Pavel Vilikovski (1941) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je više knjiga pripovedaka, od kojih su najpoznatije „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Surovi mašinovođa“ i „Čarobni papagaj i preostali kič“, knjigu novela „Konj na spratu, slepac u Vrabljima“, kao i romane: „Prva rečenica sna“, „Večno je zelen“..., „Pešački događaj“, „Poslednji konj Pompeja“, „Vlastita biografija zla“ i „Pas na putu“.
11.03.03 Dnevnik - Novine i časopisi
SAVREMENA SLOVAČKA KNJIŽEVNOST
Slovenska osećajnost
Prvo upoznavanje sa Pavelom Vilikovskim (Bratislava, 1941) naš čitalac je imao 1997. godine kada se u izdanju KOV-a pojavila knjiga “Konj na spratu, slepac u gradu”, takođe u prevodu profesora dr Mihala Harpanja. Već u toj moderno pisanoj prozi Vilikovski je pokazao svo slovo razlike i na slojevit način dotakao neke od večnih tema svake književnosti. LJudi govore, stvarnost peva, reći će autor, i tako odrediti osnovni problem umetnosti. Drugi deo njegove poetike određen je vremenom i tlom u kome njegov pripovedački glas nastaje i ima istaknuto mesto. Sva iščašenost i paradoksi života u socijalističkoj zemlji ostavili su neizbrisiv trag, a metafora, konj na stepeništu, je vrhunac njegove neodrživosti i groteske. I u svojoj novoj i ambizioznijoj prozi, Vilikovski nastavlja da razvija svoj obračun sa utvarama prošlosti i rugobama sadašnjosti. U patentiranom postmodernističkom postupku on kao lajtmotiv uzima citate iz dela rimskog stoičara i Neronovog vaspitača Seneke (54. pre n. e. – 39. n. e. ) da bi ih nadogradio slovenskim sindromom sagledanim iz dva ugla:na samom izvoru i iz londonskih vizija i perspektiva. On je pisac koji voli da stvari govore o sebi i zato svog naratora odvodi na sva ključna mesta na kojima će ropske duše pokazati svoj identitet i tužni prtljag tragične prošlosti.
Desetomesečna stipendija za učenje jezika i proučavanje elemenata slovenske osećajnosti u delu Džozefa Konrada, pružila je priliku junaku da ispriča veliku i polifonu priču o tzv. sanjanom inostranstvu. Sav taj veseli očaj dat je rafinirano i ironično, a globalna metafora o konju dobila je internacionalnu potvrdu. Pisac/čovek je konj natovaren bremenom vremena, a apokaliptična slika Pompeje u plamenu lebdi kao mrak pred kraj sveta.
Duhovna dimenzija Londona čita se u nizu suptilnih nadmudrivanja glavnih aktera, . koji nisu samo suparnici nego i tipični predstavnici kultura iz kojih su ponikli. Prilika da se nešto uradi je bezbroj, ali su i merila i arbitri sasvim drugačiji. Nema izgovora i partijske zaštite i pojedinac ostaje sam sa svojom sudbinom i talentom. Nedostatak talenta je, međutim, neizlečiv i nesporazumi koji nastaju na toj relaciji mogu da proizvedu jedino «pobačaj pravde.»
Propast civilizacije izvire iz svakog reda, a sitne dosetke su jedina uteha pred prizorom erupcije vulkana. Slovenska osećajnost je sinonim za preosetljivost, a svako njeno istraživanje može se završiti jedino na stilistici. Toliko pruža intelektualna grabljivost i standardna engleska uljudnost.
Inače, Pavel Vilikovski pripada samom vrhu slovačke proze. Objavio je knjige “«Emocionalno vaspitanje u martu”, »Prva rečenica sna», “»Eskalacija osećanja”», “»Slovački Kazanova”», “»Pešački događaj”» i «”Surovi mašinovođa»”. Prevodi sa engleskog. Bio je urednik vodećih slovačkih časopisa.
M. Živanović
