ođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011)Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014).
01.01.00
NIN
12.05.2000.
Ivan Čolović
Bordel ratnika
Kad danas razmišljam o svom nekadašnjem interesovanju za De Sada, za njegovu enciklopediju zločina, ubijanja, razvrata, za njegovu galeriju velikih bludnika, kurvi, pokvarenjaka, dželata i svih vrsta ludaka i manijaka, vidim da je to bila za mene dobra priprema za pisanje o vremenu koje je zatim došlo
Herderova nagrada za 2000. godinu pripala je i našem poznatom etnologu piscu, književnom prevodiocu i izdavaču Ivanu Čoloviću. U obrazloženju žirija kaže se, između ostalog, da je naš današnji sagovornik Herderovu nagradu dobio kao "istaknuti etnolog, folklorista i pisac čije je, idejama bogato i inspirativno delo, doprinelo utemeljenju kritičke etnografije svakodnevnog života".
Dok ste i Beču primali nagradu, ovde je u knjižari Inicijal drugo izdanje "Divlje književnosti" proglašeno za knjigu protekle nedelje. Od 1985, kad se prvi put pojavila u znamenitoj Nolitovoj ediciji Sazvežđa, da li se u ovoj paraliteraturi nešto značajnije promenilo, kako se ona danas drži?
- "Sazvežđa" Miše Stambolića za mene su imala dvostruki značaj. Ta edicija bila je za mene, u trenutku kad sam pokretao Biblioteku XX vek, izdavački uzor, ali, isto tako, i kolekcija u kojoj sam se nadao - srećom, ne uzalud - da ću objaviti neku svoju knjigu. To sam uspeo postepeno. Prvo je tu objavljen moj prevod Rolana Barta ("Književnost, mitologija, semiologija"), a onda moja knjiga. "Divlja književnost" je u stvari napisana za "Sazvežđa". Nešto od toga rekao sam u predgovoru za drugo izdanje te knjige.
Glavni razlog što sad tu knjigu ponovo objavljujem je moje uverenje da je njena tema i dalje aktuelna, a da ni primenjeni pristup nije sasvim zastareo. Čini mi se da ta knjiga i dalje stoji u neposrednoj vezi sa našim svetom, da ne govori o nekoj prošloj stvarnosti naše kulture i našeg mentaliteta, nego i dalje o nama danas.
Kao što znate, u toj knjizi opisao sam četiri vrste paraliterarnih tekstova, odnosno četiri vrste novog folklora, koji se u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, počeo naglo da razvija tokom šezdesetih godina. To su novi epitafi, novinske čitulje sa elementima tužbalice, novokomponovane narodne pesme i novinski članci o fudbalu. Sve ove četiri vrste "divlje književnosti" i danas postoje, i dobro se drže. Bilo je promena, negde manjih, negde većih. Nažalost, ja sam samo delimično bio u prilici da te promene pratim i analiziram. Za žaljenje je, takođe, što se ovom temom, ovom bogatom građom, danas retko ko bavi. Kad sam pre otprilike dvadeset godina otkrio "tu pred nosem", to jest u novinama, na radiju, na gradskim grobljima istovremeno banalan i arhaičan govor našeg tradicijskog čoveka, uplašio sam se da su to otkrili i drugi etnolozi i antropolozi i da će me neko od njih preteći. Taj strah je, nažalost, bio neosnovan. S jednim izuzetkom. Taj izuzetak je Dunja Rihtman-Auguštin, moja zagrebačka koleginica, koja je otprilike kad i ja počela da se bavi novinskim čituljama i drugim srodnim temama, o čemu svedoči njena knjiga "Etnologija naše svakodnevice". Ta srodnost interesovanja se nastavlja do danas. Zato nema iznenađenja što njena nova knjiga upravo ovih dana izlazi iz štampe u Biblioteci XX vek. Naslov odaje kontinuitet njenog interesovanja za svakodnevni život: "Ulice moga grada. Antropologija domaćeg terena".
Od esejističkih razmatranja savremenog urbanog folklora na početku ove decenije odvojila vas je knjiga o Markizu de Sadu?
- Knjiga o De Sadu i njemu srodnim francuskim piscima nastala je tokom mog boravka u Francuskoj, između 1984. i 1988. Tačno je da ona, na prvi pogled, nema veze s mojim interesovanjem za folklor i paraliteraturu. Ali zar i pornografija, čiji je Markiz de Sad jedan od velikih majstora, nije jedan oblik "divlje književnosti", dakle jedna vrsta upotrebe književnih sredstava u neknjiževne svrhe? Kao što ni tekst nekog epitafa nije namenjen estetskoj recepciji, nego predstavlja podlogu specifične ritualne zagrobne komunikacije, tako ni pornografski tekst nije usmeren na estetsko uživanje, nego stremi izazivanju jedne specifične fizičke reakcije.
