26.11.06
LJubav premošćava sve prepreke
Dr Dragomir Sando
Pravoslavno vaspitanje odgovara na sva životna pitanja. Ono nije vaspitanje kao što je to školsko. Dokle god doseže crkvena molitva dotle doseže i potreba za obrazovanjem čoveka
Jedna od zapaženijih knjiga iz oblasti pravoslavne literature u našim knjižarama, "Pravoslavno vaspitanje dece do sedme godine života", u izdanju Globosina iz Beograda, nastala je kao plod dugogodišnjeg rada i istraživanja Dragomira Sanda, prodekana Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, redovnog profesora na Bogoslovskom fakultetu u Srbinju i starešine crkve Svete Petke na Kalemegdanu.
Kako je knjiga nastala?
- Knjigu sam pripremao celog života. Intenzivno sam na ovom rukopisu radio od 1997. godine, kada sam postao asistent mitropolita Amfilohija na katedri za pravoslavnu pedagogiju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Knjiga se sama po sebi iznedrila iz obaveze prema najmlađima - da se definiše i odredi značaj vaspitanja do sedme godine svakog od nas ponaosob, a drugi razlog je da se pokaže pristup crkve samom tom životnom periodu. Eto, to je bio i razlog što sam se malo više udubljivao i produbljivao ovu tematiku. Knjigu sam sačinio gradeći je na iskustvima mnogih pedagoga, psihologa i svih onih koji su zadirali svojom interesnom sferom u ovaj životni dob svakog od nas. Svako od nas ko je prošao kroz taj period ima svojevrsno iskustvo. Možemo formulisati da je to iskustvo nepromenljivo, da je način na koji smo ga mi doživeli i preživeli za nas, ali i za okolinu, jedna formula života u obrazovanju i vaspitanju do sedme godine života.
I ta formula je apsolut?
- Nije tako! Hrabro to govorim, iz činjenice i iskustva drugih koji imaju sasvim druga iskustva. Zadržao sam se nadasve na vekovnim iskustvima crkve koja se bavi ovom problematikom već dve hiljade godina. Sve ono što danas interesuje savremenog čoveka vezano za ovu problematiku, sve se to može naći u tom dubokom i tajanstvenom životu crkve kroz ovaj dugi niz godina koja se između ostalog bavila i vaspitanjem najmlađih.
Šta je po vašem mišljenju pravoslavno vaspitanje najmlađih? Po čemu je ono osobeno?
- Pravoslavno vaspitanje najmlađih zadire u jedno esencijalno pitanje ljudskog života. Bez obzira da li je čovek religiozan u pravoslavnom i nepravoslavnom smislu i uopšte religiozan i antireligiozan, on će jednoga dana i pred svojom savešću zapitati. Pravoslavno vaspitanje odgovara na sva životna pitanja i nudi čoveku odgovor na ta pitanja. Ono nije vaspitanje kao što je to školsko. Crkveno vaspitanje pretpostavlja obrazovanje i vaspitanje čoveka celog njegovog života od rođenja, pa i pre njegovog rođenja i posle smrti, kao što opominju i upućuju crkvene molitve.
Kako ste zadovoljni današnjim obrazovanjem?
- Malo je žalosno što ljudi koji se danas bave obrazovanjem ne znaju ni značenje te reči. Obrazovanje je izvestan kalup, kao način života i samim tim jedna vrsta hoda ka gore. To znači obrazovati, oformljivati sebe kao ličnost, ali kako? Pa po liku samoga Boga sazdatelja koji je zaista pobedio na granici dvaju svetova, duhovnog i materijalnog. Tu je priziv i poziv za čoveka da se podigne u meru rasta visine Hristove, kao što kaže apostol Pavle. Eto, samo u toj jednoj rečenici se ogleda najdublja tajna i dužnost je na kraju krajeva svakog od nas da se formira i obrazuje po liku svoga sazdatelja.
I vaspitanje je stara slovenska reč?
- Na staroslovenskom reč vaspitanje znači pitanje tj. hranjenje. Koristile su je i naše drevne, stare majke. Pored toga što su dojile, deci su davale i kašastu hranu "pitajući" ih. Vaspitanje je hranjenje duhovnom hranom. To je ta poruka crkve koja govori da smo dužni i obavezni da se celog svog života obrazujemo i vaspitavamo do iskoni naše. Šta drugo vaspitač radi nego se trudi da u mukama porodi svog vaspitanika ukoliko je uistinu vaspitač?
Većina psihijatara i psihologa smatra da je upravo period do pete godine presudan za emotivni i duhovni razvoj ljudskog bića.
- Svakako da je presudan. Upravo od tog perioda života deteta, vaspitanja do njegove sedme godine, zavisi njegova budućnost. Kao i budućnost njegove porodice koja je crkva u malom, zatim budućnost njegove otadžbine i okruženja u celini. Crkva se utemeljuje na tom empirijskom, iskustvenom planu, ne odbacujući interesovanja savremene nauke. Prosto je neverovatno koliko su stavovi današnje psihologije i psihijatrije bliski stanovištima crkve.
Kakav je vaš stav kada je u pitanju kažnjavanje dece? Šta mislite o propagiranju dečjih prava i o inicijativi konvencije Ujedinjenih nacija o tome?
- Vaspitanje dece kroz kaznu i kažnjavanje je vrlo složen pojam. Nema danas ozbiljnije nauke koja se bavi dečjim obrazovanjem i vaspitanjem, a da se ne bavi i ovim problemom. Naveo bih primer Kine, civilizacije koja je trajala bezmalo pet hiljada godina. Deca su u Kini bila izložena veoma strogom vaspitanju. Ona su bila izložena najstrožijim, najbrutalnijim kaznama svojih roditelja za samo jednu sitnicu. Čak su mogli ubiti dete na licu mesta a da niko ne odgovara za to. To su bili principi, način te civilizacije da opstane u tom vremenu. Ali, te kazne su mahom bile pravične. I u našem narodu je bilo sličnih situacija. Međutim, savremena nauka nudi nešto sasvim drugo - vaspitanje bez brutalnosti, ali sa sankcijama.
U ovom delu obradili ste i najveće pošasti današnjeg doba, kloniranje, čedomorstvo...
- Sve su to savremene boljke savremenog čovečanstva koje narušavaju duhovni poredak jedne ličnosti. Čovečanstvo nema prave i odlučne odgovore na ova pitanja. Ovde sam samo pokušao da načnem ove teme. Sve što nije svojstveno prirodnom poretku stvari, onim čime nas Jevanđelje potkrepljuje, jeste strano crkvi.
Kako biste posavetovali roditelje koji su malo okasnili, čija su deca već porasla?
- Tu bih samo izneo divan smisao vaskršnje poruke da niko ko je došao nije zakasnio. Niti onaj ko je došao u pola dvanaest, pa ni u pet do dvanaest. Bitno je doći. Tako je i sa pravoslavnim vaspitanjem. Nisam siguran da će moja knjiga u potpunosti dati odgovore ili pružiti praktične savete. U njoj se oseća specifična terminologija, bogoslovska razmišljanja, ali sam siguran da će svako u njoj naći neko zrnce koje će ga podstaći na razmišljanja, neku pouku i korist.
Mila Milosavljević
