno predgrađe Brisela.

Aleksandar Nikolić

27.12.08 Danas

Mešanje žanrovskih obrazaca često ume da stvori veoma zanimljive književne hibride, ali se desi i sasvim suprotno. Žanrovi kojima se autor poigrava ne uspeju da se pomešaju većostanu ušančeni u svojim uskim uzusima i koegzistiraju praćeni svako svojom logikom, koja na kraju ne završi ni u reci, ni na pruzi, većna književnom otpadu.

Meko kuvano

Zbirka pripovedaka Solidno srce Zorana Ćirića, predstavlja primer mešanja tvrdog krimića i ljubavne priče, s tim da iz prvog autor uzima naratorsku perspektivu i pozu, a iz drugog zaplet i emotivno nijansiranje likova. Ćirićse veću svojim prethodnim proznim ostvarenjima, manje ili više uspešno, pozabavio primenom hardboiled obrazaca na nišvilsku stvarnost, ali ga je ovogodišnje smelo ukrštanje svog omiljenog žanra sa ljubavnim zapletima dovelo do nekoliko veoma uspelih priča, mada se za većinu njih može reći da su ostale negde na pola puta, meko kuvano.

Bitna odlika detektivskog romana, ona koja čitavom žanru daje šmek, jeste narativna perspektiva kojom se dočarava lik i delo naratora i predstavlja svet u svojoj okrutnosti. U Ćirićevim pričama ne radi se doduše o kriminalizovanom svetu, u kome se glavni junak kreće, većpre o korumpiranom svetu ljubavi koja se završava ili se većzavršila. U tom smislu nema mnogo veze ko je narator pripovetke, jer je pogled na stvari istovetan bilo da se radi o muškarcu ili o ženi. S druge strane, predmetizujući ljubavni zaplet, Ćirićje pokušao da likove omekša, da ih zaobli, ali najčešće u tome nije uspeo. Njihov govor o ljubavi je još uvek grubo tesan i teško mu je da prevali preko ograda preuzete perspektive. Zbog toga je čitalačko uživanje umnogome umanjeno, jer autor ne uspeva da pomeri horizont očekivanja, pa se iz priče u priču variraju motivi i situacije te se stiče utisak monotonosti.

Jezik pripovedaka u knjizi Solidno srce vezan je za popularnu kulturu – film, muziku i strip ili većpomenute detektivske romane, koje Ćirićpoznaje i voli, ali utoliko više čini se da se ne radi o stvarnim muškarcima i ženama, većo likovima iz pesama Toma Vejtsa ili filmova Džima Džarmuša. Ova intertekstualnost, međutim, ne pojačava efekte priča, naprotiv. Aludirajući na bezbrojne razočarane ljubavnike i ljubavnice sa dna, koji većpostoje u čitalačkoj svesti, pisac nije uspeo da ih oplemeni niti obogati. Oni ostaju samo prazne ljušture, jer se njihov referencijalni potencijal ne koristi na pravi način. Rekreirajući poznate situacije, Ćirićih nije preispitao, pa deluje da su njegove aluzije usmerene na čitaoce koji ne žive na Balkanu, veću nekoj od zapadnih metropola. Da kažem to jednostavnije, ljubavi koje on opisuje prenaglašeno su filmske ili rokerske. I sama metafora iz naslova zvuči neobično za jezik na kome je napisana. Njena neuspešnost ne proizilazi toliko iz mogućih značenja koje reč„solidno“ ima, većiz neprirodne veze između prideva i imenice u ovoj sintagmi, koja je promašena ako je i poetska. Jednostavno, ona deluje kao neumešan prevod.

Ipak, nekoliko priča zaslužuje pohvalu. Radi se pre svega o dužim formama, koje dozvoljavaju autoru da se razmahne, da fabularnom širinom unese više života u likove ljubavnika. U pričama poput Mandale, Zar nije jedinstveno, Moja greška, dužina kompenzuje ono što u ostalim pričama nedostaje. Upoznajući nas pobliže sa likovima, autor uspeva da im daruje ljudskost, da uspešnije maskira njihovu suštinsku papirnatost. U njima se osećaju dovršenost i punoća. Promene koje su se odigrale imaju smisao i kraj nije nametnut kao u nekim kraćim pričama iz ove zbirke.

