Razmišljanja o laži

05.03.05 Republika

Svako bi, od nas koji živimo u ovim krajevima, mogao slobodno reći: "Lažu me, dakle postojim". Šta smo se mi ovde raznih lažova naslušali, i naših i tuđih! Reklo bi se da mi o tome znamo sve. Pa ipak, tako je lepo bilo čitati Razmišljanja o laganju Aleksandra Koarea. Slavni istoričar nauke, čovek koji je, zajedno sa I. Bernarom Koenom, dao one neprevaziđene komentare sva tri izdanja Njutnove knjige Principi, uzeo je na zub naše prijatelje lažove, pa sve pršti, milina jedna.
Treba, ipak, jasno reći da smo mi uznapredovali u odnosu na vreme koje Koare opisuje. Njegovo verovanje da su njegovi savremenici (Hitler, Musolini, Staljin) "dostigli nivo i postavili rekorde koje će biti veoma teško nadmašiti" jeste skoro tačno, ali se sve usavršava, pa i politička laž.Koare kaže: "Laganje je oružje. Dozvoljeno je upotrebiti ga u borbi. Bilo bi čak glupo ne činiti to". Ali, laž postaje navika, i mi dalje čitamo: "Svaka reč, ili bar svaka javno izgovorena reč, je laž".
Kako to poznato zvuči! Koliko smo samo videli ljudi koji lažu kad otvore usta, a kažu da je bio jedan koji je lagao i kada je ćutao! U ovoj fazi, međutim, ljudi počinju da veruju da je jednostavno znati istinu, jer je ona prosto suprotna od zvanične laži. E, to ne mora da bude tačno!
Primera radi, Hitlerova (u stvari Gebelsova) propaganda trubila je o ruskom zločinu u Katinskoj šumi. Ilustrovani časopis Signal, koji je izlazio u celoj porobljenoj Evropi, sa istim fotografijama, a tekstom na raznim jezicima, vrveo je od slika leševa poljskih oficira u jamama kao i slika evropskih biskupa i vladika koji su išli u Katinsku šumu da to vide. I niko im nije verovao, jer se znalo da nacisti slažu kad zinu! Pogotovu kada su Rusi ušli u Aušvic (Osvjenćim) i tamo našli gasne komore i žive leševe, svi su poverovali da su Nemci pobili Poljake u Katinskoj šumi, što je u ono vreme bila zvanična ruska verzija. Tek mnogo godina kasnije, posle 1989, Rusi su priznali zločin u Katinskoj šumi. Paradoksalno, u ovom slučaju je trebalo verovati nacistima!
A ni veliki A. Koare nije mogao da predvidi da će se ikada naći majstor lažov koji će u trenutku potpunog poraza da proglasi pobedu. Ni lažovi njegovog vremena se toga nisu setili. To je siguran dokaz da je politička laž od onog doba osetno napredovala!

Božidar Aničin


Republika
04.02.2005.

Razmišljanja o laganju

Nikada se nije toliko lagalo kao u današnje vreme. Niti se lagalo tako bestidno, tako sistematično i tako konstantno. Možda će nam neko reći da to nije ništa zaprepašćujuće, da je laganje staro koliko i svet ili da je bar čovek mendax ab initio; da su se političke laži, kako nas štedro uči istorija, rodile uporedo sa samim društvom; i konačno - a radi toga se ne moramo vraćati u daleku prošlost - da su ispiranje mozga u Prvom svetskom ratu i laganje na izborima u posleratnom periodu dostigli nivo i postavili rekorde koje će biti veoma teško nadmašiti.
Sve je ovo nesumnjivo istina. Ili skoro istina. Izvesno je takođe da se čovek definiše svojom moći govora, da ova za sobom povlači i mogućnost laganja i da je laganje - neka se ne ljuti Porfirije - bitnija odlika čoveka negoli smeh. Podjednako je izvesno i to da se u politici oduvek lagalo, da su pravila onoga što se nekada nazivalo "demagogijom", a u naše vreme "propagandom", bila sistematizovana i kodifikovana pre više hiljada godina;1 te da nam proizvodi ovih tehnika i metoda - propaganda u prah i pepeo pretvorenih i zaboravljenih carstava - i dan-danas govore sa zidina Kamaka i stena u Ankari.
Neosporno je da je čovek uvek lagao. Lagao sebe samoga. I druge. Lagao radi sopstvenog zadovoljstva - zadovoljstva da se služi tom svojom zapanjujućom sposobnošću da "kaže ono što nije" i da svojim rečima stvori jedan svet čiji je on jedini autor i za koji je on jedini odgovoran. Lagao je i radi odbrane: laž je oružje. Omiljeno oružje slabijega2 koji sebe varanjem potvrđuje a protivniku se sveti.3
No, mi se ovde nećemo upuštati u fenomenološku analizu laganja, u proučavanje njegovog mesta u sklopu ljudskog bića: time bi se dala ispuniti čitava jedna knjiga. Moderno laganje ili, još uže uzevši, moderno političko laganje je ono čemu bismo želeli da posvetimo nekoliko razmišljanja. Jer, uprkos kritikama koje će nam biti upućene i onih koje sami sebi upućujemo, ostajemo ubeđeni da su u ovoj oblasti, quo nihil antiquius, sadašnja epoha ili, tačnije, njeni totalitarni režimi doneli značajne inovacije.
Nema sumnje da inovacije nisu radikalne i da su totalitarni režimi samo doveli do kraja izvesne tendencije, stavove i tehnike koji su postojali odavno pre njih. No ništa i nije potpuno novo na ovome svetu, sve ima neki izvor, neki koren, neku klicu, a svaka pojava, svaki pojam i svaka tendencija, dovedeni do krajnosti, menjaju se i pretvaraju u nešto osetno različito.
