Gang of Four

20.06.05

Pisac, a po potrebi i književnik, kako za sebe kaže, Zoran Ćirić u svojoj najnovijoj knjizi priča "Gang of four" ("Četvoročlana banda") u izdanju "Narodne knjige"; pušta svoje glavne junake Čika Dobricu, Akademika Matiju, Predsednika Voju i nezaobilaznog Magičnog Ćiru da plivaju u tranziciji.

Kad bolje razmislite da li su u vašoj četvoročlanoj "bandi" zaista "dobri momci"?
- Što bi rekla moja majka: "Dobri su za smrt". Ne misli ona bukvalno. To je više kao neka izreka. A što se tiče mene - pa ja sam "Gang of four" napisao baš zato da više ne razmišljam o njima.

Kako se Magični Ćira obreo u ovom društvu?
- Magični je žrtva sopstvene mitomanije, a tu je i taj pisac Ćirić koji je zapeo da od svih svojih likova stvori upečatljive heroje. Tako da čitava stvar miriše na salonsko preterivanje. Otuda veza sa tako elitnom ekipom kakva se pojavljuje u ovoj knjizi.

RAŠAMONSKI TRILER

Jesu li vaši likovi više animirani nego stvarni?
- Animirani? Nisam ja pisao scenario za crtani film već klasične priče sa zapletom, peripetijom i raspletom. Plus obavezna poenta, kao bonus na kupljenu robu po ocređenoj ceni. Dakle, ti likovi jesu moja kreacija, ali mnogo od onoga što im se dešava smrdi na presnu stvarnost. I to su čitaoci lako prepoznali kao ključ za sopstveno uživanje.

Da li vas je literarna fikcija, s obzirom da ste pomenuli mnoga dobro poznata imena, spasla od "linča" ili je na vašu adresu stigla neka plava koverta?
- Ništa od toga se nije dogodilo. Pobogu, ovo je ozbiljna literatura, a ne zbirka kafanskih viceva. A šta podrazumevate pod "plavom kovertom"? Kintu za dobro urađeni posao? Hm, to ne bi bilo loše, ali ko bi mi učinio taj samarićanski gest u ovoj neosetljivoj zemlji?

Magični Ćira u svom blokčetu zabeležio je mnoge intrigantne detalje, pa i onaj o autoru "Čudesne hronike noći"...
- Ima u tom blokčetu još mnogo intrigantnijih detalja, od kojih neki nisu ni ušli u finalnu verziju knjige. A što se tiče autora "Čudesne hronike noći", u pitanju je rašomonski triler. Ipak, s obzirom na delikatnost čitavog projekta ne bih zalazio u detalje. Ko zađe, taj i nađe!

Pojasnite vašu konstataciju da se srpska domaćinstva teško pretvaraju u srpska gazdinstva?
- Ah, to je bolno jasna dijagnoza tranzicione mistifikacije čiji virus politički establišment uporno širi u narodu kojem je imunološki sistem načisto propao.

- Jesmo li mi krivi "što su nas Velike sile zaturile negde u Evropi, a sada ne mogu da nas nađu"?
- Ne, ne, ne. Ništa mi nismo krivi. Mi smo pravi. Tačno je da nam umnogome drugi kroje kapu, ali mi smo njihova sudbina! Srbizacija Evrope je neminovan proces - kao kada se bluz elektrificirao, pre više od pola veka. Uostalom, proroci kažu da je tako zapisano u blokčetu Magičnog Ćire.

ŽIVINA ZA LONAC

ZANIMLjIVI su nadimci koje ste dali jednom vašem liku - Voja Poštenica, Voja Voštenica i Voja Ukrštenica. Kako ih je dobio?
- Svojim pregalaštvom, temeljitim pristupom rešavanju nagomilanih problema, ustavobraniteljskom upornošću, kao i gotovo religioznim strpljenjem koje iskazuje u ophođenju sa ljudima čiji životi vise na institucionalnim vešalima.

Konstatujete da kad za nekoga kažu da je "patrijarh srpske politike" to znači da em ništa ne radi, em ništa ne zna, drugi mu vode politiku, a on samo otvara usta i citira nenapisani ustav. Iscrpna analiza?
- Nemojte, molim vas, zagazićemo u misticizam. A i niste dobili deda Pajin blagoslov za ovakvo pitanje. Nema analize, postoji samo - amin!

Slažete li se sa jednim od vaših junaka da pravna država kod nas funkcioniše jedino u zoološkom vrtu?
- O pravnoj državi imam mnogo gore mišljenje nego bilo koji od mojih junaka. Pravna država je neprijatelj koga se ne treba držati kao pijan plota. Ponekad je valja zaobići i prepustiti se ličnoj akciji. Tako je uzbudljivije, a i brže ostvarite ono što vam je potrebno da kompletirate sopstveni život.

