Severozapad

22.10.13 Vavilon

Brtianska književna zvezda, Zejdi Smit, spada medju retke spisateljice koje su munjevito postigle uspeh već prvim romanom. Ona je bila uvrštena u Grantovu listu od 20 najvećih mladih talenata i dobitnica je brojnih nagrada, medju kojima nagrada Oranž za sada vrhuni njenom karijerom. Njen prvi roman, Beli zubi, bio je poznat javnosti i pre no što je objavljen, a po izlasku je momentalno doživeo veliki uspeh. Pred nama je sada, nakon Belih zuba, prevod njenog najnovijeg romana, Severozapad.
Jedna od najnagradjivanijih britanskih spisateljica i velika nada ostrvske književnosti, Zejdi Smit svoj četvrti po redu roman, Severozapad, pozicionira izmedju tri svoja ključna uzora – Džojsa, Beketa i Virdžinije Vulf (Gospodja Dalovej). Kao što čuveni Uliks Džemsa Džojsa, posmatra Dablin kao svet, Severozapad mapira severozapadni deo Londona, prateći sudbine četiri njegova stanovnika. Poslednji roman Zejdi Smit nas upoznaje sa četiri karaktera – Lea, Feliks, Natan i Kejša koja je promenila ime u Natali, svi odrasli u Severozapadnom Londonu kao i sama spisateljica. Za naslov je uzeta oznaka NW, što i jeste poštanski kod naselja Koldvel koje Zejdi Smit fikcionalizuje na realističkoj mapi Londona.
Prvo poglavlje je posvećeno Lei, jedinoj beloj ženi zaposlenoj u lokalnoj lutriji. Čak i njena bela koža je prozivod sudara sukobljenih kultura – Irske i Engleske i ona je u romanu okružena rasnim i kulturološkim opozicijama svake vrste, počev od činjenice da je njen suprug Francuz iz mešovitog braka roditelja raznovrsnog porekla – Alžir i Gvadelupa. Njena najbolja prijateljica je sa Kariba, a njen muž potomak bogate Italijanke i muškarca sa Trinidada. Nema sumnje da je Zejdi Smit, i sama mešovitog porekla – majka sa Jamajke, otac Britanac, ponovo iskoristila priliku da u roman inkorporira pogled na multikulturalan London i britanski rasni i klasni sistem još uvek nepremostivo podeljen.
Kao ključnu inspiraciju za ovaj roman Zejdi Smit navodi Šekspirovu Mera za meru. Još kao tinejdžerka odgledala je predstavu nastalu po ovom komadu u kome se prvi put susrela sa mogućnošću da srećan kraj nikada nije srećan za sve, da uvek neko izvisi i da je to, kao i u navedenoj predstavi - obično crnac.
Angažovanost književnog dela Zejdi Smit, dosledno se provlači kroz njeno delo još od prvog romana, Beli zubi, ali ono što joj zapravo donosi poštovanje i nagrade, nije samo njen pogled na probleme identiteta od postkolonijalnih, preko multikulturalnih i socijalnih do problema rodnih identiteta, već njen suštinski duboko naučni i teoretizovani pristup književnosti gde se stvaranje književnog dela posmatra kao umetnička veština stvaranja u jeziku, a ne izvan njega. Sama Smit veli da: „knjige nemaju nameru da budu o nečemu, već o ljudima i o rečenicama koje ih formiraju. Želela sam da formiram ljude od jezika. Severozapad je neka vrsta stilske vežbe. Ali, i naši životi su stilske vežbe.“ I zaista, poput stilske vežbe, jezik u knjigama Zejdi Smit reflektuje modernu anksioznost i strah od prebrzog protoka vremena, od kontinuuma i povezanosti uzroka i posledica od neminovnosti što nas vodi konačnom kraju, ka smrti. Rečenice su kratke, prekidaju se ne stignuvši da prenesu smisao i značenje. Dijalozi započinju iz sredine a završavaju se pre nego što je govornik izgovorio misao. Fizički svet svojom fragmentarnošću ne prati realnost.
Ukazujući na nasledje Virdžinije Vulf, Džojsa i Beketa, Smit demonstrira veštinu jezičke umetnosti, neminovno je smeštajući u problemski korpus savremenog života Londona. A ova lokalna problematika nas se može ticati u onoj meri u kojoj svako značajno umetničko delo polazeći od lokalnog uspeva da svojim kvalitetom nadidje polazište i odskoči. O čemu još nema postignutog koncenzusa, ali se očekuje sa nekim novim prevodom Zejdi Smit.

