Holding Srbija

08.05.09 Popboks

Kada bi se snimali filmovi po kolumnama koje je jedan od najboljih domaćih novinskih autora objavio u mesečniku Status od 2002. do 2008, najmanje polovina bi mogla da se nađe u trci za Oskara – bar za scenario

„Došli raspoloženi Velšani. Piju pivo. Nisu huligani. Sjajni za druženje. ‘Ajde što smo zviždali njihovoj himni, ali pitaju nas sablažnjeno što zviždimo svojoj. Mi im objasnimo kako je to himna zemlje koje više nema i kako se s njom više ne identifikujemo. ’Pa, dobro, što je onda ne promenite’? Šta da im kažeš...“
„Jošte živi šljiva ranka“, oktobar 2003.

Svet intimnih mitologija Zorana Panovića, odnedavno glavnog urednika Danasa, se širi od JNA tetovaža do Matriksa, od Praksisovaca do Bageriste Džoa. Zato je neretko teško snaći se u toj kupusari najrazličitijih pojmova, sumanuto izvedenih zaključaka, teško svarljivih teza... Ali, Panović jasno kaže da u srpskoj medijskoj prašumi postoje (samo) dva načina za dizanje rejtinga: grandovski i insajderski. Ili, najbolje, oba istovremeno.

Ukoričene kao Holding Srbija (Status/Službeni glasnik, 2008, priredio Slaviša Lekić), ove kolumne bez sumnje mnogo nude, ali još više i traže. Možda čitaoca nekih mirnijih vremena, dokonog i sa smislom za najsitniji detalj, strpljivog za Panovićev apsurd po svaku cenu.

Apsurd u kome se povezuju Goran Bregović i Stane Dolanc, Dragoljub Mićunović i Pesma Evrovizije, Eminemova Loose Yourself i Džejova Lubenica, Vlade Divac, Marti Misterija i SANU, Kraljević Marko i Zdravko Čolić, Karađorđe i Latinka Perović, Milan Gurović i recept za proju (btw, „600 grama kukuruznog belog brašna, 200 grama sira, 4 jajeta, 300 grama kajmaka i tri kašike masti“), Pink Floyd, Benedikt XVI i Hari Poter, Bora Pekić i Džon Mektirnan, kralj Aleksandar i Dženis Džoplin, Trojanci i Srđan Dragojević, Borat, Pankrti, Parni Valjak, Dino Merlin, Sakramento, Inter, Ceca, Veliki brat i Otpor, Saša Ćurčić, Peđa d’Boy, slikar Maki i aforističar Bapsi.

Ali, teško da je drugačije moguće pisati kad se neko odluči za tako izazovan izbor medijske flore i faune. Kako drugačije nego kriptografijom apsurda razjasniti psihološki profil prosečnog srpskog birača i ideološkog kiborga koji je po navici npr. lažni samoupravljač, a u duši npr. lažni četnik? Šta tek reći na pitanje ko su rokeri, a ko narodnjaci? Ili, šta je to levi, a šta desni ekstremizam?

Sve to, naravno, nije slučajnost. Srbija koja zanima Panovića je projekat čiji dizajn podseća na susret Holivuda i loše dej-tajm sapunske opere: problem Srbije pod Holdingom nije nedostatak stila već višak sadržaja, obilje malih i velikih delti. Mediji se pretvaraju u mašine za pravljenje para i histerije, profitirajući nad nacionalnim i sirotinjskim frustracijama, konvertujući prljavi veš jednih u čiste, zdrave evre drugih.

Najbolji eseji su oni u kojim se sa Panovićem-analitičarom udružio nepretenciozni narator, reporter, detaljista gesta: Pečurke pustinjskog peska o military looku „najlepših žena na svetu“ (Beograđanke), Živim da bih zapalio o antipušačkoj kampanji, Papričice i ljubičice („Da su Pepersi odsvirali još samo tri pesme, Goran Ješić bi mogao da javi Tadiću da je stao u red za premijersku fotelju. Ali, jebiga, ovi kurajberi su stali na 75 minuta“), o skupštinskim prenosima kao posebnom domaćem TV žanru, o SMS histeriji kao konkretizaciji onog nezaboravnog zagrebačkog grafita “Slutim seljaštvo”, ili Ti njega jezikom o lepotama jedinstva suprotnosti srpsko-hrvatskog jezika, što je ilustrovano Vjesnikovim (seća li se još ko Nenada Briksija?) prevodima Alana Forda: „Opet snježi, a nema kruha!“...