Mi, dakle, tvrdimo da se nikada nije lagalo toliko i tako masovno i potpuno kao danas.
Nikada se odista nije toliko lagalo... iz dana u dan, iz sata u sat, iz minuta u minut, svet preplavljuju talasi laži. Govor, pisana reč, novine, radio... vaskoliki tehnički progres je u službi laganja.
Moderan čovek - i tu upravo mislimo na totalitarnog čoveka - ogrezao je u lažima, diše laži i potčinjen je lažima u svakom trenutku svog života.4Što se tiče kvaliteta - želimo da govorimo o intelektualnom kvalitetu - modernog laganja, on je evoluirao u obrnutoj srazmeri sa njegovim kvantitetom. To je, uostalom, i razumljivo. Moderna laž - a to je njeno karakteristično obeležje - proizvodi se masovno i obraća se masi. No, svaka masovna proizvodnja, svaka a naročito svaka intelektualna proizvodnja namenjena masama mora da snizi svoje standarde. Takođe, ako ništa i nije prefinjenije od tehnike moderne propagande, ništa nije ni toliko prostačko kao sadržina njenih tvrdnji koje pokazuju apsolutan i potpun prezir prema istini. Pa čak i prema pukoj verovatnoći. Prezir kojem je ravan samo onaj - koji on sam podrazumeva - prema duhovnim sposobnostima ljudi kojima se moderna propaganda obraća.
Moglo bi se postaviti pitanje - a ono je i bivalo postavljeno - da li je ispravno govoriti ovde o "laganju". Pojam "lažljivosti" zacelo podrazumeva i pojam istinoljubivosti, čija je on suprotnost i negacija, baš kao što pojam lažnoga podrazumeva i pojam istinitoga. No, zvanične filozofije totalitarnih režima jednodušno proklamuju da koncepcija za svakoga iste objektivne istine nema nikakvog smisla; da kriterijum "Istine" nije u univerzalnosti njenog važenja, već u njenoj saobraženosti duhu rase, nacije ili klase, u njenoj rasnoj, nacionalnoj ili društvenoj korisnosti. Razrađujući i dovodeći do njihovih krajnjih konsekvenci biologističke, pragmatičke i aktivističke teorije istine, kompletirajući time ono što je sasvim tačno nazvano "izdajom intelektualaca", zvanične filozofije totalitarnih režima odriču mišljenju svaku samostalnu vrednost, jer ono za njih nije svetiljka već oruđe; njegov cilj, njegova funkcija nije da nam obelodani stvarnost, što će reći ono što jeste, već da nam pomogne da je preinačimo, da je preobrazimo, vođeni onim što nije. A za to je, kao što su ljudi još odavno razabrali, mit često probitačniji od nauke, a retorika koja se obraća strastima probitačnija od dokazivanja koje se obraća inteligenciji.Takođe se u svojim publikacijama (čak i onim koje se nazivaju naučnima), u svojim govorima i, naravno, u svojoj propagandi, predstavnici totalitarnih režima vrlo malo opterećuju objektivnom istinom. Jači i od samog boga svemogućeg, oni po svome ćefu preinačuju sadašnjost, pa čak i prošlost.5 Iz toga bi se mogao izvesti zaključak - kao što se pokadšto već i činilo - da su totalitarni režimi s onu stranu istine i laži.
Mi, pak, verujemo da ništa od toga nije tačno. Distinkcija između istine i laži, imaginarnoga i stvarnoga, i te kako zadržava svoje važenje u samom srcu totalitarnih koncepcija i režima. Ono što je tu na izvestan način izvrnuto jesu njihove uloge i njihova mesta: totalitarni režimi su zasnovani na prvenstvu laži nad istinom.
Mesto koje laž zauzima u ljudskom životu dosta je čudno. Kodeksi verskog morala, bar kada je reč o velikim univerzalističkim religijama, naročito onima koje su proizašle iz biblijskog monoteizma, strogo i apsolutno osuđuju laganje. To je, uostalom, i razumljivo: njihov bog je bog prosvetljenja i bića, onoga što jeste, iz čega nužno sledi da je on i bog istine. Slagati, to jest reći ono što nije, izobličiti istinu i prebaciti veo preko onoga što jeste, to je, dakle, greh; i to veoma težak greh, greh oholosti, greh protiv duha, greh koji nas od boga odvaja i njemu suprotstavlja. Reč pravednika, baš kao i reč božja, može i mora biti samo reč istine. Filosofski moral, ako se izuzmu slučajevi krajnjeg rigorizma poput Kantovog i Fihteovog, je, uopšteno govoreći, mnogo indulgentniji. Čovečniji. Nepomirljiv prema pozitivnom i aktivnom obliku laganja, suggestio falsi, on je takav mnogo manje prema njegovom negativnom i pasivnom obliku: suppressio veri. Filosofski moral zna da, kako veli poslovica, "nije dobro govoriti čitavu istinu". Bar ne uvek. I ne svakome.
Mnogo više negoli isključivo na religiji zasnovan moral, filosofski moral uzima u obzir činjenicu da se laž izražava govorom i da se svaki govor6 obraća nekome.7 Ne laže se "u prazno". Laže se ili se - kako se može reći - ne kazuje istina nekome. Međutim, ako je istina odista "hrana za dušu", onda je ona to naročito za snažne duše.8 Za druge može biti i opasna. Bar u svom čistom stanju. Može ih čak i ozlediti. Treba im je pažljivo dozirati, razrediti, zaodenuti kakvim ruhom. Osim toga, treba dobro voditi računa o posledicama, o tome kako će se njome služiti oni kojima bude rečena.
