Škola boemije

31.08.04 Blic

Kapetanović ostaje veran junaku–gubitniku, samo što mu je ovoga puta promenio zanimanje: u „Celovečernjem romanu“ (Nolit, 2002) to je bio promašeni pisac, a u „Školi boemije“ umišljeni boem. Oslanjajući se na autoritet svog dede, priznatog zanatlije ali i čuvenog i svima dragog vinopije, junak pokušava da prida pijančenju bar malo dostojanstva i da ga predstavi kao pametan i romantičan izbor. Prozivajući to „ratom protiv pravila“, svojom predestinacijom ili, čak, faustovskom žrtvom radi sticanja znanja (jer su višednevna pijanstva „privremene smrti“, a „pokojnik je jedini mudrac“), on više bulazni nego što mudruje, a život nehotično svodi na kafedžije, muzikante i teška izbezumljivanja od alkohola. Iako je dugo izdržao u pozi rezigniranog dendija ili „užasno usamljenog“ Vertera, junak na kraju i sam veselo kaže da njegova proza i prašnjavi soneti „zaudaraju na štrokave kafanske stolnjake“, a da boemi, ali ni ljudi, ni razum ni srce, više nisu što su nekada, u dedino idilično vreme, bili. Kao portret nekada učenog pijanca, čija fakultetska diploma samo opominje na dubinu njegovog pada, i suviše uplašenog čoveka koji ne može da se suoči sa istinom bez „oblandi“ veselja i smeha, ovaj roman je psihološki delikatan i potresan. Zbog junakovih pokušaja da teorijski odredi „žanr“ boemije i da ga razgraniči od „žanra“ pijanstva, to je i parodija naučne i pseudonaučne rasprave.

Kada je glavni lik, kao u ovom romanu, pripovedač, ali i fiktivni autor samog teksta, onda se sve što u tekstu ne valja njemu pripisuje i njime opravdava. Zato i „Škola boemije“, paradoksalno, nije kvalitetan roman, ali ima kvalitetnog junaka.

Vesna Trijić