Ipak, posebno se izdvajaju dve kolumne. Prva je Deponija uspomena iz septembra 2003, duboko intimna priča o Panovićevom dedi (koji „već dugo ore nebeske njive, kao što je orao i ove ovozemaljske“, i koji je „voleo da priča o politici više nego leba da jede“) i njegovoj uspomeni na služenje vojske u Škofjoj Loci (Slovenija je jedino inostranstvo koje je taj čiča video), preko čega se odvija priča o foto-uspomenama koje nas svakodnevno (pa i po vozovima) podsećaju da se ovde nekad živelo spokojnije.

Drugi i verovatno najbolji esej nalazi se na samom kraju knjige: Sanšajn rege iz septembra 2008. O spomenicima Brusu Liju u Mostaru, Rokiju u Žitištu i Marliju u Banatskom Sokolcu. I pored tih počasti, ovi klasici se u našim sredinama i dalje tretiraju kao petparački odušci, dok se istovremeno mistifukje lokalni treš. Ali, vest o polomljenim nunčakama Brusa Lija nedugo posle podizanja spomenika u mostarskom parku Panovića nije uznemirila. Kaže da je legendarni borac time zapravo došao na svoje, da je „osveštan i ovaploćen u svojoj simboličkoj punoći“.

„Obični“ junaci ovih članaka, oni što bi u neka normalnija vremena bili Panovićevi čitaoci, prosto vole kad kaplje. Rijaliti histerije, politički skandali, privatni pornići... Sve u nastavcima, nikada celo i nikada, nikada se ne sme završiti – to je osnovno pravilo. Odgađanje kraja je perpetuum mobile današnjice, genetski određen kod koji garantuje novo sutra, uvodi besmrtnost na mala vrata i čini ovo medijsko društvo velikim, pulsirajućim skupom nekrofila, zombija i tržnih centara.

Ovo odgonetanje Panovićevih namera je, jasno, otkrivanje tople vode. Jer novine su uvek prodavali dobra priča, interesantni likovi i emocionalni krešendo, a najčešće sve to zajedno, nadgrađeno odgovarajućim dizajnom, prilagođeno potrebama vremena - baš poput većine Panovićevih priča. Zato se najveći broj ovih kolumni i na bavi običnim sudbinama, već naslovima koji u svojoj budžetsko-estetskoj preuveličanosti smeraju na pravljenje para i pravljenje trendova (od kojih je gotovo svaki današnji ružan poput Godzile, ali isto tako veoma, veoma velik). I sam Panović piše da „Srbija nema kulturni model, već lunapark u kome svako može naći zabavu za sebe“.

Goran Tarlać

17.01.09 Danas

Knjiga Zorana Panovića Holding Srbija, u kojoj su prikupljene kolumne koje je Panovićobjavljivao u magazinu Status od novembra 2002. do septembra 2008, čita se kao svedočanstvo o jednom izuzetnom novinarskom daru i, istovremeno, kao zbirka lekarskih nalaza.


Simpatija za bolesnika

Panović je, naime, novinar vrhunskog ranga, a u kolumnama koje su sabrane za ovu knjigu on se bavi jednim duboko bolesnim društvom, jednom pojavom koja je, osim sa medicinskog, čudnovata i zanimljiva i sa svakog drugog aspekta: pojava spolja deluje kao – doduše, neozbiljna – država, ali čim pređete njene granice i uđete na njenu „teritoriju“, vi uviđate da je zapravo rečo skupini dezorijentisanih ljudi koji se kreću nasumice i čiji je sistem vrednosti nedefinisan poput „teritorije“ na kojoj ti ljudi borave. Kao što, drugim rečima, u geografskom smislu nije jasno gde su granice Srbije, tako je i mentalni profil njenih stanovnika prilično maglovit.

To, razume se, nije dobro za Srbiju, ali je odlično za veštog autora poput Panovića. Jer, samo kad opisujete zemlju čiji stanovnici, recimo, ne prave razliku između šou biznisa i politike – pa političare mahom posmatraju kao pop zvezde, a muzičari su im uglavnom nezanimljivi ako nisu produžena ruka politike – možete u jedan pasus, ponekad i jednu rečenicu, smestiti Slobodana Miloševića, Mitra Mirića, Latinku Perovići Alena Delona.

Svetislav Basara, jedan od naših najboljih pisaca i čovek koji voli da čita Panovića, rekao bi da je ova „država“, sa sve svojim stanovnicima, čist simulakrum. Malo blagonaklonija konstatacija glasila bi da je Srbija carstvo anarhije. Ili možda kraljevina nihilizma, pošto se stiče utisak da ljudima koji u njoj žive ništa nije važno. A ako ima ikakvog pravila, ono je postavljeno naglavačke. Evo, na primer, srpsko novinarstvo. Što je čovek u tom poslu bolji, što je pismeniji, pronicljiviji i sposobniji, manje su šanse da napravi ime i zaradi novac. Ali ako mu je misao banalna, pa još piše slabo i mucavo, karijera mu je zagarantovana.