Jasmina Vrbavac

Stambeni projekat tri solitera koja nose imena Ostin, Dikens i Filding, Smit preimenuje u imena engleskih filozova – Smit, Hobs, Bentem, Lok i Rasel.
ZS kaže: Volim da pišem tako da čitalac čuje glasove. To je kao neka vrsta magije. O čemu je knjiga. Moje knjige nemaju nameru da budu o nečemu, već o ljudima i o rečenicama koje ih formiraju. Kao da je NW neka vrsta stilske vežbe. Ali, i naši životi su stilske vežbe. Skriveni sadržaj ljudskih života pokazuje jednu činjenicu: sve što treba da pratimo znakove koji se manifestuju – način na koji ljudi fovore, kreću se, oblače, tretiraju jedni druge. I ja pokušavam da se tako koncentrišem na fikciju: način na koji se stvari prikazuju u realnosti, sve dok mogu da ih uočim i interpretiram, ne mogu biti predaleko
Kada sam pisala ovaj roman, želela sam zaista da kreiram ljude u jeziku. .... To je i Virdžinija Vulf radila kao modernista – volela je jezik i ljude simultano i njen model je važan za mene. Ja se divim i Beketu i pošutjem Džojsa. Volim V.Vulf. stalno se vraćam njenim tekstovima. Šta je inspirisalo ovaj roman – dva su zametka: jezik i dogadjaj koji se desio – došla mi je jednog dana devojka na vrata i zatražila novac...
Druga inspiracija je tekstualna – Šekspirova predstava Mera za meru.... inpresioniralo me je to da srećan kraj nikada nije srećan za sve. Mladi crnac koji je hteo da poljubi Izabelu je osudjen, dok svi drugi karakteri žive soje hapiendove. I takav je i London u kome sam odrastala – uvek neko izvisi. I to je obično crnac.
Poslednja stvar: ..... ako imam neki talenat to je za dijaloge. Glasovi mi dolaze iz podsvesti, nezavisni su od realnih ljudi. To je magija, prvo naučena u igraonici

08.09.13 B92

Izdavačka kuća Booka nedavno je objavila roman “Severozapad” proslavljene britanske spisateljice Zejdi Smit nastavljajući tako praksu objavljivanja najboljih svetskih savremenih pisaca na srpski jezik.
"Severozapad" je roman o Londonu. Priča o velikom gradu. I o deci velikog grada. U severozapadnom ćošku tog velegrada upoznaćete goste i domaće, one koji su obećavali pa se otisnuli u veći, uspešniji svet; one koji imaju moć i one koji je nemaju; ljude koji imaju krov nad glavom i one bez adrese, doma i igde ikog svog, ljude koji iz ko zna kojih razloga imaju samo prošlost, ne i budućnost. Ali i mnoge druge, koji su negde između.

Dese se u takvim gradovima ponekad čudna otkrovenja, kao kad nepoznata osoba pređe prag nečijeg stana, mimo pravila i bez upozorenja, i čitav se sistem pravila sruši kao kula od karata.

Desi se i da se ljudi odrasli u nekom istom Koldvelu, a tražeći u širem londonskom miljeu svoje mesto pod suncem, usput ponovo sretnu, da pokušaju da se drže jedni drugih iako im se putevi račvaju, ili da se zauvek raziđu...

Svaki grad je takav. Samo on okuplja različite svetove na istom mestu. Jedino tu može šut s rogatim.

Za Leu, Natali, Feliksa i Nejtana London je komplikovano mesto, divno koliko i okrutno – kao i život sam. Severozapad Zejdi Smit, roman je o savremenom, urbanom životu – silovita pripovest o odrastanju, borbi s gradom i unutrašnjim demonima, susretima raznih vrsta, onim prolaznim, i onim koji te za čitav život vežu, ili zauvek promene.
Romansijerka Zejdi Smit rođena je 1975. u severnom Londonu. Studirala je engleski na Kembridžu, i diplomirala 1997. godine.

Skrenula je pažnju na sebe već prvim romanom, "Beli zubi" (2000), živim portretom savremenog, multikulturalnog Londona u pripovesti o trima etnički različitim porodicama. Knjiga je dobila brojne nagrade i priznanja, uključujući "Nagradu za prvu knjigu" londonskog Gardijana i nagradu "Whitbread" za debitantski roman, i prevedena je na više od dvadeset jezika.

Drugi roman "Sakupljač autograma" (2002), priča je o ličnom gubitku, opsesiji i suštini slave. Godine 2003. poneo je književnu nagradu za prozu "Jewish Quarterly".

Najpre 2003, a potom i 2013. godine, Smit je u anketi magazina "Granta" ušla među dvadeset najboljih mladih britanskih romansijera.

Treći njen roman, "O lepoti" objavljen je 2005, da bi naredne godine dobio ugledno priznanje za prozu "Orange".

Njen poslednji roman "Severozapad" (2012), koji su na srpski jezik preveli Vladimir D. Janković i Staša Mijić, proglašen je u Njujork tajmsu jednom od deset najboljih knjiga u 2012. godini.

Redovna je profesorka kreativnog pisanja na Njujorškom univerzitetu.