Ru

13.03.12

Politika, 13.03.2012

Žene Vijetnama su prave heroine

Vijetnam mog detinjstva bio je rat i haos na prelazu iz kapitalizma u komunizam, dok današnji živi brzo da nadoknadi izgubljene godine

Rođena u Sajgonu 1968. godine i odrastala najpre u privilegovanim uslovima, a zatim u ratnom haosu prelaska iz kapitalizma u socijalizam kada su se komunistički vojnici useljavali u bogate kuće, Kim Tuj Li je u svojoj desetoj godini s roditeljima i braćom napustila Vijetnam, bežeći od represivnog režima. Posle boravka u logoru za izbeglice u Maleziji, stigli su u Kanadu gde je, posle mnogo godina, napisala svoj prvi roman „Ru”, opisavši u njemu to iskustvo. Roman je doživeo veliki uspeh u Francuskoj i na Salonu knjiga u Parizu 2010. dobio Veliku nagradu RTL-a za književnost, dok je u Kanadi nagrađen najvećim kanadskim književnim priznanjem „General Governer”.
Ovo je ukratko životna priča Kim Tuj Li, danas poznate književnice, koja će biti gost u Beogradu, od 13. do 15. marta (gostovanje je obezbedila kanadska ambasada u Beogradu u okviru Meseca frankofonije). Kim Tuj će 14. marta u Galeriji „Artget” u 20 sati predstaviti svoj roman „Ru”, objavljen inače i kod nas u izdanju „Klija”, pod originalnim naslovom.

Reč u naslovu njene knjige na vijetnamskom znači „uspavanka”, dok na francuskom znači potočić ili tok. Na pitanje na koje značenje se odnosi njen roman, Kim Tuj za „Politiku” kaže:
– Na oba, jer oba jezika govorim mada pišem na francuskom. Međutim, otkad je ova reč postala naslov moje knjige, ona u mojoj glavi ima i treće značenje. Danas, ona za mene izražava snagu blagosti ili još bolje blagost snage, isto toliko koliko i uspavanku ili potočić koji ispisuje svoj put na zemlji.

Tvrdite da knjiga nije autobiografska, ali ipak ne možete da poreknete da su vaša iskustva utkana u nju. Da li je to iskustvo bilo vaša primarna motivacija da napišete roman?
Moja prva motivacija bilo je samo pisanje, lepota reči... Opredelila sam se za ovu temu gotovo iz lenjosti, jer ona nije zahtevala nikakvo istraživanje. Mislila sam da ću je pisati samo mesec dana, dok sam na odmoru, pošto se moj muž ponudio da me u tom periodu rastereti svih drugih obaveza. Bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo da uronim u reči, da slušam njihovu muziku i da uživam u njihovoj igri. Ova knjiga je omaž svim ljudima koje sam srela i u čijim pričama, uprkos velikoj patnji i krajnjem siromaštvu, ima neke gotovo ekstremne lepote.

Da li ste bili iznenađeni što je vaša prva knjiga naišla na tako dobar prijem?
Njen uspeh potpuno je prevazišao ne samo moja očekivanja nego i ono što je moja mašta mogla uopšte da zamisli, pogotovo što nisam ni imala ambiciju da napišem knjigu.

Mada tvrdite da niste imali ambiciju da napišete roman, on, štaviše, ima originalnu i neobičnu formu, a istovremeno i snažne emocije. Kako ste došli do te strukture?
Da sam studirala književnost i da sam poznavala sva ta pravila i usiljenosti pisanja, verovatno se nikada ne bih usudila da pišem na ovaj način, sledeći samo svoj unutrašnji ritam... ili još više sledeći samo reči, njihov ritam, zvuk, formu... Uopšte nisam ni znala da je struktura mog romana posebna, jer je u mojoj glavi postojala samo jedna linija koju sam sledila.

Kako biste opisali kulturu Vijetnama? Kakav je položaj žena, da li se promenio?
Kultura Vijetnama je evidentno suprotna zapadnoj kulturi. Ona nameće uzdržanost, hijerarhiju , učtivost, i to dva puta veću za žene nego za muškarce. To znači da žene nose tu zemlju na svojim plećima gotovo same tokom dugih decenija rata. Po meni, one su prave heroine. Danas su zaokupljene zauzimanjem dosta zavidnih pozicija u vijetnamskom društvu, ali, očigledno, navike i običaji ih i dalje vrlo često drže prikovane za tu pradavnu scenu. Imam utisak da je samo pitanje vremena kada će značaj njihove uloge i doprinosa postati ne samo cenjen nego i zvanično priznat. Treba primetiti i to da su u porodici vijetnamske žene te koje kontrolišu budžet i stvarna snaga se nalazi upravo u tome.