Kad danas razmišljam o svom nekadašnjem interesovanju za De Sada, za njegovu enciklopediju zločina, ubijanja, razvrata, za njegovu galeriju velikih bludnika, kurvi, pokvarenjaka, dželata i svih vrsta ludaka i manijaka, vidim da je to bila za mene dobra priprema za pisanje o vremenu koje je zatim došlo, kad su našom zemljom, našim danima, našim mislima zagospodarile slike nasilja i zločina, kad su se u našim novinama i u drugim medijima pojavili portreti velikih krvnika, vajnih boraca za takozvanu našu stvar. "Bordel ratnika" napisao je čitalac "Filozofije u budoaru", a naslov je ta knjiga dobila, kao što znate, prema Kišovoj antologiji francuske erotske poezije "Bordel muza".
Ali, naravno, moje bavljenje ratnim folklorom i političkim folklorizmom, to jest politikom i ratnom propagandom oslonjenom na folklornu tradiciju, predstavlja nastavak mojih prethodnih istraživanja folklora kao "divlje književnosti". Samo, sada sam morao tome da dodam i jednu novu dimenziju. Najnoviji politički folklor bio je u službi jedne nove neprikosnovene vrednosti, vrednosti nacije. On je, u folklornoj formi, pripovedao o podvizima novih boraca za nacionalnu stvar, slavio u desetercu novog gazimestanskog nacionalnog vođu, Slobodana Miloševića, koji je predstavljen kao nastavljač dela slavnih prethodnika. Zato sam morao - kao što mora svako ko hoće da nešto relevantno o ovde vladajućim idejama i pričama kaže - da se uputim u istoriju evropske ideje o naciji i istoriji njenih simbola i mitova. Meni je od velike koristi, posebno u analizi naših stereotipa, našeg govora i naših pripovedaka o naciji, bio pojam nacije kao izmišljene (ili - kako je Slobodan Đorđević predložio da se prevede engleska reč "imagined" - smišljene) zajednice, koji je svojevremeno uveo Benedikt Anderson, a preuzeli Gelner, Hobzbaum i mnogi drugi. Pored toga, istraživanje istorije i mitologije evropskog nacionalizma, pomoglo mi je da uvidim koliko je i u našem nacionalizmu reč o onome što nacionalisti najviše mrze, to jest o uvezenim idejama. Jer nacionalizam nije ništa bliži Srbima, ili ma kom drugom narodu, od komunizma ili liberalizma. Sve su to ideje i predstave, vrednosti i strategije, koje su nama i drugima odnekud, odnosno s raznih strana, došle.
Knjiga ogleda o političkoj antropologiji naslovljena je kao "Politika simbola". Kako ovdašnja vlast operiše i manipuliše simbolima politike i političkim mitovima i nacionalističkim kultovima?
- Bilo mi je stalo da pokažem da područje političkih simbola nije oblast u kojoj se stvari spontano, nekontrolisano događaju. Rasprostranjeno je mišljenje, koje šire režimski mediji i režimu ili bar njegovoj politici bliski mislioci, da su politički simboli spontani izraz nacionalnog karaktera. Ako tu ima nekog zakona, kažu zastupnici tog mišljenja, onda je to psihološki ili metafizički zakon koji reguliše ponašanje narodne duše. Pa će ona, ta narodna duša, taj naš nacionalni duh, identitet, srpski arhetip, naše veliko Mi, naš genetski supstrat ili kod... zakonito da se ispolji uvek na isti način u datoj situaciji. Vlast je tu samo da sledi taj fatum nacije, za jedne nagonski a za druge božanski. Tako je vlast, u stvari, nedužna. Ona ide za svojim narodom, a ako je taj narod krenuo u propast, ona će i tu tobožnju narodnu volju poštovati. Naravno, dobro obezbeđujući sebe i svoje. Šta može Milošević protiv fatalne sklonosti Srba da ratuju i za svoje careve ginu? Ništa protiv toga ne mogu ni srpski pesnici i drugi ljubitelji srpskog naroda, koji sada rone suze nad stradanjem Srba, pošto su mu to stradanje najpre toplo preporučili pod imenom herojske borbe za konačno ostvarenje velikog sna, života u jednoj državi, ali bez sustanara, eventualno sa disciplinovanim podstanarima.