Solidno srce manje je od solidnog dela jer nije uspelo da ostvari svoj potencijal. Zamišljene kao priče o ljubavi, koju pričaju iskusni i prekaljeni ljubavnici, iza kojih se kriju samo „dečaci i devojčice“, odnosno svako od nas, one su morale biti raznovrsnije i teže za prepoznavanje. Ipak, Ćirić je u nekoliko njih uspeo da prikaže svoj pripovedački talenat kome očigledno više leže duže i razuđenije forme.

Vladimir Arsenić

15.12.08 Popboks

Ništa se na ovom svetu ne događa bez razloga.

Da Magični Ćira (a.k.a Zoran Ćirić) nije tamo negde 2004. zapucao iz mitskog južnjačkog Nišvila (a.k.a grad Niš) da na jednoj beogradskoj radio-stanici tokom vrelog nedeljnog popodneva bude gostujući DJ, i da nije, prebirajući po muzičkoj arhivi, izvukao baš album Marvina Geja Marvin Gaye’s 15 Greatest Hits iz 1976 godine, sasvim je izvesno da ni knjiga Solidno srce - barem u ovom obliku - ne bi bila napisana.

Uz tu ploču se, naime, nalazila lista s prevodima pesama a ti „prevodi“ - naivni, rogobatni a povremeno i beznadežno netačni - bili su dovoljno bizarni i sasvim u skladu s osobenim „ćirićevskim“ pogledom na svet da Magični, na svu sreću, poželi da ih prepiše i sačuva.

Taj papirić je potom, kako to obično biva, neko vreme stajao poluzaboravljen sve dok ga autor nije iskopao i počeo da ispisuje priču za pričom po naslovima upravo tih kontortiranih „prevoda“ nekih od najčuvenijih Gejevih pesama – a tu je, na primer, Mercy Mercy Me „prevedeno“ kao "Umilostivi me" a Let’s Get it On kao „Idemo na“!

I tako je, i nikako drugačije, nastala ova zbirka koju čini dvadeset priča posve neobičnih za Ćirića kakvog poznajemo. „Solidno srce“ kao da nam donosi jednog sasvim novog, zrelijeg i, nekako, nežnijeg Ćiru.

Ovde je dalja, gotovo opsesivna mitologizacija nišvilskog kulturnog i kriminalnog miljea i podzemlja privremeno obustavljena i delimično gurnuta u stranu da napravi prostor za intenzivan muško-ženski dijalog na temu ljubavi, seksa, prevara, izdaja, vernosti, prijateljstava, veza, budućnosti, alkohola, droga, robnih marki, gradova, zemalja, kontinenata, putovanja, abortusa, bolesti, smrti, smisla života i svemira.

Lako napuštajući, kad god logika priče to zahteva, sebi svojstveno okruženje nišvilske prerije, Ćirić s jednakom sigurnošću preuzima ulogu Vodiča i sprovodi svoje Junake, ali ujedno i Nas, Čitaoce, kroz udaljene gradove poput Bombaja ili Katmandua, ili putem raznih evropskih zemalja, od Grčke do Velike Britanije, samo da bi nas ponovo, neizbežno, na kraju svakog putovanja, ma koliko udaljenog, u širokom luku ipak odveo nazad u Nišvil odakle sve niti koje Ćirić raspreda potiču i u koji se svi njegovi likovi neizostavno – pre ili kasnije – vrate. Želeli oni to ili ne.

Jer, Niš je – grad. A Nišvil je usud.

Kroz veštu upotrebu čitavog niza novih narativnih glasova Zoran Ćirić u Solidnom srcu otkriva jedan potpuno svež pripovedački senzibilitet a poslovični južnjački mačizam ovim delom dobija sasvim novo, posebno tumačenje. Pripovedači ovih priča neretko su žene, jake, lude, bizarne, arogantne, samosvojne, energičnije i rečitije i definitivno u boljem skladu sa samima sobom od muških likova u knjizi. Ovo je knjiga u kojoj su žene možda i više mačo od samih muškaraca.

A to što se nekom, povrh svega, može učiniti neobičnom činjenica da zbirka priča pisana po naslovima kompilacije Marvin Gaye’s 15 Greatest Hits ima ukupno 20 naslova – pa, i to je samo krajnje uklopljivi deo Ćirićeve dobro nam poznate literarne i svakojake iščašenosti po kojoj je Magični čuven ne samo u rodnom Niš(vil)u već i u čitavoj zemlji Srbiji a, biće, i šire i dalje od toga.