Kako je takvo društvo rodilo Zorana Panovića, koji je, doduše, ostao praznog novčanika, ali je stekao ime? I kako ovo društvo toleriše tako dobrog autora? Odgovor na ova pitanja je veoma jednostavan: prvo, Panovića nije rodila Srbija, nego ga je rodio njegov nesvakidašnji talenat, toliko velik da je naprosto morao da proklija, čak i na ovako suvoj zemlji. Panovićev talenat je tako jak da bi izrastao i iz kamena. Drugo, Srbija ne toleriše Panovića. Ona ga trpi i, čak, nagrađuje, ne bi li sebe ubedila da je zdravija nego što jeste. I to je normalno, jer svaki pravi bolesnik ubeđuje sebe da mu je bolje nego što stoji u zdravstvenom kartonu i ulaguje se doktoru. Samo hipohondri, kojima obično nije ništa, stanje prikazuju gorim nego što je realno, a za doktore po pravilu misle da su neznalice.

Zoranu Panoviću je jasno da Srbiji ne duguje ništa i da mu ona ništa ne daje. Osim, eto, večite inspiracije. Možda zbog toga što mu Srbija pruža nadahnuće kakvo nije moguće naći više ni u jednoj evropskoj zemlji, Panovićse prema njoj često odnosi sa ljubavlju koju umetnici imaju prema svojim muzama. U malo grubljoj varijanti, njegovi tekstovi podsećaju na Koraksove karikature: mada nam prikazuje bolesne ljude, on to čini sa razumevanjem koje se često preliva u specifičnu vrstu simpatije.

U zemlji koja svoje heroje – i, mnogo češće, antiheroje – proizvodi i menja kao pokvarene delove na kosilici ili pregorele sijalice, mnogi od tih likova – koji defiluju i kroz Panovićeve tekstove – odavno nisu važni. Nisu važni ni događaji, mada su mnogi, još pre nego što su završeni, bili opisivani kao „istorijski“. Ne bi, uostalom, trebalo da bude važna ni sama istorija, jer, kako smo videli, ona ljudima ne donosi nauk, nego debele naslage muke, potuljenosti i depresije. Što kraća istorija, to srećnija zemlja. Ako je većsve to tako, šta onda ovu – kao i prethodnu Panovićevu knjigu, nazvanu Dozvolite da se odjavimo – čini zanimljivom? Pa, sam Panović, odnosno njegova lucidna misao, duhovita metafora i, nadasve, britka, inteligentna i maštovita rečenica. Kad Panovićzabaci svoju mrežu među reči, tu onda isplivava izuzetno bogat ulov, možda bogatiji nego kod bilo kog drugog novinara koji piše na srpskom jeziku. U stvari, ni u engleskom ili američkom novinarstvu – a boljih od ta dva nema – ne sreću se često autori u čijoj mreži se koprca i presijava tako raskošan i zavodljiv plen.

Na kraju, ne bi čak bilo preterano reći da je Panovićizmislio novi žanr u srpskom novinarstvu. Nažalost, on je ujedno i jedini predstavnik ovog žanra. Jer – mada bi njegovi tekstovi trebalo da budu izazov i ambicija svakog novinara – panovićevština se nije razlila kroz srpske novine. Naprotiv, u njima se, kako je većrečeno, i dalje piše plitko, glupavo i četvrtpismeno.



Panovićeva ukrštenica

Bauk kolumnizma se nadvio nad medijsku Srbiju. Kolumne pišu profesionalni novinari, kritičari i komentatori, ali i estradne vedete, zvezde s vorholovskih “pet minuta slave“, tvorci nepostojećih pop hitova, treš likovi sa golemim šeširima i naočarima za sunce, golotrbe voditeljke tv-kvizova i tok-šou programa, u rasponu od javnog servisa do seoskih tv-predikaonica. Tranzicijska demokratija je grunula iz svih talambasa i elektronskih busija i tu zasad nema leka, osim zdrave pameti i kritičke pribranosti.

Zoran Panović, novinar, analitičar i tv-kritičar, u celom tom kovitlacu poseban je slučaj. Iako piše na nekoliko razboja, od dnevnog lista Danas do magazina Status, poseduje prepoznatljiv rukopis koji se odlikuje urnebesnom mešavinom primera i konotacija iz nekoliko kulturoloških slojeva, od treš kulture i turbo-etno-folka, do Filozofije palanke Radomira Konstantinovića i evolucije nekadašnjih praksisovskih “disidenata“.

