Raspečaćena apokalipsa, ezoterijsko tumačenje

ni korpus znanja je u više navrata upućivano u Novom zavetu, kao i u Upanišadama i drugim drevnim spisima, na čijim stranicama su veoma oprezno otkrivene neke od tajanih doktrina, te se na osnovu oskudnog uvida koji sistem pruža jasno vidi da je suštinski reč o istoj osnovi u svim drevnim religijama i filozofijama, koja, zapravo, gradi njihov zajednički temelj ezoterijskog znanja. Ona je u ranoj hrišćanskoj crkvi, organizovanoj kao tajno društvo, ljubomorno i brižno čuvana, budući da je prenošena samo nekolicini onih koji su smatrani vrednim posvećenja, na osnovu maksime, „Mnogi su zvani, ali je malo izabranih.“ Korumpiranim političkim uticajima i krajnjom dominacijom sebičnog i dekadentog sveštenstva, hrišćansko društvo je u ranim stolećima izgubilo svoje ezoterijsko znanje, na čijem mestu je tokom nadolazećih vekova izrastao sistem dogmatske teologije podignute na temeljima doslovnih tumačenja i mrtvog slova iz knjiga Starog i Novog zaveta. Pod hipotezom da Biblija, kao božansko otkrivenje, sadrži zapis o događajima koji su se stolećima odigravali između Boga i čovečanstva, istorijski element u njima biva prekomerno naglašen, te se knjige čisto alegorijskog i mističnog karaktera tumače kao istorija. Vekovima se tragalo za istorijskim tumačenjem Apokalipse, ali se u tome nije uspelo jer nije bilo zapisa koji bi poslužili toj svrsi, da bi potom usledio pokušaj da se istorija protumači kao budućnost, odnosno kao proročanstvo. Apokalisa se trenutno nalazi u beznađu teologije; najumniji učenjaci iz redova ortodoskije iskreno priznaju da je ona nerešena, a moguće i nerešiva, zagonetka. Oni prevode njen naziv kao „Otkrivenje“ – a ona im pak ništa ne otkriva. Ta reč doslovno znači „svlačenje“ ili „razotkrivanje“; međutim ni Izida umotana u svoj peplum nije ništa bolje skrivena od pogleda profanih nego što je to slučaj sa značenjem Apokalipse, niti je bilo koja knjiga iz sveukupne književnosti skrovitije odenuta velom.
Apokalipsa i povrh toga predstavlja ključ Novog zaveta; štaviše, ona je sam ključ gnoze. Ma koliko knjiga egzoterijskom učenjaku izgledala nerazumljivo, uzveši u obzir njegove velike intelektualne sposobnosti, njegovu oštroumnost i široki dijapazon erudicije, običnom novajliji u svetim naukama je glavno značenje Apokalipse savršeno jasno. Konvencionalnom učenjaku je njeno značenje nedokučivo iz prostog razloga što je njena tema-materija, odenuta simboličnim jezikom, povezana sa Misterijama ranohrišćanskog društva, ezoterijskim učenjima čije je obelodanjivanje bilo protivzakonito. Uvek se držalo do tajnosti kada su u pitanju svete nauke, ne bi li ostale zaštićene od onih koji su moralno nepodobni da ih prime; jer bi moć koju njeno posedovanje obezbeđuje bila razorna za njih i štetna po njihove bližnje. Ovakvo stanovište se međutim ne primenjuje striktno kada je u pitanju Apokalipsa: većina stvari koje su u njoj izložene su odavno vrlo otvoreno i jasno bile izrečene u spisima Platona (sa kojima je apokaliptičar očigledno bio upoznat) i drugih grčkih posvećenika, kao i u budističkim i bramanskim svetim spisima. Povrh toga, iako se Apokalipsa temeljno bavi duhovnim i psihičkim silama u čoveku, ona nigde ne otkriva proces kojim se ove sile mogu sprovesti u delovanje; zapravo, Jovan[1] u uvodnom delu jasno nagoveštava da je namenjena vođstvu onih koji su ove sile, bez ikakve ezoterijske upućenosti, otkrili probuđene u sebi samom čistotom njihove prirode i intenzivnim stremljenjem ka duhovnom životu. Očigledno