Dakle, uopšteno govoreći, ne postoji nikakva moralna obaveza kazivanja istine svakome. Niti svako ima pravo da to od nas traži.9
Pravila društvenog morala, stvarnog morala koji dolazi do izražaja u našim naravima i koji faktički upravlja našim postupcima, još su mnogo labavija od pravila filosofskog morala. Uopšteno govoreći, ta pravila osuđuju laganje. Svako zna da je "ružno"10 lagati. Ali ta osuda je daleko od toga da bude potpuna. Ima slučajeva u kojima se laganje toleriše, dopušta, pa čak i preporučuje. Precizna analiza svega toga odvela bi nas predaleko. Može se konstatovati grosso modo da se laganje toleriše utoliko ukoliko ne remeti dobro funkcionisanje društvenih odnosa, "sve dok nikome ne škodi",11 ono je dozvoljeno sve dok ne kida spone društvenog jedinstva grupe, što će reći - dok se upražnjava ne unutar grupe, među "nama", već izvan nje, ne varaju se "svoji", a što se tiče drugih12... zar oni, ruku na srce, nisu upravo to - "drugi"? Laganje je oružje. Dozvoljeno je upotrebiti ga u borbi. Bilo bi čak i glupo ne činiti to. Ali ipak samo pod uslovom da se ono upotrebi protiv neprijatelja a ne i da se uperi u prijatelje i saveznike.
Dakle, može se, uopšteno govoreći, lagati protivnik, varati neprijatelj. Malo ima društava do te mere viteških - kao što je slučaj sa Maorima - da bi sama sebi zabranjivala pribegavanje ratnim lukavstvima. A još manje ima takvih koja su, poput kvekera ili vahabita, do te mere pobožna da zabranjuju laganje drugome, strancu, protivniku. Skoro svuda se priznaje da je obmanjvanje13 dozvoljeno u ratu. Laganje se, uopšteno govoreći, ne preporučuje u miroljubivim odnosima. No ipak, istinoljubivost se (budući da je stranac potencijalni nepijatelj) nikada nije smatrala vrhovnom vrlinom diplomata.
Laganje je manje-više prihvaćeno i u trgovini: ali u njoj nam moral nameće ograničenja koja teže da postanu sve stroža.14 No ipak i najkrući poslovni moral toleriše, bez i najmanjeg zapinjanja, neskrivenu lažljivost reklame. Laganje ostaje, dakle, tolerisano i prihvaćeno. Ali upravo... samo tolerisano i prihvaćeno. U izvesnim slučajevima. Inače, ono ostaje izuzetak kao i rat koji je jedina prilika u kojoj upotreba laži postaje nešto pravedno i dobro. Ali šta ako rat od jednog izuzetnog, epizodnog, prolaznog stanja postane stanje večito i normalno? Jasno je da bi tada i laganje od izuzetka postalo pravilo, norma, i da bi se bilo koja socijalna grupa, koja bi se osećala okruženom neprijateljima, bez ikakvog kolebanja protiv njih služila laganjem. Istina svojima a laž ostalima postalo bi jedno od pravila ponašanja, sastavni deo morala dotične grupe.
Krenimo malo dalje. Dovedimo do kraja raskid između "nas" i "drugoga". Pretvorimo naše neprijateljstvo de facto u neko na izvestan način suštinsko i na samoj prirodi stvari zasnovano neprijateljstvo.15 Načinimo svoje neprijatelje opasnima i moćnima. Jasno je da bi svaka grupa, postavljena na takav jedan način usred jednog sveta neukrotivih i nepomirljivih protivnika videla kako se između nje i njih otvara provalija; provalija koju više nikakva uzajamna povezanost, nikakva društvena obaveza ne bi mogla da premosti.16 Čini se očiglednim da u takvoj jednoj grupi (i za nju) laganje - laganje "drugome", razume se - ne bi bilo ni naprosto tolerisan čin niti, čak, pravilo društvenog ponašanja: ono bi postalo obavezno, pretvorilo bi se u vrlinu. Zauzvrat, neumesna istinoljubivost, nesposobnost za laganje, daleko od toga da bude smatrana ikakvom viteškom crtom, postala bi mana, znak slabosti i nemoći. Krajnje sažeta i nepotpuna analiza u koju smo se gore upustili daleko je od toga da bude samo jedna dijalektička vežba, apstraktno razmatranje jedne čisto teorijske mogućnosti. Baš naprotiv: ništa nije konkretnije i stvarnije od socijalnih grupa čiji smo šematski opis pokušali da skiciramo. Ne bi bilo teško dati još i veći broj primera društava čiji duhovni sklop pokazuje, do ovog ili onog stepena, fundamentalne crte ili, ako bismo tako radije rekli, fundamentalnu izopačenost na koju smo gore ukazali.17
No čini se da ovi stepeni koje smo, uostalom, pratili uzlazno svedoče o delovanju triju činilaca:
1. Stepen uzajamne udaljenosti i suprotstavljenosti grupa o kojima je reč. Velika je razdaljina između prirodnog neprijateljstva prema tuđincu, potencijalnom ili čak stvarnom neprijatelju, i svete mržnje koja nadahnjuje borce u kakvom verskom ratu,18 a još veća između ove poslednje i zverske, zoološke jarosti koja pokreće borce u nekom ratu rasnog istrebljenja.