Da li je današnji Vijetnam, koji inače posećujete, dosta različit od Vijetnama vašeg detinjstva?
Vijetnam mog detinjstva je ograničen na ono što se moglo naći između zidova naše kuće, u mom susedstvu i u različitim školama koje sam pohađala. Vijetnam mog detinjstva bio je rat i haos tokom perioda prelaska iz kapitalizma u komunizam. Današnji Vijetnam živi brzo da nadoknadi izgubljene godine. On podseća na jedan pupoljak koji se okreće prema suncu kako bi se rascvetao s ambicijom da postane jedan veliki cvet s hiljadu raznobojnih latica.

A u Kanadi da li se osećate potpuno integrisano u njenu kulturu?
Da, osećam se delom Kanade, njenim stanovnikom koji ima odgovornost da doprinese građenju zemlje i njenom ponosu onoliko koliko može. Kanada je od onih retkih zemalja koje su uspele da ostanu gotovo devičanski čiste. Privilegovana sam što sam se tu našla i što sam deo zemlje koja dugo živi u miru i ne pravi greške i koja je od tog mira tako blaga.
Gordana Popović


Danas, 10.03.2012

Istorija nikad neće pisati o suzama

„Život je bitka u kojoj tuga znači poraz“, vijetnamska je poslovica koju možemo, i doslovno i prenosno, da iščitamo u kratkom romanu Ru, prvom proznom delu književnice Kim Tuj Li (1968), rođene u Sajgonu i izbegle u Kanadu, zemlju u kojoj i danas živi. Kim Tuj Li je, naime, u svojoj desetoj godini sa celom porodicom pobegla iz Vijetnama pred komunističkim represivnim režimom - u ribarskom brodiću koji, kao mnogi i dan-danas, po celome svetu ilegalno prevoze nesrećne izbeglice, željne jedino života dostojnog čoveka.
Roman Ru, pisan fragmentarno i jezikom koji, lišen metafore, direktno šiba vapeći za nekom vanvremenskom pravdom i mirom, u Kanadi je dobio najveće književno priznanje, General Governer a u Francuskoj je 2010. dobio Veliku nagradu RTL na Salonu knjiga u Parizu.
Beogradska izdavačka kuća Clio objavila je Ru za prošlogodišnji Beogradski sajam knjiga (sa francuskog preveo Đorđe Trajković), a Kim Tuj Li gostovaće u Beogradu 13. i 14. marta. Ru će biti predstavljen u sredu pre podne na Megatrendu (12.30), a istog dana uveče (20.00) na književnoj večeri u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda.
Reč ru na francuskom znači potočić, objašnjava Kim Tuj Li na početku potresne knjige u kojoj je mnogo toga zasnovano na biografskim podacima. U prenosnom smislu, ru znači prolivanje, oticanje (suza, krvi, novca)... Na vijetnamskom, pak, ru je uspavanka... Roman govori o strahovima, užasima, poniženjima i preživljavanju u rođenoj zemlji, nakon dolaska komunista na vlast (porodica književnice pripadala je dobrostojećem sloju društva i samim tim bila je na meti). Drama se nastavlja u ribarskom brodiću i panici od pirata, i u izbegličkom logoru u Maleziji da bi, zahvaljujući prvenstveno dobrim ljudima, sve to polako bledelo (ali ne i zauvek iscelilo) na kraju putovanja, u Kanadi. Kad se završi čitanje ove knjige, jasno je zašto je poslovica s početka teksta njen simbol.

