25.08.22 Vreme
Sve samo ne običan bend
Grejl Markus (Greil Marcus, r. 1945) zadužio je pisanje o rokenrolu time što ga je smestio u širi istorijski kontekst, i to još onomad, kad niko nije razmišljao o njemu kao posebno značajnom fenomenu, otkrivajući jednom zauvek kako je on deo višedecenijske američke kulturne tradicije (knjiga eseja Mistery Train, 1975). Studirao je političke nauke, bio kritičar i kolumnista “Rolling Stonea”, nauticajnijeg rok magazina u SAD, te je na licu mesta posmatrao pretvaranje ove muzike u temelj pokreta koji je neko nazvao “kontrakultura”. Radikalno i sveobuhvatno, kao nijedna popularna muzička forma pre nje, rok muzika je u društvo unosila nove vrednosti menjajući ga, a Markus je bio među prvima koji su se odvažili da objasne ovaj proces, uz odgovarajuću intelektualnu težinu razmatranja, ali ne gubeći poetsku suštinu.
Kasnije knjige ovog autora nastavile su istim putem, te se naročito istakao u tumačenju pojave panka i vezivanju njegovog porekla za istoriju umetničkih avangardi i srednjovekovnih jeretika na Zapadu, da bi objasnio društvenokritičku tradiciju “velike negacije” iz koje on proizilazi (kapitalno izdanje Lipstick Traces: A Secret History of the 20th Century, 1989). No, za ljubitelje Markusovog pomalo razbarušenog stila, punog interesantnih digresija, posebno su zanimljiva tri ambiciozna spisateljska pokušaja da se definiše specijalna kulturološka uloga i objasni dublji smisao pojave Elvisa Prislija (Dead Elvis: A Chronicle of a Cultural Obsession, 1991), Boba Dilana (Invisible Republic: Bob Dylan’s Basement Tapes, 1997) i The Doors-a (The Doors: A Lifetime of Listening to Five Mean Years, 2011). Ovi poduhvati su istovremeno uverljive analize američke kulture, tamošnje unutrašnje politike, kao i globalnog odjeka stvaralaštva ovih nezaboravnih pop umetnika.
Poslednja pomenuta knjiga nedavno je objavljena i kod nas, pod imenom Dorsi: pet opakih godina muzike za ceo život (Clio), u prevodu Zorana Paunovića, koji se uglavnom dobro nosio sa menama Markusovog idiosinkratičnog toka misli o ovom legendarnom bendu iz Los Anđelesa. U pitanju su dubinska tumačenja što približavaju suštinu velike kreacije koju je sastav potpisao tokom svojih pet godina javnog rada – ali ako je neko očekivao hronološki složenu biografiju, sa ponekom pikanterijom iz života rok zvezda, može odmah da odustane, jer ovo nije ta priča.
Grejl Markus u jednom je u pravu: muziku Dorsa kao da niko nije slušao – nakon tragičnog odlaska Džima Morisona svi su se više zanimali za mitologiju. A mit je suviše često samo ovekovečeni trač, možemo dodati. Uvaženi esejista zato će knjigu posvetiti nekolicini njihovih pesama, za koje smatra da su ključne za razumevanje fenomena ove grupe, kao jedne od najuticajnijih svih vremena. Vrativši nas na sam početak – muzici – on nas vraća i na jedino merilo po kome možemo izmeriti značaj nekog benda: naš doživljaj. Nijednog trenutka neće se baviti mitom o Džimu Morisonu.
Za ovu priliku posebno inspirisani Markus odabrao je ukupno 16 kompozicija The Doorsa o kojima se odlučio da piše, i navešćemo ih ovde sve jer verujemo da ih čitaoci “Vremena” znaju napamet: Light My Fire, LA Woman, The End, When the Music is Over, Crystal Ship, Soul Kitchen, Unknown Soldier, Strange Days, People Are Strange, My Eyes Have Seen You, 20th Century Fox, End of the Night, Roadhouse Blues, Queen of the Highway i Take It As It Comes. O nekima je pisao dva ili tri puta, prateći njihova različita izvođenja uživo tokom godina; ubacio je i opis koncertne verzije numere Mistery Train (originalno ju je proslavio Elvis Prisli); nije ga mrzelo da nam prenese utiske o – za običnu publiku uznemirujućem – televizijskom gostovanju koje su imali u uticajnoj emisiji Eda Salivena (1967); konačno, sa velikim zadovoljstvom je podelio sa nama svoja razmišljanja o kontroverznom filmu Olivera Stouna o Dorsima (1991), što je označio početak revivala interesovanja za njih.