2. Odnos snaga, što će reći, stepen opasnosti koja grupi koju proučavamo preti od njenih suseda - neprijatelja. Kao što smo već rekli, Laganje je oružje. Naročito, oružje slabijega: lukavstvom se ne služimo protiv nekoga koga možemo da pregazimo lako i po nas bezopasno. Naprotiv, lukavstvom se služimo da bismo izbegli opasnost.19
3. Stepen učestalosti kontakata između neprijateljskih grupa i između njihovih članova. U stvari, ako grupe, ma koliko bile međusobno zavađene, nikada jedna sa drugom ne stupaju u kontakt, osim na bojnom polju, ako pripadnici jedne od njih nikada ne dolaze u dodir s pripadnicima druge, oni će - izvan okvira obmanjivanja u ratnim dejstvima - retko kada imati priliku da jedni drugima o bilo čemu lažu. Laganje podrazumeva kontakt; podrazumeva i iziskuje opštenje. Ova poslednja primedba obavezuje nas da sa analizom odemo malo dalje. Ukinimo zasebno postojanje naše grupe. Zagnjurimo je celu u neprijateljsko okruženje neke tuđinske grupe. Zaronimo je čitavu unutar jednog neprijateljskog društva, sa kojim ona ipak ostaje u svakidašnjem kontaktu: jasno je da će u dotičnoj grupi, i za nju, sposobnost laganja biti utoliko nužnija, a vrlina lažljivosti utoliko više cenjena, ukoliko više budu rasli i svoj intenzitet uvećavali pritisak spolja, napetost između "nas" i "njih", "njihovo" neprijateljstvo prema "nama" i breme "naše" ugroženosti "njima".
Nastavimo još jednom do granične situacije; pustimo neprijateljstvo danaraste sve dok ne postane apsolutno i totalno. Jasno je da će socijalna grupa, čije reinkarnacije pratimo, u ovom slučaju morati da nestane. Da nestane de facto ili, pak, da nestane primenjujući do kraja tehniku ili oružje laganja, da nestane za "njihove" oči, umakne neprijatelju, izmakne opasnostima koje od njega prete, da pobegne u tminu tajnosti.
Od sada je inverzija potpuna: za našu grupu koja je postala tajna20 lažljivost će biti i više nego vrlina. Postaće ona pretpostavka samog njenog opstanka, njen uobičajeni, osnovni, prevashodni način postojanja. Samom činjenicom tajnosti izvesne karakteristične crte, svojstvene svakoj socijalnoj grupi kao takvoj, biće prekomerno naglašene. Tako, na primer, svaka grupa između sebe i drugih postavlja nekakvu manje ili više poroznu i prelaznu barijeru; svaka ljudska skupina sopstvenim članovima namenjuje povlašćen tretman i među njima uspostavlja izvestan stepen jedinstva, solidarnosti, "prijateljstva"; svaka pridaje posebnu važnost održavanju demarkacionih linija između sebe i "drugih", te, sledstveno tome, i očuvanju simboličkih elemenata koji, na izvestan način, oblikuju samu njenu sadržinu; svaka grupa ili bar svaka živa grupa smatra svačije pripadanje njoj samoj povlasticom i počašću21 a vernost svojih pripadnika smatra dužnošću; i, konačno, svaka grupa, čim se konsoliduje i dostigne izvesnu veličinu, poseduje izvesnu organizaciju, izvesnu hijerarhiju.
Sve ove crte postaju prenaglašene u tajnim grupacijama: barijera, sve i ostajući prelazna pod izvesnim uslovima, potpuno gubi svoju poroznost;22 pristupanje grupi postaje neopozivo posvećenje;23 solidarnost prerasta u ostrašćenu i isključivu privrženost; simboli postaju svetinje; vernost grupi postaje sveta, pokadšto čak i jedina dužnost njenih pripadnika; što se hijerarhije tiče, i ona, postajući tajna, stiče apsolutnu i svetu vrednost; razmak između njenih stupnjeva postaje veći, autoritet bezgraničan, a poslušnost perinde ac cadaver, pravilo i norma odnosa između svakog člana grupe i njenih šefova.
No to još nije sve. Svaka tajna grupacija, bila ona formirana oko neke doktrine ili radi neke akcije, kao neka sekta ili zaverenička družina - a uostalom, nije lako razgraničiti ove dve vrste grupacija, budući da grupacija radi akcije skoro uvek jeste ili postaje grupacija sa doktrinom i da je ona grupacija sa tajnom ili čak sa tajnama. Ovim želimo da kažemo da čak i kada neka grupacija koja postoji samo radi neke akcije, kakva bi, na primer, bila neka gangsterska banda ili neka kuloarska zavera, ne poseduje nikakvu ezoteričnu i tajnu doktrinu čije bi tajne bila dužna da čuva skrivajući ih od očiju neposvećenih, sam njen opstanak je nerazdvojno vezan za čuvanje tajne, i to dvostruke: to jest, tajne njenog postojanja i tajne njenih ciljeva. Iz toga sledi da se vrhovna dužnost člana tajne grupacije, čin kojim on pokazuje svoju privrženost i vernost grupaciji i kojim se potvrđuje njegova pripadnost istoj, paradoksalno sastoji u prikrivanju same te činjenice.24 Prikrivati ono što jeste, da bi to moglo i dalje da bude, hiniti nešto što nije: eto, dakle, načina postojanja koji svaka tajna grupacija nužno nameće svojim članovima.
Kriti ono što jesmo, a glumiti ono što nismo... To očigledno podrazumeva: nikada ne govoriti ono što mislimo ili verujemo; i takođe: uvek govoriti suprotno od toga. Za svakog člana tajne grupe govor nije, u stvari, ništa drugo do sredstvo da se sakriju sopstvene misli.
Tako je, dakle, lažno sve što se kaže. Svaka reč, ili bar svaka javno izgovorena reč, je laž. Samo ono što se ne kaže, ili bar ono što se otkriva samo "svojima", može biti istinito.25
Istina je, dakle, uvek ezoterična i skrivena. Ona nikada nije dostupna običnom, prostom, neposvećenom, pa čak ni nepotpuno posvećenom čoveku. Svaki član tajnog društva, dostojan svoje uloge, potpuno je toga svestan. On takođe nikada neće poverovati bilo šta što neki drugi član njegove grupe javno kaže. A naročito nikada neće prihvatiti kao istinito bilo šta što je javno proklamovao njegov šef. Jer šef se ne obraća njemu, već "njima", onima čije je zamajavanje, samarenje, obmanjivanje njegova dužnost.26 Tako se, dakle, jednim novim paradoksom poverenje koje član grupe ima u svog vođu izražava neverovanjem u ono što vođa kaže i obznani.