Tome suprotstavljam ideju da je područje kolektivnih simbola mesto ispoljavanja i vršenja vlasti. Mislim da sastav i konfiguracija kolektivnih simbola direktno zavise od političke strategije vlastodržaca. Svet simbola u kome živimo gradi vlast, njeni ljudi, njeni pisci, njeni akademici, njeni novinari, njeni popovi, njeni profesori. Nova vlast hita da prostor i vreme obeleži svojim znacima: postavlja svoje spomenike, portret svog vođe, daje ulicama, trgovima, školama, firmama, pa čak i gradovima nova imena, uvodi nove praznike, preuređuje školsku nastavu istorije, književnosti i jezika i tome slično. Ponekad se oni koji dovode do promena pozivaju na to da samo obnavljaju tradiciju koju je prethodna vlast zanemarila. U stvari, oni tu tradiciju iznova izmišljaju, pretvaraju je u amajliju i zaštitni znak svoje nove moći.
Kad je reč o danas vladajućem simboličkom poretku stvari u Srbiji, o vladajućim mitovima i figurama, a to je sve ono što se smatra neprikosnovenim, svetim i nesumnjivo istinitim, onda je važno da se zna da sudbina tog simboličkog poretka nije istovetna sa sudbinom Miloševićeve vlasti. Milošević danas sigurno nema toliko pristalica koliko na početku, kad su njegovu sliku zanatlije i trgovci držali u izlozima prodavnica a šoferi kamiona na vetrobranima, kad su mu poznati književnici slali telegrame i pisma podrške. Ali ne bih rekao da slično prolaze, odnosno da gube cenu i prestiž priče i slike koje su deo njegovog carstva. Bojim se da će od njih i nova, postmiloševićevska vlast praviti svoj simbolični identitet.
Intelektualni krug kojem danas pripadate baštini na neki način ideje Beogradskog kruga, čiji ste takođe bili osnivač i istaknuti aktivista. Šta danas karakteriše našu intelektualnu scenu i kakve su polarizacije na njoj aktuelne?
- Zahvaljujući trudu Obrada Badija Savića, Beogradski krug je danas izdavač interesantne filozofske literature. Ali prošlo je vreme kada je Beogradski krug s razlogom uživao glas najvažnije tribine kritičke misli u Srbiji. Za mene su to bile pre svega dve godine, "92. i "93. Kao što se sigurno i sami sećate, to je bilo vreme tribina i kasnije zbornika pod naslovom "Druga Srbija" i "Intelektualci i rat". Ali Krug nije zrno koje je propalo, nego koje je rodilo. Mnogi od onih koji su poslednjih godina osnovali važne nevladine organizacije, fondove, alternativne obrazovne mreže, nezavisne novine, nezavisne sindikate i udruženja, bili su među osnivačima i članovima Beogradskog kruga. Sad je to razgranata mreža alternativnih institucija, zahvaljujući kojima lakše podnosimo izolaciju u koju je Srbiju uvukao Miloševićev režim. Imao sam prilike da se uverim u veliko interesovanje studenata za programe alternativnog univerzitetskog obrazovanja koje nude AAOM, BOŠ i njima pridruženi obrazovni programi.
Sve ove alternativne i druge kulturne i obrazovne institucije i ljudi koji u njima rade, izazivaju, blago rečeno, podozrivost vlasti, koja nastoji da ih drži u nekoj vrsti suženog i strogo kontrolisanog prostora, odnosno u getu. U tim uslovima, prave intelektualne polarizacije nema, što je vidljivo i po odsustvu ozbiljne rasprave u društvu. Takozvana nacionalna elita, idejni ili tačnije mirotvorni temelj režima, uglavnom se pravi kao da ne primećuje kritičku, antinacionalističku inteligenciju u Srbiji. Sasvim je bizarno to što među predstavnicima te elite ima i onih koji se predstavljaju kao šampioni slobodoumlja i društvene kritike. Ali, pomenuo bih i to da u novije vreme ima nagoveštaja da neki mlađi intelektualci, novinari, profesori, pisci, čija su uverenja konzervativna ili nacionalistička, nastoje da potisnu već isluženu nacionalnu nomenklaturu zabarikadiranu u Akademiji, Udruženju pisaca, Vukovoj zadužbini ili Kulturno-prosvetnoj zajednici i sličnim mestima, i da izgrade novu, osveženu i bolje argumentovanu platformu srpskog nacionalizma. Što je najvažnije, tu se oseća želja za dijalogom. To pozdravljam kao dobar znak. Znak koji nagoveštava da će proći ovo nemogućno vreme kad su na vlasti lažni komunisti a u opoziciji lažni demokrati i liberali, i da će nastati nove prilike, kad će stvar nacionalizma imati branioce sa kojima će moći da razgovaraju levičari, koji se, opet, neće gaditi same reči levica, koju nam je aktuelna pseudolevičarska vlast ogadila kao malo koju drugu.
SAVA DAUTOVIĆ
