Rajski um Dostojevskog

Izdavač: Dosije

Knjiga obnavlja interesovanje za jedno od osnovnih pitanja pred koje već više od jednog veka opus Dostojevskog dovodi sve nove generacije čitalaca. Ia

ko je, recimo, u Zapisima iz podzemlja ruski klasik pokazao da su iracionalna ćud i samovolja neotklonjive iz ljudske prirode, pokazuje se, s druge strane, da nijedno od njegovih značajnijih dela, od Idiota, preko Zlih duhova, do Mladića, Krotke i Braće Karamazova, ne bi moglo nastati da istovremeno s tim nije u njemu postojao i stvaralački delovao i svojevrstan "rajski um", dakle ideja da se stravičnosti istorijske stvarnosti i muci pojedinačne egzistencije uvek, u različitim vidovima, suprotstavlja i raj, shvaćen pre svega kao rajsko stanje čovekovog bića, koliko god da se to stanje pokazuje kao teško ostvarljivo ili neostvarljivo. I u svojoj neostvarljivosti ono deluje, i ljudski život je bez predstave o njemu nemoguć i nezamisliv. Stojanovićeve analize pomenutih dela Dostojevskog pokazuju u kakvoj se sve vezi pojavljuje "raj" sa pitanjem o ljudskoj slobodi, koja nije puka samovolja, o samoubistvu, pokajanju, a pre svega o ljubavi i Bogu. Ova povezanost, posebno jasna u neposrednoj blizini smrti, ne pokazuje se kao uvek ista u svim umetničkim tvorevinama Dostojevskog. Nazivan i "surovim talentom", i kritikovan da je svojom projekcijom rajske harmonije na zemlji razvodnjavao hrišćanstvo do nekakvih ružičastiho zabluda, Dostojevski je, kako se iz Stojanovićeve knjige vidi, dublje od bilo koga, iz raznih pravaca, upravo kao umetnik prodro u srž ljudske tragike, pokazujući pri tom suštinsku mogućnost (ili nemogućnost) hrišćanski shvaćene ljubavi. Kada bi ljudi pošli za Hristovim nalogom i voleli drugog kao samog sebe, sve bi se na Zemlji samo od sebe udesilo i "za jedan sat" bi nastao raj na zemlji. Pokazuje se da je, i pored svega, raj jedno od važnijih pitanja za čoveka, jedan od boljih njegovih snova.

4. izdanje, 2022; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 280 str.; 978-86-6047-404-1;

Izuzeci potvrđuju pravilo

Dragan Stojanović

O odnosu umetnosti i politike razgovaramo sa Draganom Stojanovićem, književnikom i profesorom na odseku Opšte književnosti i teorije književnosti beogradskog Filološkog fakulteta. Naš sagovornik je autor knjiga „Fenomenologija i višeznačnost književnog dela”, „Čitanje Dostojevskog i Tomasa Mana”, „Ironija i značenje” i drugih.

Može li pod uticajem ideologije i politike da nastane značajna umetnost?

- Odnos umetnosti i ideologije, odnosno politike nije jednoznačan. Vredno umetničko delo može imati jedan ideološki ili politički aspekt, kao što može imati i religijski ili filozofski aspekt. Nije dobro, i nema umetnosti, kad se sve svede na ideologiju ili politiku. Kad sve postane takozvani „angažman”, umetnost svakako mora pretrpeti štetu. Ipak, tamo gde je na delu uistinu stvaralački duh, ne treba se mnogo plašiti za umetnost. (Treba se, često, plašiti za umetnika.) Ni najgori ideološki pritisak, pa ni opšti teror, nisu mogli sprečiti Bulgakova da napiše „Majstora i Margaritu”, jedan od najvećih romana dvadesetog veka. S druge strane, Gotfrid Ben, izuzetan tanani liričar, mislio je u jednom trenutku da može, ne samo da koegzistira s nacistima, nego da bude s njima u savezu, sve dok ga nisu grubo odbacili. Neke od najlepših pesama napisao je, u potaji, kao lekar u bolnici na istočnom frontu. Kakav je tu odnos ideologije i umetnosti?