Mogla bi nam, nesumnjivo, biti upućena zamerka da se naša analiza, ma koliko bila tačna, udaljava od svog predmeta. Totalitarni režimi nisu, nažalost, ništa manje nego tajna društva, okružena opasnim i moćnim neprijateljima, i zbog toga primorana da se štite laganjem, da se kriju i prerušavaju.27 Pa čak ni vladajuće jedine partije, koje čine okosnicu totalitarnih režima, ne mogu, biće nam rečeno, imati ništa zajedničko sa zavereničkim grupama. One faktički dejstvuju usred bela dana. Isto tako, daleko od svake želje da se zatvore i da između sebe i drugih postave pregradu, njihov deklarisani cilj je da sve te "druge" apsorbuju, da obuhvate i prigrle čitavu naciju (ili rasu).
Uostalom, mogla bi se isto tako osporavati i veza za koju mi smatramo da postoji između totalitarizma i lažljivosti. Moglo bi se istaći da su neposredne i dugoročne ciljeve svojih postupaka, daleko od svakog pokušaja da ih sakriju, totalitarni režimi uvek obznanjivali urbi et orbi (nešto na šta se nijedna demokratska vlada nikada nije odvažila), te da je smešno optuživati za lažljivost nekoga ko je, poput Hitlera, obnarodovao (čak i crno na belo u knjizi Mein Kampf) jedan program koji je potom realizovao tačku po tačku.
Sve je to, nesumnjivo, tačno, ali samo delimično. Stoga nam se zamerke koje smo upravo formulisali nipošto ne čine presudnima.
Istina je da je Hitler (baš kao i drugi šefovi totalitarnih država) javno proklamovao svoj program za akciju. No, učinio je to jer je znao da mu "drugi" neće verovati, da njegove objave neće biti ozbiljno shvaćene od neposvećenih; uzdao se u to da će govorenjem istine zasigurno obmanuti i uspavati svoje protivnike.28
To je stara makijavelijevska tehnika laganja na kvadrat, najperverznija od svih, u kojoj i sama istina postaje puko sredstvo obmanjivanja.29 Izgleda sasvim jasno da takva "istina" nema nikakve veze sa istinom.
Istina je i to da ni države ni totalitarističke partije nisu tajna društva u užem smislu reči i da one javno deluju. Čak i uz veliku pomoć publiciteta i reklame. Stvar je baš u tome što su one - a u tome se i sastoji gorepomenuta inovacija - zavere usred bela dana.
Zavera usred bela dana - nov i čudnovat oblik udruživanja zarad akcije, karakterističan za epohu demokratije, za epohu masovne civilizacije - nije okružena opasnostima, pa, dakle, nema nikakvu potrebu da se krije; naprotiv, imajući potrebu da deluje na mase, da ih pridobije, organizuje i obuhvati, ona mora da se pojavljuje pod punim reflektorima javnog života, pa čak i da njihovu svetlost, što je više mogućno, usredsredi na sebe i na svoje rukovodstvo. Isto tako, članovi grupacije nemaju potrebu da se kriju: naprotiv, mogu oni bilo kako obznaniti svoju pripadnost grupaciji, "partiji", mogu je učiniti vidljivom i raspoznatljivom, drugima i svojima, spoljašnjim znakovima, amblemima, značkama, nošenjem oznaka na rukavima, pa čak i uniformama, javnim izvođenjem rituala. Ali, ništa manje nego članovi nekog tajnog društva - a ovo uprkos činjenici, koju smo upravo pomenuli, da zavera usred bela dana nužno teži ka masovnosti - držaće se oni na odstojanju od drugih; usvajanje spoljašnjih obeležja pripadnosti "partiji" samo će naglasiti suprotstavljenost onima spolja i zid koji pripadnike od njih deli; vernost grupaciji ostaće glavna vrlina njenih članova. Unutrašnja hijerarhija "partije" poprimiće izgled i imaće sklop kakve vojne organizacije, usled čega će se u njoj samo još više i skrupuloznije poštovati pravilo non servatur fides infidelibus. Jer, sve i ako jedna zavera usred bela dana nije nikakvo tajno društvo, ona je ipak jedno društvo sa tajnom.
Pobeda, što će reći, uspeh zavere, neće ukinuti crte koje smo pomenuli; neke će ublažiti, ali će, zauzvrat, neke pojačati, naročito osećanje superiornosti nove vladajuće klase, njenu ubeđenost da pripada jednoj eliti, jednoj vrsti od mase potpuno odvojenog plemstva.30
Totalitarni režimi i nisu ništa drugo nego takve zavere, potekle iz mržnje, straha i zavisti, koje se hrane željom za osvetom, gospodarenjem i pljačkom; zavere koje su uspele, ili još bolje - a ovo je jedna važna poenta - zavere su koje su uspele delimično: koje su uspele da se nametnu vlastitoj zemlji, da osvoje vlast, da se dočepaju Države. Ali koje nisu uspele - bar još ne - da ostvare ciljeve koje su sebi postavile,31 i koje upravo zato i dalje čuvaju svoje zavereničko zajedništvo. Možemo se pitati nije li pojam zavere usred bela dana samo jedna kontradikcija in adjecto. Zavera podrazumeva misteriju i tajnu. Kako bi se mogla ona izvoditi usred bela dana? Jamačno, svaka zavera podrazumeva tajnu: tajnu koja se tiče upravo ciljeva njene akcije; ciljeva koje ona mora sakriti baš zato da bi mogla da ih dosegne, i koji su znani samo "njenima". No zavera usred bela dana nije nikakav izuzetak od tog pravila, jer, kao što smo već rekli, sve i ne budući tajno društvo, ona jeste društvo sa tajnom.
