Priče - Gajto Gazdanov

21.06.05

Urednik Zorislav Paunković o uzajamnom odnosu različitih kultura i književnosti
Posle trinaest godina od osnivanja i hvale vrednog zalaganja uredničkog tima, časopis „Ruski almanah” ove godine proslavlja svoje jubilarno deseto izdanje. Pred nama je prilično obiman svezak, štampan na odličnom papiru, šarenih, ali ne i drečavih korica. Izdavač je Raša Livada, glavni urednik Zorislav Paunković, a pokrovitelj Srpski PEN centar. Časopis čine dve celine: glavni deo – proza, poezija, memoaristika, i „petitni”– estetska, filozofska, istorijska i književno-kritička esejistika.
Urednik časopisa Zorislav Paunković (1960) diplomirao je dve studijske grupe na Filološkom fakultetu u Beogradu – svetsku književnost sa teorijom književnosti i odsek za ruski jezik i književnost. Radi kao „slobodni” prevodilac i do sada je preveo tekstove Nine Berberove, Lava Lunca, Konstantina Vaginova, Lidije Ginzburg, Gajta Gazdanova i drugih.
Za „Politiku” Zorislav Paunković govori o konceptu „Almanaha” i uzajamnom odnosu različitih kultura i književnosti.

„Almanah” je pokrenut 1992. godine. Kako ste opstajali u tom periodu i šta vas je motivisalo za pokretanje časopisa?
– U okviru književnog društva „Pismo” rodila se ideja o pokretanju niza tematskih časopisa, koji bi bili posvećeni različitim nacionalnim književnostima. U toj ambicioznoj seriji osnovani su listovi za englesku, rusku, jevrejsku i holandsku literaturu. „Ruski almanah” je jedini odoleo zubu vremena i stigao do jubilarnog, desetog broja. Protekle godine bile su teške i opstajalo se samo zahvaljujući upornosti saradnika i ubeđenju da ovo izdanje popunjava određenu kulturnu prazninu i ostvaruje zapažene stručne domete. Svoju specifičnost „Almanah” je ostvario kroz nameru da čitaocima predoči što potpuniju sliku o ruskoj književnosti, i težio je da bude sveža dopuna domaćem izdavačkom procesu.

Koje tematske krugove donosi jubilarni broj?
– Ovaj broj donosi duhovitu pripovetku Konstantina Leontjeva, koji tretira večnu temu muško–ženskih odnosa. Priča se zove „Jadac”, što već dovoljno govori, a reč je o tome u kojoj prilici je lukaviji muž od žene, i obrnuto. Naš poznati lingvista, akademik Irena Grickat, do sada je objavila izuzetne uspomene „U lebdivom hodu”, prevode ruskih pesnika i svoje pesme na srpskom jeziku. Celog života pisala je stihove i na ruskom, a ovaj broj donosi izbor iz te poezije, koja nikada nije objavljivana. Naš reditelj Goran Marković, koji je bio član žirija filmskog festivala u Sočiju, dao je u rubrici „Pismo” svoj doživljaj ruske zemlje, i pisao je o svom oduševljenju romanom „Buđenje” Rusa Gazdanova. Marković je bio fasciniran tako dobrom literaturom, koju dok čitate imate osećaj kao da vam je neko malopre zvirnuo u srce. Jurij Nečiporenko predstavlja se putopisom „Na Beograd”– pripoveda o svojoj poseti belom gradu, opisuje druženje sa našim ljudima, provod u noćnom životu i daje opservaciju zašto nema mnogo turista u Beogradu. Razlog je, kako kaže, što Srbi žele da ostave sve te divote za sebe, a turisti bi im to pokvarili.

Tu je i esej Virdžinije Vulf o tome u kojoj meri Englez može da shvati i doživi „rusku dušu”...
– Kao i veliki deo engleske inteligencije, i Virdžinija Vulf je pokazivala afinitet prema ruskoj književnosti. Nekako na specifičan način Rusi su izgleda uvek u modi. Virdžinija Vulf je čak uzimala časove ruskog jezika, nešto i sama prevodila i objavljivala dela ruskih romanopisaca u svojoj izdavačkoj kući „Hogart pres”. U eseju „Rusko gledište” ova engleska autorka formuliše problem čitalačke recepcije u slučaju kada delo prelazi nacionalne granice. Iznosi svoja zapažanja o doživljaju sveta engleskog čitaoca dok čita delo ruskog pisca, i razmatra osobenosti engleske i ruske literature. Iako se divi Dostojevskom, Tolstoju i Čehovu, zapitana je može li da ih razume onako kako treba. Kao neko iz druge tradicije, Vulfova zna da je duh oblikovan mestom rođenja, i objašnjava svoj doživljaj ovih pisaca, podrazumevajući da tom doživljaju, ipak, uvek nešto nedostaje.