Ipak, "bauk legalizma kruži Srbijom"...
- Neka ga, neka kruži kao lešinar koji umišlja da je orao. Uskoro neće moći da leti pošto se lako prežderava. A kada nam dopadne šaka, postaće živina za lonac.

U priči "Veresija" kažete da "čovečanstvo spoznade da Srbi ne žive u Velikoj Srbiji, već u Mitu o Bespovratnom Kreditu"...
- Priznajem, trudio sam se da nakrcam knjigu svakom vrstom humora, i to u količinama koje izazivaju "mentalni overdouz". Sveti princip kaže: Ako nije zabavno, onda je dosadno, a to je najsmrtonosniji greh svke umetnosti.

Iako kažete da su hitovi za estradu, a ne za književnost, vaša knjiga je već postala hit. Kako to komentarišete?
- Sve je to vladina zavera!

Dragana Matović

11.05.05

Zoran Ćirić je objavio novu knjigu „Gang of four“ u izdanju Narodne knjige. Sve o knjizi otriva sam autor.

Zoran Ćirić: Čitaoci Zorana Ćirića mogu naprosto da očekuju još jednog Zorana Ćirića, dakle stara dobra priča se nastavlja sa novim junacima vrlo paradigmatičnih imena i još paradigmatičnijeg statusa.
Glavni junaci nove knjige su čika Dobrica, akademik Matija, predsednik Voja i ono dežurno smetalo, odnosno njihov zapisničar, učitelj i obožavalac nadaleko poznati Magični Ćira.
Magični Ćira tokom svoje petnaestogodišnje karijere kao svojevrsna književna legenda, odnosno književni junak koji je prerastao u mit i legendu naprosto muvao se svuda na vrlo predvidljivim i na nekim vrlo neočekivanim destinacijama ste mogli da ga zateknete a on je uvek patio od tog idolopoklonstva i naravno da je logično da upadne i u to vrlo probrano i vrlo elitno i vrlo mudro društvo kojeg čine ova trojica staraca različite starosne dobi i različitog ratničko-ideološkog iskustva.
Četiri žive legende srpskog, javnog političkog, kulturnog života, četiri srpske ikone kroz pedeset priča i situacija, manje ili više epskih, manje ili više zabavnih ili tužnih, pretvaraju se zapravo u četiri jahača apokalipse, koja naravno nije samo srpska, da ne preteramo sa tim prefiksom srpski, srpski...
Tema knjige jeste upravo način na koji se ta apokalipsa doživljava i proživljava u ovoj neverovatnoj državi i u ovom neverovatnom narodu.
Obično sam taj pojam apokalipse sadrži u sebi pre svega nešto od onog iskonski religijskog i filozofskog promišljanja o strašnom sudu, o nekakvoj zasluženoj kazni, o nekakvoj konačnoj viziji. Međutim, u Srbiji je apokalipsa nešto što se živi vrlo aktivno, kao ’lebac i voda, i nešto što se na taj način vrlo internzivno troši i čini vam se kao da je apokalipsa neka loša beskonačnost u smislu jelovnika u nekakvom usputnom motelu, u nekakvoj kafančini i rupi, bilo na Ibarskoj magistrali, bilo na ovom delu, da kažemo, mom južnomoravskom regionu.
Ono što čitaoci između ostalog mogu saznati su neke od atraktivnijih pikanterija to je recimo kako predsednik Voja kao vatreni obožavalac Nila Janga proslavlja 60. rođendan velikog Kanađina u restoranu „Lava bar“ i umalo ne dođe do diplomatskog incidenta zbog nevinog neznanja predsednika Voje i zbog njegove velike unesenosti u muziku i pozamašni opus Nila Janga.
Recimo, mogu saznati kako Kosta Čavoški teško pravi razliku između Vesne Zmijanac i Karle del Ponte pa zbog toga optužuje akademika Matiju da ovaj ne čini dovoljno za nacionalne interese naroda kome pripada i koji ga toliko čita i slavi.
Ima puno tih detalja, nije to moguće prepričati, ali se radi o pričama, ne o nekakvim dosetkama, ne o nekakvim političkim... o nekakvoj usiljenoj satiri. Kada se sve te priče pročitaju onako odjednom onda to proizvodi jedan teskoban i mučan efekat što i ne treba da čudi jer taj doživljaj apokalipse na neverovatan, apsolutno originalan srpski način i nije mogao da rezultira drugačije no jednim apokaliptičnim efektom koji je zaodenut u književno ruho.
Ali kada se radi o Srbiji i o apokalipsi, tu literatura jedva može da ukroti te dve sile.
Bekgraund te priče, zapravo srpsko pitanje, ono esencijalno, sila kohezije koja povezuje sve te priče u jednu celinu, i srpsko pitanje kao što Zoran Ćirić otkriva i kao što je svima nama jasno nije ni nacionalno, ni državničko, ni istorijsko, ni antropološko nego čisto metafizičko.

