Rodoslov

01.03.08 Politika

„Neka mi bude oprošteno zbog svih tih imena i drugih koja će se ređati. Ja sam samo pas koji se pravi da ima pedigre. Moja majka i moj otac nisu vezani ni za kakvu jasno određenu sredinu. Toliko su rastrzani i toliko nesređeni da moram dobro da se pomučim da pronađen neki trag ili znak u tom živom pesku, kao kad se upinjemo da rastumačimo neki jedva čitljiv matični ili administrativni dokument“, piše na početku romana „Rodoslov“ jedan od najpozantijih francuskih savremenih pisaca Patrik Modiano, nagoveštavajući osobeni pripovedački postupak kojim će skicirati svoje porodično stablo. Pripovedač, može se slobodno reći sam pisac jer je očito da se radi o autobiografskom delu ukoliko je to uopšte važno, izređaće na stotinu stranica romana mnogo raskošnih imena sa još raskošnijim biografijama, čitav jedan svet u malom, pokušavajući da opiše život do dvadeset prve godine, do trenutka kada će započeti prvi roman, do trenutka kada će prvi put u životu napokon osetiti olakšanje.
Rođen 30. jula 1945. u Bulonj Bijankuru, šetalište Margerit broj 11, od oca Jevrejina i majke Flamanke koji su se upoznali u Parizu za vreme okupacije, dakle u uzburkanim vremenima kada često dođe do slučajnih susreta, što će ga dovesti u situaciju da sebe nikada ne doživi kao zakonitog sina a još manje kao naslednika, Modiano će nam opisati kako je izgledalo njegovo detinjstvo, dečaštvo i mladost u tom haotičnom (posle)ratnom dobu, insistirajući na šašavoj galeriji raznoraznih likova koji su bili u kontaktu sa njim i njegovom porodicom - porodicom koja se za čas rasula i za kojom on sada traga, identifikujući upravo te neznance sa raznoraznih krajeva sveta sa kojim su šurovali otac i majka.
Modiano neće kriti da je bio sasvim odbačen od roditelja, naprotiv, vrlo će gorko, upečatljivo i kratko opisati rane jade koje mu je donelo samovanje po internatima, uz bolne i neuspešne pokušaje da se vrati roditeljima. Pored ove tematske celine koju će sasvim diskretno provući između spiskova svih onih čudaka iz detinjstva koje je upamtio, on će otvoriti još jednu vrlo osetljivu temu. Izgubiće brata u februaru 1957. godine i mada će o tom događaju pisati na samo jednoj stranici, taj će se događaj zapravo reflektovati na čitav „Rodoslov“ čija će narativna struktura biti posledica ove nesreće. Patrik Modiano će to otvoreno reći. „Ako se izuzme moj brat, Rudi, njegova smrt, mislim da me ništa od svega što ću ovde ispričati, ne dotiče duboko. Ispisujem ove stranice kao što bih pisao izveštaj ili biografiju, kao nešto što ima obeležje dokumenta, a nesumnjivo samo zato da već jednom raskrstim sa životom koji nije bio moj.“ Pisac će sam prizvati filmsku tehniku kao nešto čime će se služiti i to dvostruko. Scene će se u njegovom delu smenjivati kao one filmske, brzo, bez mnogo „didaskalija“, ali će film piscu poslužiti i kao metafora. Svoj život do dvadeset prve uporediće sa postupkom pri snimanju filma kada u zadnjem planu defiluje pejzaž na providnom panou, a protagonisti stoje nepokretni na platou studija.
Mali Modiano stojaće nepokretno na platou života, a njegovi u najmanju ruku neobični, egzotični roditelji, otac-crnoberzijanac (koji na kaminu sobe drži višetomno „Pomorsko pravo“ jer planira da sagradi naftnu platformu u obliku cigare) i majka-glumica (manja uloga u pozorištu Ambigi u Bijeduovom komadu Kako ide svet, gospon? Klima nekako, gospon...) plivaće kako znaju i umeju u haotičnom posleratnom dobu, zaboravljajući sina, ali neprekidno ulazeći u poslovne i ljubavne veze sa ljudima još čudnijim od sebe. Modianov roman zapravo je rasadnik zanimljivih likova, od pripovedačevog dede, poreklom iz Soluna (jevrejska porodica koja se iz Toskane doselila u Tursku), pa do Ruskinje Galine Orlov, iz okruženja Modianovog oca (Ne baš podzemlje, ni sasvim polusvet) – Galine koja je mlada emigrirala u Ameriku, plesala na Floridi, srela smeđeg, onižeg muškarca čija je postala ljubavnica (izvesnog Lakija Lučiana), Galine koja je tokom okupacije živela u Parizu, sa nekim Čileancem, „sekretarom poslanstva“, da bi 1948. izvršila samoubistvo. Ma koga sve tu još nema - crnoberzijanaca, glumaca, emigranata, špijuna, foliranta, plejboja ruskog porekla, Baskijca koji piše pesme... Tu je čak i Rejmon Keno sa kojim pripovedač šeta dok mu Keno priča o vesternu koji je gledao – vesternu u kome prisustvujemo bračunu na život i smrt između Indijanaca i Baskijaca. („Karavan prema suncu“!) „Kenoov smeh“, piše Modiano. „Napola gejzir, napola čegrtaljka.“

Mića Vujičić