No ipak, kako jedno društvo ove vrste, to jest društvo koje deluje javno, koje nastoji da organizuje mase i čija se propaganda obraća masama, može čuvati ikakvu tajnu? Pitanje je sasvim legitimno. No odgovor na njega nije tako teško naći kao što to najpre izgleda. On je čak i prilično jednostavan, jer ima samo jedan način da se neka tajna sačuva: ne otkrivati je; ili otkrivati je samo onima u koje se može imati poverenje: eliti posvećenih.
Međutim, u zaveri usred bela dana, ta elita, jedina koja je upućena u stvarne ciljeve zavere, sačinjena je, naravno, od šefova, rukovodećih članova "partije". A kako ova izvodi jednu javnu akciju i njeni šefovi delaju javno i moraju javno da izlože svoju doktrinu, da drže javne govore i daju javne proglase, logično je da čuvanje tajne podrazumeva neprestano primenjivanje pravila: svaka javna tvrdnja je kriptogram i laž; doktrinarna tvrdnja isto toliko koliko i političko obećanje, teorija32 ili zvanična vera isto toliko koliko i neka obaveza prihvaćena potpisivanjem nekog sporazuma.
Non servatur fides infidelibus ostaje vrhovno pravilo. Posvećeni to znaju. Posvećeni i oni koji zaslužuju da to budu. Oni će shvatiti, dešifrovati, sagledati veo koji je prebačen preko istine. Ostali, protivnici, masa, uključujući tu i masu pristalica grupacije, prihvatiće javne tvrdnje kao istinite i, samim tim, pokazati se nedostojnima tajne istine i mesta u partijskom vrhu.
Posvećeni, članovi elite poznaju - nekom vrstom neposredne, intuitivne spoznaje33 - intimnu misao svog šefa, onu što potiče iz dubine njegove duše, poznaju tajne stvarne ciljeve pokreta. Isto tako im ni najmanje ne smetaju protivrečnosti i nedoslednosti u javnim tvrdnjama: oni znaju da je cilj tih tvrdnji obmanjivanje gomile, protivnika, "drugih", i dive se šefu koji ume dobro da laže. Što se tiče ostalih, onih koji tvrdnjama veruju, oni samom tom činjenicom pokazuju da ne umeju da osete protivrečnost, da su neprobojni za sumnju, nesposobni za mišljenje.
Duhovni stav koji smo upravo opisali, stav kojim se odlikuju svi totalitarni režimi, a naročito, razume se, totalitarni režim par excellence, hitlerovski,34 podrazumeva, sasvim očigledno, izvesnu koncepciju čoveka, izvesnu antropologiju. No, da bi bila suprotna demokratskoj ili liberalnoj antropologiji, totalitarna se nipošto ne sastoji u nekakvom izvrtanju vrednosti davanjem nižeg mesta mišljenju, inteligenciji, razumu i postavljanjem na sam vrh ljudskog bića tamne sile krvi, tla i nagona.
Nesumnjivo, totalitarna antropologija insistira na važnosti, ulozi i prvenstvu akcije. Ali ona nipošto ne prezire razum.35 Ili bar ono što ta antropologija prezire ili, tačnije, ono čega se ona gnuša, to su samo njegovi najviši oblici, intuitivna inteligencija, teorijska misao, nous, kako su to nazivali Heleni. Što se tiče diskurzivnog razuma, koji umuje i računa, ona njegovu vrednost ne samo da dobro poznaje36 već ga i tako visoko ceni da njegovo posedovanje osporava običnim smrtnicima. U totalitarnoj antropologiji čovek nije definisan mišlju, razumom, sposobnošću rasuđivanja, upravo zato što je ogromna većina ljudskih bića svega toga lišena. Uostalom, može li se uopšte i govoriti o čoveku? Nikako. Jer totalitarna antropologija ne priznaje postojanje jedne jedine i svim ljudima zajedničke suštine ljudskosti.37 Između jednog čoveka i nekog drugog razlika nije u stepenu već u samoj prirodi. Stara helenska definicija kojom je čovek određen kao zoon logikon počiva na jednoj dvosmislici: ne postoji nikakva nužna veza između logosa-uma i logosa-reči, kao što ne postoji ni bilo kakva samerljivost između čoveka kao razumom obdarene i čoveka kao govorom obdarene životinje. Jer životinja koja ima govor pre svega je lakoverna životinja, a lakoverna životinja je upravo ona koja ne misli.38
Mišljenje, smatra ta antropologija, što će reći razum, sposobnost razlučivanja istinitog od lažnog, odlučivanja i rasuđivanja, je veoma retka i u svetu veoma malo rasprostranjena stvar. Nešto čime se bavi elita, a ne masa. A što se ove poslednje tiče nju vode ili, tačnije, pokreću nagon, strast, osećanja i resantimani. Ona ne ume da misli. Ni da hoće. Ona samo ume da sluša i da veruje.39
Ona veruje sve što joj se kaže. Pod uslovom da joj se to govori sa dovoljno upornosti. Pod uslovom, takođe, da se pri tom podilazi njenim strastima, mržnjama i strahovima. Beskorisno je, dakle, nastojanje da se ostane u granicama verovatnoće: naprotiv, što god čovek deblje i grublje laže više će mu verovati i više se za njime povoditi. Beskoristan je i trud izbegavanja protivrečnosti: masa ih nikada neće primetiti; beskorisno je isto tako usklađivati ono što se kaže jednima sa onim što se kaže drugima, svako će poverovati samo ono što je njemu40 rečeno; beskorisno je težiti za povezanošću: masa nema pamćenje;41 beskorisno skrivati od nje istinu: ona je iz osnova nesposobna da je sagleda; beskorisno čak skrivati od nje da je varamo: nikada neće ona shvatiti da je reč o njoj, da je reč o tretmanu kojem je ona podvrgnuta.42
Upravo ta antropologija leži u samoj osnovi propagande članova zavere usred bela dana i upravo je uspeh koji ona postiže ono što objašnjava doslovno nadljudski prezir totalitarista - što će reći članova elite koja zna - prema masi,43 kako protivničkoj tako i vlastitoj; masi, to jest prema svima onima koji im veruju i slede ih, prema svima, takođe, koji im veruju a da ih ne slede. Nećemo osporavati osnovanost ovog stava. On se nama lično čini dovoljno opravdanim. Uostalom, predstavnici i vođe totalitarnih režima u takvom su položaju da mogu da sude o intelektualnoj i moralnoj vrednosti vlastitih pristaša, vlastitih budala.