Tatomir Toroman

16.07.05 Politika

Da bi se nakon čitanja Ćirićeve zbirke satiričnih priča Gang of four pomislilo na Radoja Domanovića, potrebno je ispuniti samo jedan jedini uslov: da budete književni kritičar koji je naumio da nešto napiše o Ćirićevoj novoj knjizi. U tom slučaju vam Domanović izgleda kao mera koja treba da sameri Gang of four. U ostalim slučajevima ostavite ovog nesrećnog pisca da mirno trune.

Glavni junaci Ćirićevih priča su uvek isti: čika Dobrica, akademik Matija, predsednik Voja i zapisivač Magični Ćira. Svako ko je imao sreću da svesni period svog života provede u ovoj besvesnoj zemlji neće imati problema da uspostavi vezu između Ćirićevih „animiranih likova” i osoba iz stvarosti. Štaviše, Ćiriću je veoma stalo da ta veza bude što jasnija i preciznija, ali mislim da to više nema veze sa autorskom hrabrošću. Naime, Domanoviću nije bilo svejedno kada je napisao Vođu, jer nije znao kako će se to dopasti Pašiću. Iskustva sa progonima je već imao. Ta vremena su, međutim, prošla, zajedno sa književnošću, pa stoga Ćirićevu nedvosmislenost treba čitati u jednom sasvim drugom ključu. Ćirićevu i Domanovićevu satiru razdeljuje još jedna činjenica: naime, i pored humora, um koji su skolili mrtva mora, zemlje stradije, dange i slepe vođe, um je na ivici, jer taj um nema nikakvu tačku oslonca osim sebe samoga. I pored nesporne duhovitosti koje svedoče o magičnom štofu iz kojeg su iskrojene, Ćirićeve satire nemaju tu prodornost, pre svega, zbog (hotimičnog) sužavanja perspektive. Za razliku od Domanovićevih satira, iz kojih progovara nemoć i žuč, Ćirićeva satira pre svega ilustruje pripovedačku superiornost.

Odakle potiče taj osećaj moći pripovedača: iz mladosti koja se podsmeva starosti? iz viskija i rokenrola odnosno moći brendova i MTV-a, čiju slast i vlast Domanović nije imao prilike da oseti? Ili pak iz svesti da se piše iz pozicije jačega, što znači dobro ušuškan i pokriven? U Ćirićevom smislu reklo bi se da sve mogućnosti dolaze u obzir. I dok je teško zamisliti obrnutu Dangu, Stradiju, Vođu, jer se sa onu stranu ovih satira nalazi sama praznina, Ćirićev Gang of four je mogao biti napisan i obratno, sa suprotnim junacima, pa da opet bude podjednako udaljen od klasika srpske satire. Bitno je primetiti: pitanje kvaliteta ove satire ne počiva na političkom izboru, već na pitanju koliko ova satira, koja je po prirodi žanra subjektivna, može biti književna, drugim rečima, koliko ona nije referendumsko pitanja „za ili protiv”, pitanja koja je u isto vreme izlaznica iz književnosti. Naime, samo se novine čitaju na osnovu političke simpatije, i po tome se, između ostalog, razlikuju od književnosti.

Umesto da proširi perspektivu svoje satire i tako okruži celinu prilično jadnog srpskog intelektualnog miljea – što bi bio mogući cilj jednog uistinu književnog projekta - Ćirić je svoj Gang of four, pisao sa jasnom namerom da izbegne sudbinu pisca Vođe, koga je zahvalno otečestvo, nakon političkog progona, uspelo da likvidira u 35 godini. Razumemo se: svetlost frižidera je uvek primamljivija od svetlosti monitora, kao što su svetlosti velegrada koje obasjavaju ovu tzv. „beogradsku” zbirku Ćirićevih priča mnogo dopadljivija od ovidijevsko-provincijske bonace Crnog mora. To razumevanje nas suočava sa još jednim bitnim momentom ove knjige: zašto ona postoji kao knjiga? Naime, u pogovoru stoji da je izvestan broj priča štampan u jednom političkom nedeljniku. Šta motiviše, dakle, Ćirićevu odluku da od svojih duhovitih humoreski sastavi knjigu? Da li je u pitanju poetika honorara?

Činjenica da Gang of four ruši razliku između publicističkog i književnog diskursa ilustruje pojavu odnedavno primetnu u srpskoj književnosti: logiku (književne) sveobuhvatnosti (ili kako bi Pekić rekao: dati svakom junaku najbolje šanse), zamenjuje logika opredeljivanja. Plašim se da takva opredeljivačka književnost nije ništa drugo do stilizacija iskaza iz blokova spin doktora u formi književnosti, i da će najveće apolegete takve književnost biti, kao i `45, ušuškani politički komesari i njihovi kolporterski argumenti. No ništa zato, eto još jednog testa za vitalnost srpske književnosti.

Slobodan VLADUŠIĆ