Sedma republika - pop kultura u Yu raspadu

19.04.12 Popboks

Sedma republika, konstrukt, možda baš kao i jugoslovenski prostor čijom se pop-kulturnom baštinom i bavi, ali i istinsko valjano štivo na, reklo bi se, svakim danom sve izraubovaniju temu

Zoran Janković

Jugoslavija i njeno nasleđe u svim sociološko-(geo)političko-ideološkim oblicima već dugo, ako ne i predugo, opsesivna tema mnogih koji manje-više barataju sličnim postavkama i stižu do bezmalo istovetnih zaključaka. Kada se, pak stvari pomere u pravcu preispitivanja kodova privatnih života i srodnih popkulturnih dimenzija SFRJ stvarnosti, najčešće se dobaci tek do trivijalnih i sve više iriitantnih prisećanja o napolitankama, borosanama, pretpotopskim TV reklama, ludostima TV komentatora, priče o sletovima, startas patikama, Vučku i sličnom. A mnogogrešna Jugoslavija ipak zaslužuje i umnije i promišljenije i inovatnivnije poglede na ono što je za njom ostalo.
Srećom, tu i tamo, taj nesrećni ponavljački niz opštih mesta prekine kakva zgodna studija nekog peru i materiji vičnijeg. Tako se nedavno pred publikom regiona (reč je o, kako je navedeno, „regionalnom izdanju“, združenom poduhvatu zagrebačkog Novog libera i beogradskog Službenog glasnika) obrela studija Sedma republika sa sa dovoljno pojašnjavajućim podnaslovom Pop kultura u YU raspadu iza koje stoji Ante Perković, muzičar, novinar, muzički kritičar i urednik u nekoliko tamošnjih štampanih i internet medija. Uredništvo i Dragan Kremer kao jedan od svojevrsnih mentora ovog izdanja na samom početku jasno predočavaju naum iza ove studije - Perković (1973) je ovde ciljao da pojasni značaj R’N’R i pop-kulure/supkulture u godinama koje su prethodile i koje su sledile raspad pojne nam zajedničke domovine.
Već na prvim stranicama samog Perkovićevog teksta nailazimo na važan adut sa kojim on kreće u ovaj boj; Perković bez mnogo ustezanja SFRJ označava kao pop-fenomen, društveno-ideološki-politički eksperiment, diktaturu i totalitarno društvo tek prikriveno nešto prizornijim metodama upravljanja pukom, a što, naravno, ipak ne poništava neslobodnu suštinu te tvorevine. Upravo pomenuto je dokaz intelektualnog poštenja koje u velikoj meri doprinosi ozbiljnom tretmanu onoga što je on ponudio, kako na idejnom, tako i na literarnom planu ove zanimljive i uspele knjige. Tome treba dodati i neumiveno priznavanje vlastitih slabosti u danima nevolja i prevrata (autor priznaje da mu se, tu i tamo, omaklo i pevanje pesama koje trezne glave i smirenog pogleda podvodi pod fundus sramotnog, mrzačkog i nacionalističkog šunda). Srećom, Perković ovu poziciju neostrašćenog i časnog pripovedača ne zloupotrebljava u pravcu samoljublja i naknadnog pravedničkog moralisanja, nego je mudro koristi kako bi stekao sveobuhvatniji i posledično rečitiji pogled na tematiku koje se ovde prihvatio.
Perković se ovda mahom bavi dešifrovanjem kodova R’N’R supkulture u ovdašnjim socijalističkim-postsolijalističkim i predratno-ratno-poratnim društvima, iscrtavajući, nošen naukom Kennetha Whita koga i sam pominje u drugoj polovini Sedme republike, mapu pomenute sedme republike, formalno nevidljivog, varljivog i promenljivog, a počesto i slabašnog i pred nevremenom strašljivog konstrukta koji obuhvata stvaraoce i konzumente valjane R’N’R i pop kulture na (ex-)SFRJ prostorima. Tu dolazimo do nužnosti da budu pomenute još dve jake uporišne tačke Perkovićevog rukopisa; naime, ono što u trenutku osvaja je autorova neprikrivena srčanost pri bavljenju narečenom temom, a ukupnom povoljnom utisku o Sedmoj republici svakako doprinosi i Perkovićev formalni literarni dar. I, zaista/zbilja, zahvaljući Perkovićevoj elokvenciji i suverenim vladanjem mogućnosti pripovednog jezika, Sedma republika pleni i ambicioznim stilom koji počesto ovu, suštinski gledano, sociološku studiju prevodi na preko linije koja razdvaja jezik viđen za takvu vrstu štiva i lepu književnost.
Kao što je već pomenuto, ta sedma republika je konstrukt, te ne čudi što inače neporecivo usresređeni Perković tu i tamo odluta od samozadate teme, te pretera sa predočavanjem detalja šireg konteksta osnovnih događanja (recimo, kada krene da pojašnjava korupcioonašku bit HRT-a i tamošnjih esnafskih organizacija muzičara). U delu koji se tiče fenomena prezimenjaka mu (Marka Perkovića Thompsona), pak, autor pomalo nepažljivo krene put konstrukcije koju je teško dokazati – ilustrujući navodni paralelizam karijera i značenja Thompsona i Cece Ražnastović. Ante Perković brzo ostane bez uverljivih argumenata i sa tezom koja je krajnje upitna (šta nacistiški ostrašćeni Thompson predstavlja posve je jasno, a ratnohuškaštvo Ražnatovićeve je diskutabilno, budući da se pomenuta čvrsto držala i čvrsto se drži ljubavno-narcističke leksike kao neodvojivog dela trivijalnog popa i folka koji izvodi, osim, naravno, ako, recimo, u stihovima „Za mene ti je ljubav zabranjeni grad, a mnogo sam ih, brate, ja srušila dosad..“ neko ne prepozna aluzije na Vukovar i/ili Sarajevo). Takođe, završno poglavlje možda može biti simpatčno u svom utopističkom viđenju budućih dana, ali mu se takođe može zameriti na ne baš ostatku štivu primerenoj otvorenoj didaktičnosti.
Ipak, uprkos upravo iznetom, Sedma republika je istinski kvalitetno štvo, i mereno uzusima koji važe za ovakav soj literature i ovu temu, i mereno strože shvaćeno literarnim kriterijumima, a zavređuje pažnju jer, osim obilja podataka i zanimljivih gledišta koji su izneti među koricama ove knjige, Sedma republika jeste i knjiga koja pobuđuje na razgovor i razmišljanje, na argumentovanu polemiku, što je, već samo po sebi, ogroman plus u korist ovog Perkovićevog izdanja.