Mi ćemo se ograničiti samo na to da konstatujemo da sve i ako se uspeh neskrivene zavere totalitarista može smatrati eksperimentalnim dokazom ispravnosti njihove antropološke doktrine i savršene efikasnosti na njoj zasnovanih metoda vaspitanja i obrazovanja, taj dokaz je valjan samo za njihove vlastite zemlje i narode. On ne važi za druge, naročito ne za demokratske zemlje, koje su se, u svojoj upornoj neverici, pokazale neprijemčivima za totalitarnu propagandu: jer u takvim zemljama ta propaganda, sve i potpomognuta lokalnim zaverama, bila je, sve u svemu, kadra da obmane samo jedan deo takozvane "društvene elite". Tako su, jednim konačnim paradoksom - koji to u suštini i nije - baš narodne mase demokratskih zemalja, tih navodno degenerisanih i izopačenih zemalja, pokazale, i to na osnovu načela same totalitarne antropologije, da pripadaju višoj kategoriji čovečanstva sačinjenoj od mislećih ljudi, a da su, zauzvrat, totalitarne pseudoaristokratije te koje predstavljaju nižu kategoriju ljudi koji su lakoverni i koji ne misle.

Sa francuskog preveo Vladimir Aranđelović

1 Još u Platonovim dijalozima, a naročito u Aristotelovoj Retorici, može se naći maestralna analiza psihološkog sklopa, pa prema tome i tehnike propagande.
2 Varajući protivnika ili gospodara slabiji se pokazuje "jačim" od jednoga ili od drugoga.
3 Prevariti znači i poniziti, čime se dâ objasniti i često bezrazložno laganje kod žena i robova.
4 Totalitarni režim je suštinski povezan sa laganjem. Tako se u Francuskoj nikada nije toliko lagalo kao od onog dana kada je, započinjući marš Francuske ka jednom totalitarnom režimu, maršal Peten obnarodovao: "Mrzim laž".
5 Zanimljivo, sa ove tačke gledišta, je i proučavanje nastave istorije i njenih varijacija u totalitarnim režimima. Novi udžbenici istorije u Francuskoj pružaju izobilje materijala za razmišljanje.
6 Termin "govor" upotrebljen je ovde u širem smislu izražavanja i sugestije. Očigledno je da se može lagati a da se usta i ne otvore.
7 Religiozni moral od istine čini jednu obavezu prema bogu a ne prema ljudima. On zabranjuje laganje "ljudima" - "pred bogom".
8 Ovo shvatanje prisutno je pokadšto i u religijskom moralu. Deci mleko, odraslima vino, veli sveti Pavle.
9 Istina se duguje onima koje cenimo, vlastitim parnjacima ili pretpostavljenima. I obratno, uskraćivanje istine podrazumeva pomanjkanje obzira i poštovanja.
10 "Gospodin nikada ne laže." Istinoljubivost je aristokratska vrlina vezana za pojam časti. Za roba ona nije vrlina, već je dužnost i obaveza.
11 Licemernost konvencionalnih oblika društvenog ponašanja poput uglađenosti, učtivosti, nije "lažljivost".
12 "Svoji" imaju pravo na istinu; ali ne i "drugi".
13 U smislu podvale (autor ovde upotrebljava reč "déception", koja na francuskom znači "obmana" ali i "razočaranje", a na engleskom samo "obmana" - prim. prev.).
14 "Trgovac" i "lažljivac" bili su nekada sinonimi. "Ko ne laže, taj ne prodaje", veli jedna stara slovenska poslovica.
15 Najbolji način da se sukob dovede do svoje krajnje granice sastoji se u tome da se on učini biološkim. Nije slučajnost to što je fašizam postao rasizam.16 Rat normalno stanje... Neprijateljstvo spoljnog sveta... to su stalne teme samosvesti koju totalitarni režimi ulivaju u glave svojih naroda.
17 Navedimo, nasumice, podučavanje laganju jednog mladog Spartanca ili mladog Indijanca, mentalitet jednog marana ili jednog jezuite.
18 Mentalitet verskog rata je ono što izražava slavna formula: non servatur fides infidelibus.
19 Laganje je oružje; nećemo ga, dakle, upotrebiti ako nismo ugroženi i ako nam ne preti nikakva opasnost. Iz ovoga proizlazi da će jedna grupa usvojiti pravilo laganja samo ako je napadnuta i progonjena od jačega od sebe. Ako to nije slučaj, biće ona izuzeta iz izopačenosti koju proučavamo, čak i kada, poput Džainista i Parsija, obrazuje jednu strogo zatvorenu zajednicu.