Ništa se na ovom svetu ne događa bez razloga, to nam je jasno kao dan, ali razlozi često umeju da budu krajnje misteriozni. Tako zahvaljujući jednom neobičnom sledu događaja sada imamo ovu sjajnu zbirku priča. S naslovima koji su, iako jednom već doslovno izgubljeni u prevodu, ponovo (srećno) pronađeni.

Hvala na tome __________________ (upisati višu silu po sopstvenom izboru).

Hvala i nepoznatom „prevodiocu“ s jedne beogradske radio-stanice.

Hvala, naravno, besmrtnom, nenadmašnom Marvinu Geju.

A hvala i - last bat not d list - samo našem, jednom i jedinom - Magičnom Ćiri.

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

15.11.08 Politika

Dert Ćirićeve proze izvire iz iste mreže krvnih sudova iz koje će izroniti njegova geografska i poetička sabraća: Zvonko Karanović, Saša Stojanović, Dejan Stojiljković. Oni su zaposeli čitav „južnjački pojas“ u kome nema klasnih ni interesnih podela, postoje samo estetičke: podela na ono čemu se robuje i ono za šta se navija, bilo da je tema fudbal, rok ili rokanje
Predanja budućih vremena tvrde da je Zoran Ćirić alijas Magični Ćira knjigu priča Solidno srce (VBZ, 2008) porodio iz lošeg prevoda. U arhivi neznane beogradske radio-stanice – kazivaće legenda – večito buntovni nišvilski hroničar, kao komarac neustrašiv a kao leptir ljut, otkriva redak artefakt zarad kog bi mladi Indijana Džons prodao oca, promenio veru i žanr. Otkriva hit kolekciju monumentalnog r’n’b muzičara Marvina Geja, a uz nju papirić sa posrbljenim naslovima pesama. Prevod s engleskog koji bi se i nakon konzilijarne ekspertize anglističkih serklova od Bogote do Bogatića u najboljem slučaju mogao smatrati neveštim pokrenuo je invenciju jedinog srpskog proznog desperadosa koji je vekovni mezimac postpetooktobarskog mejnstrima. Ostalo tek treba da postane istorija: ljupka neprozirnost naslova poput „Čuo sam to kroz vino“ oterala je Ćiricu-Ćirilicu na sentimentalno hodočašće stazama bluza i roka, egzistencijalne krize i ljubavne patnje.
Stilskoj nesuvislosti koja prerasta u bizarno očuđenje pisac duguje i sam naslov ove zbirke. Ko od nas neće tu zbunjujuću – a opet nekako zaumno logičnu – sintagmu „solidno srce“ prepoznati kao odjek odnegovanog jezičkog neznanja radio-voditelja koji su adolescentski publikum godinama uveravali da se pesma grupe „ZZ Top“ zove „Uspavani prtljag“ – a ne „Vreća za spavanje“ (što je, složićete se, bar za nijansu verovatniji smisao)? Taj je nenamerni jezički ludizam i danas čujan u stihovima domaćih pop pesmica gde caruju opskurna zanimanja kakvo je, na primer, „vojnik sreće“, dok nesrećni ljubavnici jedno drugom malo „zovu ime“, a malo – turu pića.
Piće je, uz muziku, sveto mesto Ćirićevih priča: alkoholno nadahnuće obojilo je kaleidoskopski sevdah njegovih junaka koji su svi redom „u cvetu ludosti“, zaljubljeni u „čisti rum u sve tri boje“ što se plemenito valja u ustima „ko da si stavila belutak pod jezik“. Sve špice i šiparice, sanjari i čergari iz Solidnog srca opčinjeni su zaboravljenim dodirima i emotivnom bliskošću koja izmiče u nepovrat. No, „telesne ekskurzije“ koje Ćirić pominje sad ne uključuju samo ludu žurku i treš erotiku, nego i opasnu blizinu skalpela. Tako je u priči „Problematičan čovek“ operacija srca lajtmotiv skrivene, dobro kamuflirane povesti o ženama koje od srca najviše i zaziru. Robokap-rekonvalescent svetačkog imena, „u purpurnoj košulji od poliestera, zavodnički razdrljenoj, strukiranoj i uvučenoj u svetlucave zvoncare koje padaju na srebrne čizme s platformama od dvadeset santimetara“, luta od jedne bivše ljubavi do druge, sve u nadi da će ovlašnim dodirom i okorelim mužjačkim hvalisanjem mrtvu prošlost probuditi iz anestezije.