Na koje biste ruske dramske pisce mlađe generacije skrenuli pažnju našim pozorišnim rediteljima?
– Rusi imaju veliki broj školovanih ljudi, i svi se oni manje-više bave preispitivanjem prošlosti i klasičnog nasleđa. Olja Muhina je trenutno u svetu najaktuelnija od mlađih autora. Po temama o kojima piše, ona bi uslovno bila ruska Biljana Srbljanović. Tu su LJudmila Petruševska i Šiškin, koji je napisao dramu „Ana Karenjina II”. Smatram to zabrinjavajućim poduhvatom, jer lično nisam sklon takvim modernizacijama i slobodnim interpretacijama.

M. Sretenović

22.12.04 Politika

Izdavačka kuća „Paideja” iz Beograda jedna je od retkih koja obogaćuje našu kulturu izuzetnim književnim poduhvatima: posle sabranih dela Nine Berberove sada su pred nama i Sabrana dela Gajta Gazdanova, jednog od najboljih i najzanimljivijih pisaca prošlog veka. Reč je o tri toma: „Priče” i „Romani I, II”, koji predstavljaju prva Sabrana dela tog književnika izvan Rusije.

Ovaj poduhvat su ostvarili i izuzetni prevodioci Duško i Zorislav Paunković a treći tom prati i dugački pogovor iz pera Zorislava Paunkovića, kao i fotografije iz života pisca.

Gajto Gazdanov je rođen 1903. godine u Sankt Peterburgu. Osetin poreklom, imao je vrlo živopisnu biografiju - posle Oktobarske revolucije skrasio se u Parizu za koji je vezan najveći deo njegovog života. U Parizu je i umro, a pariski duh u njegovim delima dočaravaju fotografije ulica ovog grada na naslovnim strana sva tri toma koje je snimio slavni Šarl Malvil.

Gazdanov se kao pisac formirao u emigraciji, kaže u pogovoru Zorislav Paunković, i dodaje da su u njegovim delima odmah primećeni spoj ironije i lirike, i fantastika realnosti. Talentovan i istančani pisac, Gajto Gazdanov je iza sebe ostavio veliki broj priča i kratkih romana. U trećem, sada objavljenom tomu, nalaze se njih pet: prvi, „Duh Aleksandra Volfa”, prema rečima prevodioca Duška Paunkovića, je možda Gazdanovljev najkomercijalniji roman. Prema njemu je u Holivudu 50-ih godina prošlog veka snimljen i film. Roman „Povratak Bude” nešto je kompleksniji i u sebi sadrži ne samo elemente kafkijanske atmosfere i detektivskog, već i negativne utopije i elemente ljubavnog romana. „Hodočasnici” su, prema stavu književne kritike, jedan od najboljih romana ovog pisca i odlikuju se izuzetnom moralnom porukom, dok je roman „Evelina i njeni prijatelji” književno nešto slabiji, ali među mladima najpopularniji. I, najzad, tu je roman „Buđenje”, našim čitaocima poznat jer je svojevremeno objavljen u ediciji „Reč i misao” izdavačke kuće „Rad”; prema njemu je naš filmski režiser Goran Marković želeo da snimi film, o čemu je pisano u medijima, ali do sada nije ostvario tu svoju ideju.

Valja reći da, osim „Buđenja”, preostala četiri romana sada doživljavaju svoju svetsku premijeru, jer osim na ruskom, ta Gazdanovljeva dela mogu čitati samo srpski čitaoci. No, interesovanje za Gajta Gazdanova u svetu sve je veće; ovaj pisac spada, nema sumnje, u „originalne doprinose ruske umetnosti 20. veka svetskoj kulturi”.

A. C.