20 Izučavanje tajnih grupacija posebno je zanemareno u sociologiji. Mi nesumnjivo relativno dobro poznajemo tajna društva Ekvatorijalne Afrike; ali zato ništa ili skoro ništa ne znamo o onima koja su postojala i još uvek postoje u Evropi. Ili pak, ako pokadšto i poznajemo njihovu istoriju, ne poznajemo tipološki sklop takvih grupacija, čemu je Simel (Simmel) bezmalo jedini pridavao ikakvu važnost.
21 Ima, nesumnjivo, grupa - grupa parija - čiji pripadnici smatraju pripadanje nekoj grupaciji nesrećom ili beščašćem. Takve grupe uglavnom nestanu. No, dok postoje, i one svako bekstvo smatraju izdajom.
22 Klasičan tip tajne grupacije je grupa kojoj se pristupa kroz izvesne inicijacije različitih stupnjeva; postoje i nasledne tajne grupe, ali su one retke i takođe sadrže inicijacije. U suštini, u tim grupacijama inicijacija je ono što je nasledno ili nasledno rezervisano.
23 Grupe sa inicijacijom nisu nužno i tajne grupacije.
24 Stvar sasvim drukčije stoji kada je reč o nekoj otvorenoj grupaciji za versku ili političku propagandu, grupaciji čiji članovi prihvataju ili ištu mučeništvo u propovedanju svoje vere, i za koje mučeništvo predstavlja sredstvo propagande i akcije.
25 Treba isto tako brižljivo razlikovati javno proglašavanje od manje ili više privatnog i potpunog saopštavanja ezoterične istine posvećenima i kandidatima za posvećenje.
26 Verovati ezoteričnim obaveštenjima i tvrdnjama znači pokazati samim tim nepotpunost sopstvene posvećenosti; znači diskvalifikovati se.
27 Poznato je, međutim, do kog stepena totalitarni režimi neguju kod svojih pristalica i svojih naroda psihologiju progonjenog pravednika, izabranog naroda okruženog čitavim jednim svetom sve samih neprijatelja koji povređuju njegova prava i ugrožavaju sam njegov opstanak. Karakteristično izvrtanje stvarne situacije, koje pothranjuje inferioračke reakcije totalitarista.
28 Tehnikom drugostepenog laganja služila se, kao što je poznato, bizmarkovska diplomatija. Njena upotreba, uporedo sa prostim laganjem - što ima za cilj da pomete protivnika - karakteristična je za diplomatiju totalitarista.
29 Obmanjivanje protivnika; zauzvrat "svoji", posvećeni i oni koji su dostojni da to budu naći će u njemu objavu i izraz istine.
30 Moglo bi se ono nazvati "aristokratijom laganja" kada se te dve reči ne bi tako oštro sukobljavale. Odista, elita laganja je nužno jedna lažljiva elita, lažna aristokratija.
31 Za onoga ko ume da čita, cilj gospodarenja celim svetom jasno je formulisan u Mein Kampfu.
32 Teorija, i to je propaganda. Ona koju - istini za volju - šire neposvećeni koji u nju veruju.
33 Neka vrsta mističke povezanosti uspostavlja se u očima posvećenoga - ili onoga koji veruje da je posvećen - između njega samoga i vođe.
34 Italijanski fašizam, sve i budući tempore prior, samo je jedna bleda imitacija, ako već ne i karikatura, hitlerovskog totalitarizma.
35 Ona prezire čoveka, a posebno totalitarnog čoveka. Cf. R. Avord, "Tyranie et mépris des hommes" ("Tiranija i preziranje ljudi"), France Libre, n 16, 1942.
36 Kako bi uopšte mogla da je ne poznaje? Totalitarizam koji, zvanično (što će reći navodno i lažno), obezvređuje razum i racionalno organizovanje stvari u korist njihovog organskog sagledavanja i povezivanja, faktički ostvaruje samo najkruću mogućnu mehaniku.
37 Između članova "elite" i ostalih ljudi, između homo sapiens i homo credulus, razlika je, sa gledišta totalitarne antropologije, isto toliko velika koliko i razlika između hilika i pneumatika, sa stanovišta gnostičke, ili između slobodnog čoveka i roba, sa stanovišta aristotelovske.
38 Misleća životinja traga za razumevanjem a lakoverna za izvesnošću.
39 Credere, obedire, combattere - to je dužnost naroda. Razmišljanje je rezervisano za vođu.
40 Tehnika višestrukog laganja rukovodi se načelom: "Ja sam ptica, pogledajte moja krila, ja sam miš, živeli pacovi" i pruža tu veliku prednost da dozvoljava lažnu samouverenost, psihički ekvivalent lažne posvećenosti, koja prevarenima pruža (lažno) zadovoljstvo da budu izdvojeni iz gomile, da se smatraju posednicima "tajne", da vide kako drugi nasedaju laganju.
41 "Italijani su Nordijci", obznanio je jednog dana Musolini, koji se pre toga godinama usmeno i pismeno rugao hitlerovskom rasizmu.
42 Hitler je takođe sebi dozvolio da izloži svoju teoriju laganja u Mein Kampfu. Vrlo malo čitalaca je shvatilo da je reč bila baš o njima.
43 Pojam mase dobija tako jedan, na izvestan način, kvalitativan i funkcionalan smisao: "masa" se definiše svojom nesposobnošću za razmišljanje, a ova se otkriva i demonstrira samom činjenicom verovanja u doktrine, učenja, obećanja kakva daju jedan Firer ili Duče ili druge vođe totalitarnih režima. Jasno je da "masa", uzeta u ovom smislu, označava ne više jednu socijalnu već jednu intelektualnu kategoriju, te da se često pripadnici "mase" regrutuju među onima koji pripadaju "socijalnim elitama".