Zbirka priča nastala iz erotičnog ritma Marvina Geja spada u „književnost ispod pojasa“: dert Ćirićeve proze izvire iz iste mreže krvnih sudova iz koje će izroniti njegova geografska i poetička sabraća: Zvonko Karanović, Saša Stojanović, Dejan Stojiljković. Oni su zaposeli čitav „južnjački pojas“ u kome nema klasnih ni interesnih podela, postoje samo estetičke: podela na ono čemu se robuje i ono za šta se navija, bilo da je tema fudbal, rok ili rokanje. Saša Stojanović Čarli u najnovijem romanu Var(Filip Višnjić, 2008) plete mrežu vonegatovske pripovesti oko vojnih intervencija iz apokaliptične 1999, i to uz asistenciju tridesetak svedoka iz redova polubogova i ljudi, sa sve umetnutim lecima za podizanje borbene gotovosti i dežurnim alter egom Čarlijem. Ovaj Leskovčanin nastavlja povest o svom dvojniku koji je bio zatvaran, osuđivan, proganjan i praćen u prethodnim romanima Krvoslednici (2003) i Manchester City Blues (2006); sasvim u duhu američke „tvrdo kuvane“ proze, svoju biografiju pretvara u proračunati produžetak umetničkog dela. Dejan Stojiljković se šegači sa mačizmom naoružanih spodoba u trenerkama koje za svaku senku sumnje surovo ubijaju – obično pogrešnog čoveka – ali je mrtav ozbiljan kad piše o uzvratnim posetama britanskih i nemačkih elektronskih bendova u cilju otkrivanja Tajne Stvaranja. U Stojiljkovićevoj zbirci priča Low Life (2007), koju baš Magični Ćira potpisuje kao urednik, vrte se neispričane anegdote iz muzičkog mikrokozma od Džegera do Galagera. Zvonko Karanović kao da je prva dva dela najavljene trilogije, Više od nule (2005) i Četiri zida i grad (2007) naslonio na Ćirićev roman Prisluškivanje (2000); opisujući nišku kulturu suvišnih ljudi, alternativaca koji su se zaglavili među ikonama pop kulture dok im rat diše za vrat, Karanović ima ambiciju da u najavljenom romanu Blatojužnjačku urbanu mitologiju dopuni još jednim svedočanstvom o muzici, ljubavi i odlasku u rezervu umesto u pečalbu.
Svi su pisci južnjačkog pojasa odreda hardkor obožavaoci skaza, te stare i proverene tehnike fingirane autentičnosti; oni u širokom luku zaobilaze Petrije iz svoje kasabe, radije dajući reč sreskim kriminalčićima, didžejevima i narkosima, njihovoj zaljuljanoj vizuri sveta u kojoj nema sreće bez nasilja ni vere bez oružja.
Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji odranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. Bila to „zemunska Mediteranka“ iz priče „Ekspresni put do mog srca“ panično i sitničavo usredsređena na kvalitet hotelske usluge na grčkim ostrvima ili pak napuštena ljubavnica koja sastavlja kompilaciju pesama kao svoju emotivnu mapu („Idemo na“, još jedan namerno semantički skandalozan naslov), glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.
Poređenje Ćirićeve knjige ponosnog jecanja sa Haj fideliti Nika Hornbija nameće se najviše zbog liste pesama kao poetičke reminiscencije: Rob Fleming sebe od očaja i besmisla spasava tako što polupromašen život pretvara u top-listu savršeno razmerenih pesama, dočim Ćirićevi paćenici iz Solidnog srca poderanu mrežu očajnog zavodnika bacaju naslepo, srljajući u stupice oko neosvojivih utvrđenja u kojima caruju seksi predatorke kamenih srca. Dve po svemu drugom daleke knjige povezuje nežna muškost glavnih junaka, njihov tihi i nevoljki oproštaj od uloge zavodnika i osvajača koju više nisu u stanju da hladnokrvno igraju. Ostaju im samo pesme i snovi. Zato je, kao u priči „Suviše zauzet mislima o dragoj“, za ženu i moguće reći da je „raznizana kao prepričana muzika“. Životni udarac zadat mačo menu pravo u meki stomak aktivira njegov centar za nežnost, i tako počinje osvajanje istorije: od lošeg prevoda do tužnog dnevnika ne jedne, već mnoooogih ljubavi. Jadikovka koja se čuje samo kroz vino.

Vladislava Gordić-Petković