Knjiga o Dostojevskom

16.02.14

Jasmina Ahmetagić o studiji "Knjiga o Dostojevskom“: Stvorio je likove življe od naših savremenika i postavio ih naspram pitanja koja nikada neće ispasti iz žiže ljudskog interesovanja

DOSTOJEVSKI je sigurno jedan, ako ne i prvi i najveći razlog zbog kojeg sam studirala književnost. Naravno, nisam mislila da ću pisati knjigu o njemu, tek želela sam da živim sa onim emocijama, mislima i zanosom kojima vas ispunjavaju dela velikih pisaca. Da živim na primer kao Ordinov u "Gazdarici", pre no što se zaljubio. Istina je, takođe, da sam u osamnaestoj zamišljala Dimitrija ili pak Ivana Karamazova kao pacijente na svom kauču. Ukratko, dvoumila sam se: psihologija ili književnost. Presudila je činjenica da su mimetički književni karakteri mnogo inspirativniji od svakodnevnih, jer su sažetak, esencija, ljudska palost ili uzvišenost ili oboje zajedno dati u svojoj ukupnosti odjednom - kaže za "Novosti" dr Jasmina Ahmetagić, povodom "Knjige o Dostojevskom" koju je objavila "Dereta".

Autorka je analizirala dela koja ne čine centralnu struju opusa Dostojevskog: romane "Zapisi iz podzemlja" i "Dvojnik", i pripovetke "Krotka" i „Gazdarica".
- Od studiranja do "Knjige o Dostojevskom" proteklo je dosta vremena u kome sam učila različite stvari, kretala se različitim putevima, napisala knjigu o "Narcisu", koja je metodološki "Knjigu o Dostojevskom" već postavila. A sve ovo govorim zato što verujem da je u času kada sam bila dovoljno spremna za to, Dostojevski pristupio meni, a ne ja njemu - kaže Ahmetagićeva.

* Šta vas je podstaklo da izaberete ova dela za analizu?
- Moja je namera bila da tekst o "Zapisima iz podzemlja" načinim delom knjige na kojoj sam u taj čas radila. No, pisana knjiga ostala je na čekanju, zato što me Dostojevski uzeo pod svoje. Mogu reći da je "Knjiga o Dostojevskom" nikla, jer sam u njenom nastajanju bila lišena apriornog plana, mnogo više nego pri pisanju ranijih knjiga. Mada taj plan nikada ne može biti strog, jer prirodno je da uvek postoji razlika između hipoteze i onoga do čega dođete istraživanjem. Međutim, shvatila sam da sam se našla u novoj knjizi kada je deo o "Zapisima iz podzemlja" bio sasvim završen. Druga dela koja su ovde analizirana međusobno su se uklapala i dozivala kontekstom koji je uobličavao moj pristup, i koji se naravno mogao širiti i na druga, više ili mnogo više proučavana dela, s tim što je moj stav prilično jasan: ako već kazanom nemam šta pridodati, kroz promenu pogleda na određeno delo ili kroz dijalog sa proučavaocem, nije mi interesantno da dopisujem nove stranice pune citata i referenci, koje u suštinskom smislu ništa novo ne kazuju. S druge strane, jedno povišeno, gotovo manično stanje, kakvo je trajalo u toku pisanja knjige, strahovito vas iscrpljuje, mada i regeneriše, i sve tako ukrug, pa se onda svesno zaustavite, ostavljajući neku građu za možda neko drugo vreme.

AMERIKA I RUSIJA

* IMA li razlike u tumačenju i shvatanju Dostojevskog između evropske ili američke i naše nauke o književnosti?
- Načelno da, razlikuju se aspekti kojima se posvećuje pažnja. Korišćenje znanja psihijatrije i psihologije u analizi književnog dela u Americi ima i svoj institucionalni oblik, dok je na primer samoj Rusiji tako pročitan Dostojevski uvek nekako nov i drugačiji. Kod nas se ulazilo u psihologiju likova, kako da ne, s tim što metodološka doslednost nije bila primarni interes.