S obzirom da je vaš roman autobiografski, recite nam odakle odluka da ga napišete? Je li to bio apel da se tako nešto nikad više ne događa, iako smo svedoci da se u celom svetu vode ratovi niskog intenziteta i da je žrtava sve više. Takođe nas zanima koje je osnovno osećanje izbijalo iz vas dok ste se vraćali u prošlost?
- Roman sam počela da pišem pre nepune tri godine, više zato što volim reči nego što sam imala storiju koju bih ispričala. Muž me je naterao da mesec dana ostanem kod kuće kako bih razmislila o karijeri, jer sam je menjala na svakih pet godina. Tokom tog meseca „kazne“, varala sam: nisam razmišljala o karijeri, umesto toga, pisala sam. A kako sam mislila da na raspolaganju imam samo mesec dana, pisala sam o temi koju odlično poznajem: o ljudima sa brodića. U ovoj knjizi čuje se moj glas, ali ja volim da mislim da je ona omaž velikim ljudima koje sam u životu sretala i poznavala. Nikad nisam imala ni želju, a ni ambiciju, da u svetu bilo šta menjam. Cilj je, ako ga uopšte ima, bio da odam poštovanje mojim ličnim „herojima“, kako Vijetnamcima tako i Kanađanima koji su nas dočekali široko otvorenih ruku i sa srcem na dlanu.
Mislim da će sukoba i žrtava uvek biti jer mi smo ljudi, jedini koji će uvek ponavljati jedan te isti šablon. Srušili smo Berlinski zid da bismo brže bolje podigli drugi, u Jerusalimu. Još se trudimo da shvatimo genocid u Kambodži, a krv je već prekrila zemlju u Darfuru. Moj pogled na ljudsku vrstu, znam, može da zvuči prilično fatalistički. Ali to prihvatanje naše slabosti i lomova naučilo me je kako da cenim lepotu u njenom najjednostavnijem obliku, i kako da budem zahvalna i zadovoljna za svaku dobrotu, koliko god ona bila sićušna i prolazna.

Zbog čega kažete da su mir i rat prijatelji i da nam se smeju u lice?
- Godine 1975, kad su dva Vijetnama, Severni i Južni, postali jedna zemlja, Severni Vijetnamci slavili su mir i ujedinjenje, dok su Vijetnamci sa juga plakali za gubitkom Sajgona. Za isti događaj, postojale su dve interpretacije, u zavisnosti od toga na kojoj smo strani stajali. Ja lično, tokom rata živela sam u dobro zaštićenom okruženju. Dakle, nisam znala ništa o ratu. Za mene, to je bilo vrlo mirno vreme, sve dok nam se komunistički vojnici nisu uselili u kuću. Tek tada sam saznala da je rat, ali i da moj, lični rat tek počinje jer smo mi postali zatvorenici. S druge strane, zemlja je postala potpuno „nezavisna“ posle hiljada godina različitih dominacija. Dakle, da li je to bilo vreme mira ili vreme rata? Teško je dati objektivni odgovor. Sve zavisi od osobe, od strane ili od mesta gde je ona rođena.

Čovek ne bi bio čovek da ne sanja. Vi ste, kažete, kao sve izbeglice dugo imali obavezu da sanjate američki san. Pošto ste ga ostvarili, kako sada definišete san?
- Već dugo nemam nikakve snove. Svi moji snovi ostvarili su se pre nego što sam bila u mogućnosti da počnem da ih oblikujem. Da bi se sanjalo potrebno je mnogo znanja. Na primer, treba da znate da postoji Clio da biste sanjali da Clio objavi vašu knjigu. U mom slučaju, moje je znanje malo. Ili, pre bih rekla, mogućnosti su mi se otvarale kao veliki darovi, što znači - neočekivano. Poslednji san koji sam sanjala bio je pre 33 godine, kad sam bila u izbegličkom logoru u Maleziji. Bio je to vrlo jednostavan san, ali san koji je bio nemoguć. Sanjala sam o tome da imam konstipaciju pa da onda ne moram da idem dole, do otvorene rupe, da bih obavila potrebe. Ali svi smo imali hroničnu dijareju. Eto, taj se san nikada nije ostvario.

Opisujete potresne scena života u izbegličkom logoru u Maleziji; gde su granice ljudske izdržljivosti?
- Mi smo mnogo jači nego što mislimo da jesmo. Rođena sam sa različitim alergijama: na jaja, na mleko, na morsku hranu, na ribu. Ali, kad smo stigli u Maleziju, prvi obrok koji smo dobili bio je pirinač sa sardinama. Posle četiri dana gladovanja na moru, nismo se ni pitali šta smemo a šta ne smemo da jedemo. Tako sam i ja, kao i svi drugi, navalila na sardine. Nisam imala nikakvu reakciju - tada. Nikakve reakcije nije bilo ni poslednje trideset tri godine. A u logoru, ribu smo jeli šest od sedam dana u nedelji. Dakle, ko zna kako, tek - telo samo sebe reprogramira da bi moglo da podnese stanje u kome se našlo. Takođe, spavali smo na svega nekoliko metara od otvorene jame koja je bila toalet. Kao da je sav njen teret ležao na nama. Ali vrlo brzo naš nos je nije više osećao. I tu smo ostali četiri meseca. A kad samo pomislim na sve one žene koje mogu da nastave život posle stalnih, kontinuiranih silovanja... i tada pomislim kako ljudska izdržljivost nema granica. Možemo da izdržimo bol koji se ne da rečima opisati. Možda je to razlog da možemo i da drugome nanesemo bol koji se ne da rečima opisati.