je, dakle, da je imao drugi razlog za pribegavanje simbologiji i domišljatim zagonetkama koje su zbunjivale profane toliki niz stoleća; i taj motiv se veoma jasno može videti. Da je napisao knjigu jasnim jezikom, ona bi bez ikakve sumnje nesumnjivo bila uništena, te zasigurno ne bi pronašla svoje mesto u hrišćanskom kanonu. Opet, na osnovu završnog odeljka njegovog Jevanđelja, jasno se vidi da je Jovan, veliki mudrac i posvećenik, jasno prorekao sudbinu hrišćanske crkve i njen gubitak ezoterijske doktrine. Čini se, dakle, kao razumna pretpostavka, da je Apokalipsu napisao u nameri da sačuva tu doktrinu u hrišćanskim zapisima, pažljivo je skrivajući pod najneobičnijim simbolima, koji se mogu proveriti brojčanim ključem i sličnim „zagonetkama”, ne bi li se njeno značenje moglo konkluzivno primeniti iz samog teksta, a završio je strašnom kletvom upućenom svakom ko pokuša da bilo šta doda ili oduzme iz knjige (domišljatost koja je svakako pomogla očuvanju teksta od krivotvorenja); pripremivši je dakle na izvanredno domišljat način, nesvakidašnji u okviru celokupne književnosti, poverio ju je na čuvanje egzoterijskoj crkvi, čvrsto verujući da će je egzoteristi, u njihovom neznanju o pravoj prirodi njenog sadržaja, pažljivo čuvati sve dok ne dođe trenutak da se njeno značenje objasni. Ukoliko je ovo bila njegova svrha (u šta pisac ovog dela čvrsto veruje), onda sadašnji trenutak, kada savremeni biblijski kriticizam – ispravan sa učenjačke strane, konvencionalno egzoteričan i beskrupulozno okrutan – pokazuje nezdravost i krhkost poštovane teološke strukture, te je kao takav podriva do te mere da se ona više ne može održati na svojim klimavima nogama, izgleda kao pravo i odgovarajuće vreme da se pečati Apokalipse otvore, a sadržaji knjige obznane. Otuda je upravo Jovan, „koji svedoči Reči Božjoj, i pomazaniku Isusu“, svedočio ezoterijskoj doktrini koja obrazuje osnovu ne samo hrišćanstva već i svih antičkih religija.
Ortodoksna crkva je stolećima čuvala ovu tajanstvenu knjigu – stvorenu radi urušavanja ortodoksije – kao deo svojih svetih spisa, mestu koje joj s pravom pripada, jer je remek-delo Jovana, Proroka. Ista ruka je bez ikakve sumnje sastavljala i četvrto Jevanđelje, o čemu predanje ima vrlo jasan stav; premda je grčki jezik na kome je pisana Apokalipsa donekle inferioran u odnosu na grčki iz Jevanđelja, jedina razlika između ova dva spisa je u tome što je Apokalipsa sastavljena na mnogo veštiji i zapleteniji način, dok obe knjige otkrivaju ista mentalna svojstva i prepoznatljive književne osobenosti. Da ih je sastavio jedan isti autor i da je tekst praktično netaknut, stanovište je trezvenih biblijskih učenjaka, odgovor koji se suprotstavlja eratičkoj školi kriticizma koja je u današnje vreme opšte diskreditovana kao primer sholasticizma koji unaokolo stvara pometnju svojim neodrživim teorijama i ćudljivim pretpostavkama.
Dakle, prosto rečeno, šta ova veoma okultna knjiga, Apokalipsa, sadrži? Ona pruža ezoterijsko tumačenje mita o Hristosu; govori šta je zapravo „Iesous Hristos“; objašnjava prirodu „stare zmije, koja je đavo i sotona“; odbacuje profanu zamisao o antropomorfnom bogu, te svojim suptilnim obličjem pokazuje istinski i jedini put ka večnom životu. Ona daje ključ božanske gnoze koja je ista za sva vremena i nadmoćna u odnosu na sve vere i filozofije – a takođe je i tajna nauka, koja je tajna jedino zato što je skrivena i zaključana u unutrašnjoj prirodi svakog čoveka, ma kako bio svakidašnji i skroman, te je niko osim njega ne može otključati.