Romani 2 - Gajto Gazdanov

20.04.05

Nagrada za književnost i prevodno stvaralaštvo grada Beograda Paunkoviću pripala za prevod romana Gajta Gazdanova

Nagrada za književnost i prevodno stvaralaštvo grada Beograda ove godine dodeljena je Dušku Paunkoviću. Priznanje mu je uručeno za prevod trećeg toma „Sabranih dela” ruskog pisca Gajta Gazdanova, koje je izdala beogradska izdavačka kuća „Paideja”.

Prva dva toma objavljena su prošle godine, a obuhvataju Gazdanovljeve romane iz predratnog perioda i celokupne priče, dok ovaj treći tom sadrži pet romana iz autorovog posleratnog perioda. To su: „Duh Aleksandra Volfa”, „Povratak Bude”, „Hodočasnici”, „Buđenje” i „Evelina i njeni prijatelji”.

Duško Paunković jedan je od naših poznatijih prevodilaca sa ruskog jezika. Sa delima Gajta Gazdanova susreo se neposredno pošto su njegove prve knjige objavljene u Rusiji, tokom Perestrojke, jer do tada nije bio dostupan ruskoj publici.

Zatekli smo ga u punom poslu u Narodnoj biblioteci Srbije kako sa svojim bratom, takođe prevodiocem, Zorislavom, istrajava na prevodima novih ruskih štiva. Visokom priznanju jako se obradovao.

- Drago mi je što je nagrada dodeljena za prevod Gazdanovljevog dela, iz prostog razloga što je meni lično od svih autora koje sam prevodio najbliži, po senzibilitetu, po osećanjima sveta, pa na kraju i po čitavom nizu životnih stavova. Već posle prvog susreta sa njim poželeo sam da podelim izrazito jak utisak koji je njegova proza ostavila na mene. I kada mi se ukazala prilika preveo sam njegov prvi roman - objašnjava Paunković.

Godine 1995. Paunković je beogradsku čitalačku publiku iznanadio prevodom romana „Noćni putevi” Gajta Gazdanova, tada još uvek za naše podneblje nepoznatog autora i počeo da širi njegovu spisateljsku misiju.

Odakle potiče vaš afinitet za rusku književnost?

- Razlog je jednostavan. Jedan deo života proveo sam u Rusiji, i to u vrlo ranoj dobi, u detinjstvu, pa je za mene ruska sredina jedno vreme bila rodna sredina. Od tog vremena deli me prilično dug period i u njemu se mnogo toga dešavalo, ali ljubav prema ruskim temama i ruskoj književnosti ostala je do današnjih dana. To, naravno, ne znači da ne volim i druge književnosti. Veliki sam ljubitelj francuske i anglosaksonske literature, ali sam na bavljenje ruskom književnošću upućen time što sam bio organski uklopljen u rusku sredinu. Išao sam u rusku školu i svi moji prijatelji su bili Rusi.

A Gazdanova?

- Gazdanov je jedinstven autor i svako ko dođe u dodir sa njim oseća jedinstvenost njegovog pripovednog postupka. On sve vreme uključuje čitaoca u ono o čemu piše i zbog toga čitalac ima utisak da zajedno sa autorom proživljava sva stanja njegovog junaka. Tako da su kod Gazdanova čitalac i autor saradnici na zajedničkom poslu, moglo bi se reći saputnici na istom putovanju.

Zašto je putovanje tako značajno u Gazdanovljevoj prozi?

- Značajno je i u njegovoj prozi, ali i u životu, jer je Gazdanov osećao jaku potrebu da menja mesta na kojima stanuje. To što je na kraju ostao u Parizu tako dugo bio je, zapravo, sticaj okolnosti. On je nameravao da posle učestvovanja u Beloj armiji i posle boravka u Turskoj, Bugarskoj i Francuskoj nastavi da putuje, ali to se nije desilo.

Dela Gajta Gazdanova uveliko su prisutna kod nas. Ipak, primećuje kritika, interesovanje za njega vlada najviše kod elitističke publike. Da li delite to mišljenje?