Trabant koji su pojele svinje, povezivanje protestne pesme Rat Brusa Springstina i čuvene Vučelićeve ratne reporterke Milijane Baletić, kako je Karadžićev apologeta Kosta Čavoški pobedio sjajnog istoričara Andreja Mitrovića na izborima u SANU, stavljanje u isti medijski žanr sednice srpske skupštine i Velikog Brata - samo su neki od povoda koji odslikavaju dubinu moralne posrnulosti današnjeg srpskog društva. Stoga Panovićeva knjiga deluje kao važno svedočanstvo i upozorenje.

iz recenzije Milana Vlajčića

Ivan Ivačković

25.12.08 Vreme

U izdanju "Službenog glasnika" iz Beograda, u ediciji Publikus, nedavno je objavljena druga po redu knjiga sabranih kolumni iz magazina "Status" novinara Zorana Panovića (prva knjiga bila je Dozvolite da se odjavimo iz 2007). Teme Panovićevih napisa, koji je po obrazovanju sociolog, tiču se fenomena tranzicije i svojevrsnog susreta kulture, politike i "životnih stilova" karakterističnog za Srbiju, kao veoma neobičnu zemlju. Sa posebnom žestinom Panović se obračunava sa falsifikovanjem istorije, kao i sa korupcijom domaćih političara, koja sudeći po kontinuitetu kolumni (2002–2008) prerasta u stalno stanje. Odmah zatim, autor se upušta u analizu tzv. "urbanog seljaštva", prokletstva nerešenog kulturnog i nacionalnog identiteta, koje rezultira u potkulturnim i kvazielitnim hibridima u muzici, modi, medijima, na javnoj sceni i u svakodnevnom životu. Jezik Zorana Panovića je gust, pregnantan, prožet žargonom, vicevima, stihovima iz novokomponovanih pesama i "narodnim mudrostima", dosetkama i umotvorinama. Neretko, Panović je i politički nekorektan, koristeći izraze kao "seljačina", "glupa plavuša" i sl., ali tamo gde je najdrastičniji i najnekorektniji u kritici on je i najdublje zabrinut i iskreno saosećajan sa stanovništvom koje, izloženo populističkim kulturnim modelima, neznanju i ideološkim manipulacijama, održava sopstvenu situaciju bede i podređenosti, podržavajući bezočne političare. Stoga Panović smatra da ni Guča ni Egzit, kao ni "politički" angažman Cece Ražnatović za DSS ili Ramba Amadeusa za demokratsku opoziciju i potom poziciju, primera radi, ne mogu biti direktni ideološki putokazi u pravcu "naše" ili "njihove" Srbije, jer je publici od toga važnije iće, piće i veselje, uprkos političarima koji nastoje da kreiraju "estradni feudalizam".

Praktično u svim svojim tekstovima, Panović se bavi fenomenima popularnog: "džipizacijom" Srbije, "pokondirenom" pomamom za mobilnim telefonima i melodijama za mobilni od Eminema do Džeja, fenomenom SMS poruka koje ingeniozno označava kao "postmoderni haiku lišen stida, intima zaogrnuta plaštom anonimnosti", "Velikim bratom" na B92, koncertima Miroslava Ilića, Red Hot Čili Pepersa ili Madone, za koju smatra da odgovara crnogorskom mentalitetu i senzibilitetu više od Rolingstonsa (!), ili pak globalnom popularnom književnošću, od Harija Potera Džoan Rouling do savremenog nastavka dečijeg klasika Petar Pan i Vendi Džemsa Berija, Petar Pan u crvenom iz 2006. Džeraldine Mekorkran. Pokazujući kako je muzički stil odlučujuće vezan za kontekst, Panović se krajem 2004. (Splavovi i kultivatori) vajka što je Željko Joksimović suviše "zaglavio" u popu, pa stoga nije pobedio na pesmi Evrovizije: "Da je otišao sa pesmom Telo vreteno, sigurno bi pobedio", ironičan je autor. Kao da je predvideo da će Joksimović, čije su kompozicije za grupu Hari Mata Hari, predstavnika BiH 2006, i Jelenu Tomašević 2008. takođe bile visoko plasirane, na ovogodišnjem Eurosongu u Beogradu nastupiti kao voditelj! Popularno i njegove "zavrzlame" Panović vidi samo kao ogledalo "velike" istorije i politike, dajući svojim sunarodnicima, tj. nama, više korisnih definicija i saveta, od definicije "tajkuna" kao "osobe sa sumnjivim poreklom imovine i estradnim kulturnim potrebama", do uverenja da je mart za Srbiju fatalan mesec i saveta da tada treba da se proglasi "feragosto", tj. kolektivni odmor. "Sa istorijom je kao sa saobraćajem. Ako ne učestvuješ, manje su šanse da stradaš", ističe Panović. Humor sa elementima nepristojnosti za autora je sredstvo da otvoreno progovori o najgorim aspektima srpske politike i (ne)kulture, dok se relativističkim jezikom popularnog služi kako bi uspostavio čvrste moralne kriterijume. Knjiga koja će vas mnogo nasmejati i ozbiljno zabrinuti.

Ivana Kronja