Princeza Milčica

17.05.04 Glas javnosti

Kapetan Džon Piplfoks
Autori: Dušan Radović (tekst), Radivoj Bogičević (crtež)
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Penzionisani kapetan gusarskog broda Džon Piplfoks, zvani Zvono, preuzima na sebe težak i opasan zadatak. Moraće da savlada sedmoglavo čudovište. Sa svojom hrabrom posadom koju čine Sekira, Kornjača, Konoval i drugi, on polazi put Kineskog mora.

Ali kada jednog dana gusari nađu preteću poruku u boci nastaje opšta panika... Po tekstu Duška Radovića "Kapetan Džon Piplfoks" (svojevremeno izvođen kao radio-drama) sada je nastao istoimeni strip koji je nacrtao Radivoj Bogičević. Deca, tako, mogu da uživaju kako u duhovitoj priči tako i u crtežima nacrtanim u maniru komičkog stripa.

Strip je u koloru i ima trideset tabli, a na kraju su date i skice koje pokazuju postupak uobličavanja krajnjeg proizvoda. Stripom "Kapetan Džon Piplfoks" Narodna knjiga pokreće novu ediciju "Strip" namenjenu najboljim delima naše devete umetnosti.


Princeza Milčica
Autor: Vladana Likar-Smiljanić (tekst i crtež)
Izdavač: Informatika i A&M, Beograd, 2003.

Priču valja početi opaskom o onome šta knjiga o princezi Milčici nije. Ona nije lažno detinjasta, nije dosadno poučna i, "naravoučenije", ne izgovara se uzdignutim prstom. Ona nije sve ono što većina knjiga, autora koji kao da nikada nisu videli dečije oduševljenje filmovima i crtaćima, jesu.

Petogodišnjaci koji bez problema (i bez prevoda) kapiraju fore iz "Spajdermena" i "Betmena", a i Mileta otprate otvorenih usta, nisu više publika za sporovozne "Bio jednom jedan... " učiteljske blablarije, a Vladana Likar to, očigledno, zna. Dakle, "Princeza Milčica" je duhovita knjiga, tako da roditelji ne moraju da se dovijaju da deci, tim najsavršenijim mašinama za prepoznavanje dosade, održe pažnju.

Vladana Likar uvlači klince u priču poznatim rečima (tu su i aždaje, veštice, čarobnjaci, prinčevi...), ali odmah stavlja do znanja kako je svesna svega što 2004. nosi sobom. Aždaji je "zbog pravilne ishrane, zdravog i smirenog života, posle godinu dana izrastao novi rep, pa su je prošli kompleksi niže vrednosti..."


Mame
Autor: Jasminka Petrović (tekst), Lidija Taranović (crtež)
Izdavač: Odiseja, Beograd, 2004.

Da li znate sve o svojoj mami? Ona može sama, mama ume s krempitama, zna da bude reklama, ali i prava dama... Jasminka Petrović prikazala je mamu u 15 pričica i dala je predlog za isto toliko načina da svoju majku obradujete poklonima ili sitnim nežnostima. Uz svaku priču data je i "Sličica iz života", zanimljiv i duhovit prikaz situacija u koje najčešće dolaze roditelji i deca.

Prema rečima kliničkog psihologa Lukrecije Vranješević "Jasminka Petrović kao da je upoznala sve mame sveta, svrstala ih je u grupe, tako da nijednu ne izostavi, i nema deteta koji u Jasminkinim mamama neće prepoznati svoju, i neće biti mame koja će pitati: A gde sam ja?". Ovo je jedna od onih knjiga-poruka detetu kako da svojoj mami priđe, kako da je obraduje i pokaže joj svoju ljubav.