Bez dobrih ljudi, u vašoj domovini i u zemlji u kojoj ste počeli novi život, teško da bi siromašni i ojađeni mogli da dobiju podsticaj da krenu ka boljem. Da li su vam različiti aspekti dobročinstva - ugao onih koji daju ali i ugao onih koji primaju - o kojima pišete u romanu bili posebno inspirativni?
- Doživela sam da me mnogo ljudi uzme za ruku kako bi mi pomoglo da sa jednog kamena pređem na drugi. Ali u najvećem broju slučajeva bila sam suviše neuka da im se zahvalim. Kad smo stigli u Kvebek, mnogo je bilo ljudi koji su nam poklonili i svoje vreme i svoju ljubav. Tada nisam govorila njihov jezik, a bila sam uglavnom i potpuno obuzeta tolikim stvarima koje smo morali da naučimo. Tako i nisam bila u stanju da im svima kažem koliko sam im zbog svega zahvalna. Ili, barem, da ih se sećam. Nadam se da je ova knjiga uspela da iskaže svu zahvalnost koju osećam prema njima.
Na isti takav način naučila sam mnogo toga i od Vijetnamaca sa kojima sam se sretala tokom svih ovih godina. Oni su moji lični heroji. Zato je Ru i posvećena „ljudima iz zemlje“, iz obe zemlje. Suvišno je, dakle, reći: knjiga je inspirisana i vođena svim pruženim rukama Kanađana i svim žrtvama Vijetnamaca koje sam imala sreće da držim i dotaknem.

Možda i vojnici, dok smotuljcima američkih dolara gađaju vijetnamske devojke koje gole stoje uza zid, misle da su dobročinitelji?
- Cilj tog „odeljka“ knjige bio je priča o vijetnamskim vojnicima koji su tako dugo vojnici da više i ne znaju da vole. Za mene, pobednika nema. Najveći broj i američkih veterana oštećeno je na ovaj ili onaj način, manje ili više ozbiljno, fizički ili psihički. Iz rata niko niko nije izašao nepovređen.

Posebno je dirljiv vaš opis ulaska inspektora komunističke vlasti u vašu kuću u Sajgonu, koji rekviriraju imovinu vaše porodice. Scena, u kojoj ih vaš otac navikava na muziku i suze koje im teku niz lice dok je slušaju, vas je stavila pred dilemu: da li da ih volite ili prezirete, da li su oni žrtve ili neprijatelji. Kako danas razmišljate o istoriji?
- Istorija nikad neće pisati o tim suzama kao ni o dilemama, kakve god one bile, jer istorija mora da ostane što je moguće objektivnija. Ali te suze mogu da povežu i ponovo ujedine ljude koji su jednom bili neprijatelji, i koji zajedno mogu da istoriju okrenu u drugom pravcu. Mnogi Vijetnamci koji su napustili Vijetnam sada su se vratili, i grade ili iznova izgrađuju tu zemlju. Ponovo se razgovara. I zbog toga je novo poglavlje u vijetnamskoj istoriji već počelo.

Kakav je bio vaš prvi susret sa Vijetnamom kad ste, kao odrasla osoba, službeno došli u zemlju svog detinjstva?
- Kad sam se prvi put vratila, shvatila sam da je najveći deo stvari koje sam o Vijetnamu znala bio pogrešan. Tačnije, da o njemu znam vrlo malo. Sećanja koja sam imala bila su sećanja mojih roditelja a ne moja. I stoga je za mene Vijetnam bio skoro strana zemlja. Ali istovremeno i nije. Zbog toga sam morala da o toj zemlji učim i da stvaram svoje sećanje.

Iako je vaša knjiga autobiografska u njoj u jednom trenutku kažete da, ako čovek - parafraziram - gleda unazad može ga stići kazna i da - sada citiram - za onim što je iza nas ne treba žaliti. Prošlost nas, ipak, formira pa mi se čini da vi ovom knjigom ne bežite od sećanja ali nam nudite sasvim novu ideju o njemu?
- Kao što svi znamo, od naših sećanja nemoguće je pobeći. Zato je, možda, važno da naučimo šta nam je sa njima činiti. Što se mene tiče, uloga prošlosti jeste da nas gura napred, ne da nas vuče nadole. I zato uvek pokušavam da sećanja iskoristim kako bih izgradila i moju sadašnjost i moju budućnost. Često sami sebe definišemo sopstvenom prošlošću. Vijetnamska kultura me je, ipak, naučila da sebe treba da odredimo svojom budućnošću, onim što možemo ili što želimo da postanemo. Naravno, budućnost ne može da postoji bez prošlosti. Ali uz pomoć budućnosti prošlost možemo da reinterpretiramo. I sebi priuštimo slobodu da izaberemo šta da iz nje zahvatimo, i šta iz nje treba da shvatimo.