PRETEČE SVEGA STVARNO VAŽNOG
Kad se sumiraju utisci izneti u knjizi Dorsi: pet opakih godina muzike za ceo život, postaje jasno zbog čega je tema još uvek aktuelna: delom briljantna rokenrol grupa, delom pozorišna predstava, delom muzika za nesnimljeni film, The Doors su bili sve samo ne običan bend. U poređenju sa ostalim na tadašnjoj sceni, jednostavno su odudarali, pre svega zbog poezije kojom su impregnirali svoje pesme, kombinujući u njima mračnu atmosferu sa seksualnošću koja se nije mogla obuzdati. Nudili su neizvesno putovanje u sebe u vreme kad su svi drugi nosili cveće u kosi. Opasnost je virila iz svake promene ritma i naglaska Morisonovih reči. The Doors su, naime, godine 1967. bili jedini mainstream rok bend tog trenutka, koji je od početka jasno govorio publici: “Ovde nešto nije u redu, osećate li i vi to?” U njihovoj muzici sadržana je istorija svih drugačijih rok ličnosti koje će zatim doći – od Igija Popa, preko Joy Division do Nika Kejva. Kao preteče alternativnog roka, oni su ga omeđili sa zapadne strane Amerike, koliko su Velvet Underground to uradili sa istočne, a rani Pink Floyd u Britaniji.
Nisu svi delovi Markusovog slobodnog traktata na temu The Doors jednako uverljivi. Za razliku od njegovih pomenutih velikih dela, tekst ovde povremeno pati od isforsiranosti – iz nekih pasusa ne izlazimo ni sa kakvim posebnim uvidom, već samo zatrpani kaskadom asocijacija, ostavljeni nasamo sa otvorenim pitanjima. Ipak, to je Markusov način pisanja i možete ga voleti ili ne, ali tom tehnikom uspešno zahvata u oblasti koje dotad nisu dovođene u vezu sa rokenrolom, na krajnje iznenađujući način. Neke od paralela su zaista intrigantne, kao što je ona o negaciji veze pop arta i rokenrola – po njegovom mišljenju, pop art je nastao u svrhu veličanja nove industrijske elite, dok je rokenrol upravo suprotan toj nameri. To je tip komentara i izazovnih uvida iz prve ruke koji ovde možete pročitati.
Veliko bogatstvo ove knjige leži u činjenici da je Markus savremenik grupe, te da ju je bar nekoliko puta video na koncertu. Za razliku od svih ostalih koji još uvek pišu, on se seća Dorsa kao živog benda, kao i svih ogovaranja iz onog doba. Zato je neuobičajeno za naše čitaoce – naviknute na pisanje o ovakvim klasičnim imenima kao nedodirljivim “svecima rokenrola” – to što se Markus slobodno izražava o nekolicini njihovih albuma kao promašenim i propalim. Ovo je osvežavajuće razobličavanje lažne mitološke strukture koja okružuje ovu inače uzbudljivu grupu (što bi dobro došlo za čitanje, recimo, nekritičkim obožavaocima Smaka). Ništa nije nedodirljivo ukoliko uopšte volite rokenrol.
Bogata fusnotama, knjiga pruža uvid u to kako se može razmišljati o popularnoj muzici, a da to ne bude dosadno niti akademski uštogljeno. Markus ponegde preteruje u pretvaranju socioloških analiza u pesničke slike, a pesničkih slika u političke komentare – može on i bolje; ali o tome neki drugi put.
Što se tiče pitanja da li je Džim Morison živ – zar ne vidite da jeste, čim još pričamo o njemu.
Dragan Ambrozić