06.01.04 Republika

U jednoj priči o pesniku i njegovom ilustratoru, sa naslovom "Pesme i slike", iz knjige Rođeni mrtvi Eve Ras, svi govore pesniku da njegove pesme nisu dostojne slikarevih dela, a slikaru govore da su pesme izvanredne, a ilustracije ne pominju. Ilustratorka Vladana Likar Smiljanić izbegla je sličnu nezgodnu situaciju, jer je ovog puta sama napisala priče koje je ilustrovala. I čini mi se da je u ovom slučaju spisateljica prevazišla istoimenu ilustratorku.
Knjiga se sastoji od pet bajki o izvesnoj princezi Milčici, devojčici koja tek u poslednjoj bajci polazi u školu. Na prvi pogled, po naslovima prve i druge priče: "Bajka o princezi Milčici i troglavoj aždaji", pa "Bajka o princezi Milčici, čarobnjakovom učeniku Vladi i veštici Dušanki", budući čitalac može da dobije utisak da se autor naslonio na provereni recept za bajke i da jednostavno nastavlja staru tradiciju dečje fantazije. Ali čim počinjemo da čitamo prvu priču, dobijemo slatko iznenađenje. Prvo, Vladana, s pravom, shvata da su deca izuzetno inteligentna bića koja, iako prirodno koriste nešto jednostavniji rečnik nego većina odraslih, ne mogu a da se ne čude kad neki odrasli pokušavaju da imitiraju njihov rečnik u govoru ili u pričama ili - nešto što je, nažalost, vrlo uobičajeno danas - u dečjim televizijskim emisijama. Vladana, u tradiciji Grima i Andersena, piše na ljudskom jeziku, na jeziku koji "normalni" roditelji koriste kad razgovaraju sa svojom decom, tako da deca, kad sama čitaju ove priče, ne moraju da se osećaju kao niža bića, pa i roditelji kad ih čitaju svojoj deci, ne moraju da se krevelje i bave takozvanom "glumom za decu".
Ovo jesu priče za decu, ali su i više od toga; kao svako pravo umetničko delo namenjeno deci, knjiga Princeza Milčica sadrži mnogo toga u čemu odrasli mogu iskreno da uživaju, tako da knjiga može da se zove ne "dečja", nego "porodična knjiga".
Vladanin stil je izuzetno duhovit i kao što je Luis Kerol u svojim knjigama o Alisi bazirao većinu svojih likova - među ostalim Ludog Šeširdžiju, Martovskog Zeca, Belog Viteza i Kraljicu Srce - na ličnostima iz njegovog univerzitetskog okruženja u Oksfordu, kao i na drugim ličnostima iz javnog života, autorka Princeze Milčice napravila je likove u kojima svi mi, mladi i stariji, možemo da prepoznamo nekog komšiju, omiljenu tetku ili čak i sebe. Malo ko od nas nije u nekom smislu troglava aždaja ili ne poznaje neku vešticu Dušanku.
Ako imam primedbu, u vezi je sa ilustracijama. Zvuči ironično, jer Vladana Likar Smiljanić je prvenstveno ilustratorka za decu. Ilustracije su izuzetno simpatične i slatke i pune maštovitih i duhovitih detalja. Ali ipak su ilustracije za decu. Po meni, knjizi jačine i zrelosti Princeze Milčice potrebne su ilustracije jačine i zrelosti jednog Tenijela ili Artura Rakema. Ali, ovo je možda samo moja predrasuda, moja netrpeljivost prema bilo čemu što smatram napravljenim "specijalno za decu". Verujem da će većina čitalaca uživati u izrazima na licima punim raznovrsnih osećanja, bez obzira da li ta lica pripadaju ljudima, fantastičnim bićima, životinjama ili pečurkama.
Inače, priče o princezi Milčici su iz vremena kada je, sada odrasla, ćerka autorke bila mala; baš kao što su autori knjiga Brežuljak Voteršip i Harry Potter prvo ispričali svoja remek-dela svojoj deci, autorka Princeze Milčice izmislila je svoje priče da bi zabavljala svoju mlađu ćerku, za koju kaže da je bila stidljiva i plašljiva - a možda je bila i "kmezava i blesava" - sve što princeza Milčica nije! Autorka tvrdi da danas njena ćerka ne samo što više nije ni stidljiva ni plašljiva, nego je, u stvari, jedna malo ekstremna verzija "hrabre i kočoperne" princeze Milčice!
Nesumnjivo je da će se čitaoci ovih priča, svesno ili nesvesno, stalno suočavati sa svojim malim kompleksima, manama, pa čak i vrlinama i prepoznaće situacije u kojima se svakodnevno nalaze, kao što će prepoznavati i probleme u međuljudskim odnosima koji su jošte kako uobičajeni. I ako ove priče, kao dobro psihološko sredstvo, otkriju neki lični problem čitaoca koji treba da se reši ili crtu ličnosti koja treba da se menja, čitalac će sigurno pronaći rešenje, bar između redova. Ovo su prave bajke, bajke za naša vremena.