- Činjenica je da se širi krug čitalaca Gazdanovljevih dela. Tako bih, ipak, rekao da on ne privlači pažnju najužih krugova. Mislim da je za to zaslužna univerzalnost njegovog životnog iskustva i njegova sposobnost da prenese čitaocu sve ono bogatstvo misli i osećanja koje je tokom života imao, a njegov život je svakako bio ispunjen, kako događajima, tako i mislima i osećanjima. To je jedan težak život ruskog emigranta u Zapadnoj Evropi i sve ono što je proisteklo iz sučeljavanja Gazdanovljevog, u suštini aristokratskog vaspitanja i kasnijih teškoća i trauma, našlo je svoj odraz u njegovoj prozi koja je u značajnoj meri autobiografska. Naročito u prvom, predratnom periodu njegovog stvaralaštva. Kasnije se Gazdanov udaljava od teme građanskog rata i emigrantskih sudbina i kreće se u širokom dijapazonu žanrova, od romana sa elementima strave i trilera, preko moralnog romana, pa do studije ljudskih odnosa u poslednjem romanu.

Borka Golubović Trebješanin

22.12.04 Politika

Izdavačka kuća „Paideja” iz Beograda jedna je od retkih koja obogaćuje našu kulturu izuzetnim književnim poduhvatima: posle sabranih dela Nine Berberove sada su pred nama i Sabrana dela Gajta Gazdanova, jednog od najboljih i najzanimljivijih pisaca prošlog veka. Reč je o tri toma: „Priče” i „Romani I, II”, koji predstavljaju prva Sabrana dela tog književnika izvan Rusije.

Ovaj poduhvat su ostvarili i izuzetni prevodioci Duško i Zorislav Paunković a treći tom prati i dugački pogovor iz pera Zorislava Paunkovića, kao i fotografije iz života pisca.

Gajto Gazdanov je rođen 1903. godine u Sankt Peterburgu. Osetin poreklom, imao je vrlo živopisnu biografiju - posle Oktobarske revolucije skrasio se u Parizu za koji je vezan najveći deo njegovog života. U Parizu je i umro, a pariski duh u njegovim delima dočaravaju fotografije ulica ovog grada na naslovnim strana sva tri toma koje je snimio slavni Šarl Malvil.

Gazdanov se kao pisac formirao u emigraciji, kaže u pogovoru Zorislav Paunković, i dodaje da su u njegovim delima odmah primećeni spoj ironije i lirike, i fantastika realnosti. Talentovan i istančani pisac, Gajto Gazdanov je iza sebe ostavio veliki broj priča i kratkih romana. U trećem, sada objavljenom tomu, nalaze se njih pet: prvi, „Duh Aleksandra Volfa”, prema rečima prevodioca Duška Paunkovića, je možda Gazdanovljev najkomercijalniji roman. Prema njemu je u Holivudu 50-ih godina prošlog veka snimljen i film. Roman „Povratak Bude” nešto je kompleksniji i u sebi sadrži ne samo elemente kafkijanske atmosfere i detektivskog, već i negativne utopije i elemente ljubavnog romana. „Hodočasnici” su, prema stavu književne kritike, jedan od najboljih romana ovog pisca i odlikuju se izuzetnom moralnom porukom, dok je roman „Evelina i njeni prijatelji” književno nešto slabiji, ali među mladima najpopularniji. I, najzad, tu je roman „Buđenje”, našim čitaocima poznat jer je svojevremeno objavljen u ediciji „Reč i misao” izdavačke kuće „Rad”; prema njemu je naš filmski režiser Goran Marković želeo da snimi film, o čemu je pisano u medijima, ali do sada nije ostvario tu svoju ideju.

Valja reći da, osim „Buđenja”, preostala četiri romana sada doživljavaju svoju svetsku premijeru, jer osim na ruskom, ta Gazdanovljeva dela mogu čitati samo srpski čitaoci. No, interesovanje za Gajta Gazdanova u svetu sve je veće; ovaj pisac spada, nema sumnje, u „originalne doprinose ruske umetnosti 20. veka svetskoj kulturi”.

A. C.