10.03.12 Danas

Među raznovrsnim bibliotekama izdavačke kuće Clio budnu pažnju zaslužuje Gral, u kojoj se objavljuje kvalitetna proza neafirmisanih, još „neprepoznatih“ autora. Ru je roman prvenac kanadske spisateljice vijetnamskog porekla Kim Tuj Li. Veštinom i ubedljivošću iskusnog pisca autorka je izvezla porodičnu priču o bekstvu od represije, strahotama izbegličkog života, teškoćama privikavanja na novu sredinu i kulturu, no, pre svega - o hrabrosti da se gleda napred, veri „da jedan horizont uvek prikriva drugi i tako u beskonačnost do neizrecive lepote obnavljanja“. Iako tematika i vremenski raspon u kome se odvijaju opisani životi sadrže jasan epski „profil“, autorka porodičnu priču ne pripoveda kao sagu, već je veze sitnim potezima, te ona podseća na skup finih ornamenata izrađenih tankim koncem, u svili.
Moglo bi se reći da je Ru kratak poetski roman skrojen od prizora iz života glavne junakinje i njene porodice. Spisateljica, pri tom, ne iscrtava liniju života, nego ostavlja tačkice od kojih čitalac treba da rekonstruiše taj život. Stiče se utisak da junakinja-pripovedač očekuje saučesništvo i saosećanje. Ona, doduše, svoju priču priča sigurno i pažljivo, ali, istovremeno, izabranim načinom sugeriše da je svakome potreban eho sopstvenog glasa. Odjekivanje u drugome znači neprekinuto razmišljanje, korak ka nezaboravu i saznanje da je sve, makar delovalo konačno, zapravo „otvoreno“.
U načinu na koji pripoveda Kim Tuj Li prepoznaje se postupak koji bismo mogli nazvati indirektnim prenosom. Pripovedanje je oblikovano kao sećanje, kao priča o prošlom, udaljenom a živom. Isečci priče odgovaraju fragmentarnosti sećanja. Doteranost opisanog, umetnička obrada evociranih prizora nedvosmisleno pokazuje da ti prizori, ipak, nisu život nego literatura - ohrabrujuća i umirujuća. Ispričan ispovednim tonom, svaki događaj je propraćen komentarom, nikada nije dat ogoljen. Dočarana iskustva su, takođe, mada lična, premeštena u ravan egzistencijalnog, opšteljudskog. Kad se, na primer, govori o tome kako je junakinja, nakon dolaska u Kanadu zanemela, gubitak sposobnosti govora povezuje se sa gubitkom sna, ideala. Izgubivši san, izgubila je tačku oslonca, nije više mogla da zamisli sebe u budućnosti niti u sadašnjosti, te je zaćutala. Kim Tuj Li je odličan portretista, njen kratak roman sadrži izvrsno izrađene portrete gotovo svih učesnika priče. Ona često jednim, izabranim događajem, u nekoliko poteza uverljivo sugeriše karakter i njegovu osobenost (ujak nije ostario pre nego što je umro; živeći u zabludi da gvozdenom rukom može da sprovodi vlast, majka je rano izgubila bezbrižnost mladosti; otac uživa u svakom trenutku kao da je jedini, ne poredi ga, ne ocenjuje, te zrači najlepšim osećanjem sreće, trajnim osećajem dovoljnosti).
Ru na francuskom znači potočić, a na vijetnamskom uspavanka. Vaspitavanje je, primećuje junakinja, za njene roditelje značilo zaveštavanje bogatstva sećanja, i, kroz njega, moći opčinjenosti, vere u mogućnost ostvarivanja snova bez ograničenja, kako bi svako samostalno sledio svoj put. Drugim rečima, oni su u najtežim situacijama, pred najbolnijim iskušenjima, pevušili deci uspavanku koja ih je budila i okretala ljudima, jer jedino čovek može da nam strahotu učini manje strašnom: „Sretala sam mnogo ljudi koji su verovali u Boga, ali, što se mene tiče, ja verujem u anđele. Džoana je bila jedan od njih“.

Nevena Stefanović