Timothy Byford

04.01.04

U jednoj priči o pesniku i njegovom ilustratoru, sa naslovom Pesme i Slike, iz knjige Rodjeni Mrtvi Eve Ras, svi govore pesniku da njegove pesme nisu dostojne slikarevih dela, a slikaru govore da su pesme izvanredne, a ilustracije ne pominju. Ilustratorka Vladana Likar Smiljanić je izbegla sličnu nezgodnu situaciju, jer je ovog puta sama napisala priče koje je ilustrovala. I čini mi se da je u ovom slučaju spisateljica Vladana Likar Smiljanić prevazišla istoimenu ilustratorku. Knjiga se sastoji od pet bajki o izvesnoj Princezi Milčici, devojčici koja tek u poslednjoj bajci polazi u školu. Na prvi pogled, po naslovima prve i druge priče: Bajka o princezi Milčici i troglavoj aždaji, pa Bajka o princezi Milčici, čarobnjakovom učeniku Vladi i veštici Dušanki, budući čitalac može da dobije utisak da se autor naslonio na provereni recept za bajke i da jednostavno nastavlja staru tradiciju dečje fantazije. Ali čim počinjemo da čitamo prvu priču, dobijemo slatko iznenadjenje. Prvo, Vladana, s pravom, shvata da su deca izuzetna inteligentna bića koja, iako prirodno koriste nešto jednostavniji rečnik nego većina odraslih, ne mogu a da se ne čude kad neki odrasli pokušavaju da imitiraju njihov rečnik u govoru ili u pričama – ili - nešto što je, na žalost, vrlo uobičajeno danas – u dečjim televizijskim emisijama. Vladana, u tradiciji Grima i Andersena, piše na ljudskom jeziku, na jeziku koji ‘normalni’ roditelji koriste kad razgovaraju sa svojom decom, tako da deca, kad sama čitaju ove priče, ne moraju da se osećaju kao niža bića, pa i roditelji kad ih čitaju svojoj deci, ne moraju da se krevelje i bave takozvanom ‘glumom za decu’.
Ove jesu priče za decu, ali su i više od toga; kao svaki pravi umetnički deo namenjen deci, knjiga Princeza Milčica sadrži mnogo u čemu odrasli mogu iskreno da uživaju, tako da knjiga može da se zove ne ‘dečja’, nego ‘porodična knjiga’.
Vladanin stil je izuzetno duhovit i kao što je Luis Kerol u svojim knjigama o Alisi bazirao većinu svojih likova – medju ostalim Ludog Seširdžiju, Martovskog Zeca, Belog Viteza i Kraljicu Srce - na ličnostima iz njegovog univerzitetskog okruženja u Oksfordu, kao i na drugim ličnostima iz javnog života, autorka Princeze Milčice je napravila likove u kojima svi mi, mladi i stariji, možemo da prepoznamo nekog komšiju, omiljenu tetku ili čak i sebe. Malo ko od nas nije u nekom smislu troglava aždaja, ili ne poznaje neku vešticu Dušanku.
Ako imam primedbu, u vezi je sa ilustracijama. Zvuči ironično, jer Vladana Likar Smiljanić je prvenstveno ilustratorka za decu. Ilustracije su izuzetno simpatične i slatke i pune maštovitih i duhovitih detalja. Ali ipak su ilustracije za decu. Po meni, knjizi jačine i zrelosti Princeze Milčice su potrebne ilustracije jačine i zrelosti jednog Tenijela ili Artura Rakema. Ali ovo je možda samo moja predrasuda, moja netrpeljivost prema bilo čemu što smatram napravljenim ‘specijalno za decu’. Verujem da će većina čitalaca uživati u izrazima na licima punim raznovrsnih osećanja, bez obzira da li ta lica pripadaju ljudima, fantastičnim bićima, životinjama ili pečurkama.
Inače, priče o Princezi Milčici nastaju iz vremena kad je sada odrasla ćerka autorke bila mala; baš kao što su autori knjiga Brežuljak Voteršip i Harry Potter prvo ispričali svoja remekdela svojoj deci, autorka Princeze Milčice je izmislila svoje priče da bi zabavljala svoju mlađu ćerku, za koju kaže da je bila stidljiva i plašljiva - a možda je bila i ‘kmezava i blesava’ – sve što Princeza Milčica nije! Autorka tvrdi da danas njena ćerka, ne samo što više nije ni stidljiva ni plašljiva, nego je ustvari jedna malo ekstremna verzija ‘hrabre i kočoperne’ Princeze Milčice!
Nesumnjivo je da će se čitaoci ovih priča, svesno ili nesvesno, stalno suočavati sa svojim malim kompleksima, manama, pa čak i vrlinama i prepoznaće situacije u kojima se svakodnevno nalaze, kao što će prepoznavati i probleme u medjuljudskim odnosima koji su jošte kako uobičajeni. I ako ove priče, kao dobro psihološko sredstvo, otkriju neki lični problem čitaoca koji treba da se reši ili crtu ličnosti koja treba da se menja, čitalac će sigurno pronaći rešenje, bar između redova. Ovo su prave bajke, bajke za naša vremena.

Timothy Byford