Sajam erotike

30.11.12 Danas

Panović je sociolog, kao i moja manjinskost. U vremenu eksplozije takozvanih i samozvanih političkih analitičara i sličnih nezgrapnih sintagmi koje ništa ne znače, to nije mala stvar. I bogatstvo njegovih tekstova pre svega su odraz njegovog talenta, ali i bogatstva njegovog obrazovanja.
Jer, Zoran je istinski shvatio značenje famozne fraze o sociološkoj imaginaciji – koju moji studenti obično nabubaju. On sociološku imaginaciju aktivno upotrebljava, i u svojim tekstovima i knjigama pušta je u javni promet. U pitanju je, između ostalog, genijalna ideja prema kojoj se opšti, teorijski i, osim za posebno perverzne, suvoparni koncepti sociologije i društvenih nauka „oživljavaju“. Naime, sociološka mašta čini da (u)vidimo kako sve te sociološke strukture, interakcije, demokratije, tranzicije, klase i kulture i ostalo imaju veze sa našim ličnim životima i iskustvima, i sa svim našim sitnim brigama i radostima.
I zato u Panovićevom „Sajmu erotike“ (Dan Graf i Službeni glasnik, 2012) čitamo u kakvoj su vezi Tito i partijska knjižica sa dugom kosom članova benda Deep Purple, te u kakvom odnosu stoje mađarski gulaš i Pol Makartni; čitamo i kakav je simbolički i politički značaj koncerta Roling Stonsa za jedno društvo, a upoznajemo se i sa tim zašto koncert Red Hot Čili Pepersa zadobija karakter religijskog hodočašća; zatim, na primeru Buena Vista Social Club, od Panovića učimo kako se sirotinja (baza) pretapa u muziku (nadgradnja) u kubanskom marksističkom eksperimentu. Panović je i antropolog: o paganskim kultovima (ali i o Dirkemovom „Samoubistvu“) učimo iz njegove slike o Kurtu Kobejnu, a o paganskoj praksi, magiji, iz opisa produkcijskog savršenstva nakon koncertnog susreta sa Simply Red. I konačno, Springstin, Gazda, to vanbračno dete Boba Dilana i Džejmsa Brauna, ostavljeno u Džersiju. Dobijamo precizan opis kako to on može biti istinski prorok radničke klase,bez klišea i pozeraja. Te kako njegova muzika uživo može biti ispomoć u dosezanju te famozne klasne svesti.
Panović jednako blistavo vlada filmom, od Džarmuša do Kusturice, a nudi i lucidne opise modernih rituala i ceremonija poput Sajma erotike, donatorskih večera, grčkih demonstracija, fudbalskih derbija ili čekanja u redu da bi se virnulo kroz nekakav teleskop. Možda najvažnije u svemu tome je sledeće: sve ovo nisu muzičke i filmske kritike ili reportaže i izveštaji, već nešto mnogo više i dublje od toga. U pitanju su istinske male urbane socijalne etnografije, na kojima bi Panoviću pozavideli i čuveni sociolozi čikaške škole. Koji su imali dovoljno mašte da svoj grad, (Sweet Home) Čikago, njegov svakodnevni život i kulturu, opišu, shvate i (u)vide kao svoju društvenjačku laboratoriju. Da grad pročitaju kao svojevrsni eksperiment uživo.
Istovremeno i srećom, Panović pripada i novoj generaciji sociologa koja, u zdravoj dekontaminaciji od ideja svojih profesora, više nije preplašena pred izazovima savremenog društva. Drugim rečima, Panovićeve mini-etnografije svedoče o njemu kao o popkulturno svesnom sociologu, novinaru i uredniku (vidi pod: Scena). Moderna popularna i masovna kultura nisu nešto što nas otuđuje i udaljava od naše generičke suštine, kako su to mislili Adorno i njegovi, već naprotiv. Pogledajmo samo u koncertne prostore koje Panović čini „svojim“: Budimpešta, Beč, Prag, Pula, Trst i drugi. I to ne zbog nekakvog velikoužičkog hegemonizma, već upravo zbog činjenice da popularna kultura ponajbolje briše granice i spaja fizički udaljene. I on dosledno i uporno ubeđuje one koji to još ne shvataju: kultura (n)ove generacije je popularna kultura i Panović je hrabro legitimizuje. Umesto isprazno konzervativne i sterilno snobovske pljuvke, ovu kulturu treba proživeti, a zatim opisati i objasniti – što Zoran čini na najbolji mogući način. „Znam, sve je to samo rokenrol (ali mi se dopada)“? Panović, dakle, uspešno demonstrira kako su taj rokenrol i ostalo (uključujući tu i gulaš) sve samo ne – „samo“. Shvatimo to već jednom: rokenrol koncerti, holivudski filmovi, fudbal i stripovi nisu nekakve niže teme ili niske strasti, već ono što čini naš svakodnevni život. Ili bar ono što ga danas čini vrednim življenja.
I kao što odabrana manjina zna da Springstinova „Born in the USA“ nije nikakva patriotska himna (već opet naprotiv), tako i njegov song „Glory Days“ nije nekakva metiljava nostalgija već autoironična sprdačina, kad se bolje pogledaju reči. Uostalom, isto je i sa jugonostalgijom i njena kritikom kao motivom jednog odličnog Panovićevog teksta u knjizi. I na baš ovo upućuje nešto bolji pogled na Zoranove reči. Jer upravo je „Glory Days“ naziv koncertnog segmenta u Panovićevoj zbirci koja rokerski vrišti – najbolji dani su uvek ovde-i-sada. Ili to oni mogu biti, bar onda kada su ispunjeni dobrom muzikom, dobrim filmom i dobrim fudbalom. Ovo je briljantna knjiga za sve koji to razumeju.