Politika može da obezbedi ili omogući manje ili više povoljan ambijent za recepciju. Ništa ne sme biti zabranjeno, niko ne sme biti proganjan. Jasno je da su demokratija i liberalna atmosfera bolje od totalitarne represije i atmosfere straha. Ali ni najliberalnija politika ne može da obezbedi nastanak velike umetnosti. To zavisi od umetnika, od stvaralačkog, dakle uvek u izvesnom smislu vedrog duha koji postoji u njemu. Politika može da unesreći umetnika, da zagorča život onima koji bi da nešto pročitaju, vide ili čuju, da ih privremeno, uvek samo privremeno, spreči u tome. Može i da zaglupljuje publiku, dosta uspešno. Ali i to privremeno.

Naravno, uvek postoje i pisci koji će zbog svojih uvodnika za neki ideološki praznik ili nečiji rođendan dobiti dvorce, zlato, medenjake, ordenje, razna „priznanja”, da bi se, kad sve to zgrnu, setili da su oni u stvari gadljivi na politiku. Ima vlastodržaca koji bi da budu i pisci, ili pisaca koji bi da imaju i vlast. To se, po pravilu, završava porazom na obe strane. Izuzeci su veoma retki i potvrđuju pravilo. Čerčil je bio veliki političar a dobio je, po mom mišljenju zasluženo, Nobelovu nagradu upravo za književnost. Pisao je izazovno, mudro, duhovito, o najvažnijim stvarima. Samo, jedva da se može naći još neki takav primer.

Pisali ste da u očima Tomasa Mana ništa nije moglo da izvini fašizam.

- I nije! Ali ako mislite na „Doktora Faustusa”, izrazito antinacističku knjigu, onda je s tim ovako: nije to epohalno važan roman pre svega ili samo stoga što je antinacistički, jer je to samo jedan njegov aspekt: to je istovremeno i roman o tragediji moderne umetnosti, o nemogućnosti ljubavi, o spasenju duše, s pogledom na Geteovog „Fausta”, o svim glavnim pitanjima koja je postavio filozof Niče - i pesnik Niče. Antinacizam, svakad i svugde pozdravljamo, ali ovo je kompleksno umetničko delo, šire od svoje, inače prisutne, ideološke matrice.

Crnogorski književnici koji su se opredelili da pišu i govore na srpskom šalju apele Udruženju književnika Srbije. Čime braniti jedinstveni jezik, i to od sopstvenog naroda?

- To nije pitanje o stvaralaštvu, već o jednoj u svemu naopakoj politici. Tu nije potrebno ni ono dete koje će uzviknuti: Car je go. Ne samo deca nego čak i odrasli znaju da ne postoji nikakav crnogorski jezik. I oni koji se najviše zalažu za njega čine to na srpskom. Setimo se šta V. Ćorović citira u knjizi „Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XX veku”. Godine 1908, po aneksiji, knjaz Nikola piše u Beč kako je uveren da će Bosni biti bolje pod Franjom nego pod nekim drugim, ali da on sam „ne sme zaboraviti da je Srbin i mora voditi računa o željama svog naroda i svoje vlade!” Voleo bih da saznam kad je ovo prestalo da važi. Smanjimo već napravljenu štetu, dok je još moguće!

Uputio bih naše političare i na izuzetno važnu knjigu velikog pravnika Mihaila Konstantinovića „Politika sporazuma”. Iz nje se vidi oko čega su se, u času kada, krajem tridesetih godina, ne samo Jugoslaviji nego celoj Evropi preti crna propast, morali natezati naši političari u vezi sa granicama banovine Hrvatske: to je tad, zbilja, bilo najvažnije. Krvava cena je plaćena, istorijske pouke, kao i obično, nisu izvučene. Ali bar imamo tu dragocenu knjigu.

Marina Vulićević