* Da li bi čitalac koji se tek upoznaje sa Dostojevskim trebalo da čita "Zapise iz podzemlja" i "Dvojnika" pre ili posle njegovih centralnih romana?
- Zavisi da li čitalac želi samo da se upozna sa Dostojevskim ili želi s njim da se druži. Čak i u prvom slučaju, "Zapisi iz podzemlja" jesu reprezentativni, jer su tu već zameci svih velikih tema, problema i pitanja koja će u "Braći Karamazovima" biti šire elaborirani. "Zapisi iz podzemlja" jesu Dostojevski u malom. Kada je o "Dvojniku" reč, ja mislim da je on danas interesantniji nego što je ikada bio. To je mnogo bogatiji roman no što se videlo iz vremena njegovog nastanka, pre svega s obzirom na naratološki problem s kojim se pisac suočio i koji je morao da rešava, a potom i zbog osvetljavanja pozadine na kojoj se prikazuje anatomija jedne patologije. Junak je lud, ali u okruženju koje takođe nije zdravo, tek je funkcionalno. Tako da se problematizuje razlika između termina: bolestan - lud - normalan, a to bi moglo biti veoma interesantno našem savremenom čitaocu. Ipak, ako bi ostao samo na "Dvojniku", takav čitalac bi bio lišen uvida u sve aspekte koje opus Dostojevskog nudi. Ukratko, moja je preporuka, čitajte Dostojevskog hronološki, obrnuto hronološki, prema vrednosnom kriterijumu, nasumice, svejedno, samo ga čitajte!

* Ističe se da pripovetka "Gazdarica" do sada nije proučavana u našoj sredini. Zašto joj nije posvećivana pažnja?
- Dostojevski se u "Gazdarici" igrao žanrovima i koristio visokokonvencionalizovan stil ruskih biljina, pre svega u dijalozima junaka. Ako nam promakne funkcionlnost tog podteksta, čini mi se da izmiču čitavi semantički slojevi. U tom slučaju, ova pripovetka ostavlja utisak prevelike sentimentalnosti i nevelike vrednosti. To je mogući razlog. Međutim, otkrivanjem arhetipske zasnovanosti karaktera, uviđate da "Gazdarica" književnim jezikom priča zapravo duboku jungovsku priču, i to pre Junga.

* Zašto je Dostojevski veliki umetnik?
- U najkraćem, zato što je još veliki umetnik, a to znači stalno aktuelan zbog univerzalnosti i sveobuhvatnosti svoga dela. Najbolji Dostojevski, jer ni njegov opus nije vrednosno ujednačen, stvorio je likove življe od naših savremenika i postavio ih naspram pitanja koja nikada neće ispasti iz žiže ljudskog interesovanja, osim ako se sasvim ne dehumanizujemo, te ih u tom slučaju ne prepoznamo kao važna i svoja.

* Da li je on više mislilac ili psiholog?
- Teško je to jasno razdvojiti, jer je jedno drugim podržano. No, za mene je ipak psiholog, jer je duboko promišljao psihologiju svojih likova postavljajući ih u precizne društvene, prostorne i kulturne koordinate. Ako je i hteo da bude mislilac u romanu, to je bivalo uspešno usled dobrog korišćenja "sredstava" za njihovo izražavanje - karaktera. Tamo gde je misao nadvladala karakter, tu je Dostojevski podbacivao. Mislilac je on u drugom smislu, kao autentičan bogotražitelj, i tu njime, po mome mišljenju, vlada genijalna intuitivnost, a ne refleksivni scijentizam. Njegovi publicistički tekstovi pokazuju da je bio konzervativac i antisemita, što ga kao mislioca ne preporučuje.

* Kažete da je centralno pitanje u opusu ovog pisca - kako voleti, čovekova nesposobnost da voli bližnjeg. Iz kojih primera to najbolje možemo da shvatimo?
- Dostojevski je prikazivao dosledno u celom svom opusu patološke oblike ljubavi, pseudoljubav, zavisnost od drugog, strast, zlostavljanje, zaista u celom opusu, a sve to i jesu stranputice, izvitoperenja čovekova u nemogućnosti da voli bližnjeg svog požrtvovanom i nežnom ljubavlju. Ja bih tome dodala najpre izvitoperenje ljubavi prema sebi, ali Dostojevskog je to pitanje mučilo s obzirom na drugog, jer je gordost koju je toliko tematizovao bila u takvom raskoraku sa jevanđeoskim zahtevom za ljubavlju prema bližnjem.

Bane Đorđević