Kratki radovi koji čine ovu knjigu nastali su, ako se tako može reći – slučajno. Tokom višegodišnjeg arhivskog rada na pojedinim temama kojima sam se bavio (smrtna kazna; represija; istorija krivičnog prava i kriminologije), nailazio sam na podatke o ljudima i događajima koji sa mojim temama nisu bili u neposrednoj vezi, ali bi mi privukli pažnju, najčešće svojom neobičnošću. Sve te podatke sam beležio, onako, bez nekog određenog cilja i namere. Kada sam nedavno pregledao tako prikupljenu građu, učinilo mi se da ona omogućuje jedan nov uvid u svakodnevni život „običnih“ ljudi u Srbiji 19. veka, pa sam pokušao da iz nje rekonstruišem njihove (individualne i grupne) biografije, makar samo u grubim crtama i uz mnoštvo praznina.
Junaci ove knjige su, kao što stoji u podnaslovu, sporedne ili sasvim sporedne ličnosti u kontekstu svog vremena. O sporednim ličnostima – epizodistima – ima traga u našoj istoriografiji, pa i biografskih odrednica u rečnicima i enciklopedijama. Takvi su, danas sasvim zaboravljeni, činovnici koji su se bavili i književnim poslovima (Zuban, Ćelešević, Vukajlović) ili učestvovali u političkim metežima i antidinastičkim zaverama kojih je u tadašnjoj Srbiji bivalo takoreći stalno (Mrcailović, Belopoljac, Hadži Tripković). Novi podaci o njima koji se sada ovde iznose mogli bi da dopune ili koriguju postojeća saznanja i da utoliko budu od interesa, pa i koristi, za specijaliste.
O sasvim sporednim ličnostima – statistima istorije – nije pisano i o njima i za njih se nije znalo ništa. Među njima ima nekoliko žena: Milakra Klapsoglinica, samohrana majka koja se borila za opstanak i odgajala decu, mada ne sasvim uspešno; Kata Miljković, koju istoričari znaju samo kao „Šugavu Katu“, prostitutku koja je navodno dolazila Vuku Karadžiću, ali koja je i pre i posle te epizode imala svoje ime, svoj život, svoje muževe i decu; Kadivka Jovanović i njene saučesnice, sve osuđene za masovno trovanje muževa u Svilajncu.
U statiste na ovoj pozornici spadaju i jurodivi likovi, kao što su: vrač-varalica Stevan, Ludi Nasta i Ludi Mejo ili kaluđer Evstratije, koji je kastrirao samoga sebe zarad carstva Božijeg. Tu su i „prve kulturne laste“, kako ih je nazvao Branislav Nušić: majstori u Srbiji dotad nepoznatih zanata i veština – odžačari, tipografi, školovane babice – čija je misionarska uloga, po Nušiću, bila da pomognu srpskom društvu u mukotrpnom prelasku „iz faze nekulturnoga doba ka fazi kolike tolike civilizacije?. Međutim, kada se te laste osmotre izbliza, ispostavi se da nisu bile baš sasvim kulturne.
Epizodistima i statistima je zajedničko to što nisu zapamćeni kao akteri istorije srpskog društva, iako su mu, svaki na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima, doprineli, makar i u beskrajno maloj meri. I zato se – kao što piše u naslovu ove knjige, pozajmljenom od jugoslovenske rok grupe Bijelo dugme – po njima nikad ništa neće zvati, osim, evo, pojedinih ovde sabranih tekstova.
Koliko god „junaci i junakinje“ ove knjige bili različiti po poreklu, zanimanju, društvenom statusu i načinu života, ipak se kroz njihove biografije naziru neke svima zajedničke, jer opšte društvene, okolnosti koje upotpunjavaju sliku svakodnevnog života u Srbiji i, naročito, u Beogradu sredinom pretprošlog veka. Neke od tih opštijih tema su dobro poznate i istražene u našoj istoriografiji, dok su druge dobile mnogo manje pažnje nego što je zaslužuju.
Dobro je poznata i istražena okolnost da je Srbija bila izrazito imigrantska zemlja, kao i da je beogradsko stanovništvo bilo većinom doseljeničko i veoma heterogeno u etničkom, verskom i kulturnom pogledu. To se vidi i iz ove naše knjige. Od ukupno 210 ličnosti koje se u njoj pominju kao žitelji Beograda, a za koje se zna odakle su rodom, njih 132 (63%) su došljaci. Najviše (70%) iz Austrije, pre svega iz današnje Vojvodine, ali i iz Hrvatske i Češke, a zatim iz Turske – uglavnom iz Bosne i Stare Srbije (12%). Ostali su bili iz Pruske, Bavarske i nekih manjih nemačkih država, kao i iz Persije i Rusije, a po jedan iz Holandije i Švajcarske. Značajan broj varoškog stanovništva činili su Cincari, Jermeni i domaći Turci. Dakle, Beograd je zaista bio, kako piše u jednom policijskom izveštaju, „varoš mnogoljudna, napunjena ljudima iz raznih nacija“.
Multietničnost je za sobom povlačila makar i najograničeniju multilingvalnost ili bar bilingvalnost. U Beogradu su se, u čaršiji i na pijaci, najčešće mogli čuti srpski, turski, cincarski i nemački. Srpska deca su sticala rudimentarno znanje turskog, a turska deca srpskog jezika kroz zajedničke igre – jedna se zvala „robovi“ – na Kalemegdanu. Srpsko-turska bilingvalnost se sticala i kroz zajedničke poslovne poduhvate srpskih i turskih preduzetnika, kroz radnopravne odnose (siromašni Turci su služili kod bogatih Srba i obrnuto), kroz svakodnevne komšijske susrete i kroz mnoštvo drugih interakcija između pripadnika ovih populacija.
Što se srpsko-nemačke dvojezičnosti tiče, ona se među činovništvom skoro pa podrazumevala, jer su činovnici u velikom broju bili prirođeni Srbi iz Austrije. Iako im je svima maternji jezik bio srpski, mnogi – naročito oni koji su pohađali samo austrijske škole – su ga znali slabije nego nemački. Iz Austrije u Srbiju nisu imigrirali samo Srbi nego i Austrijanci, Mađari, Nemci, Česi i drugi, a svi oni su govorili nemački, bilo kao maternji bilo kao drugi jezik, dok su srpski savladavali radeći kao zanatlije, kuvarice, sluge ili baveći se nekim drugim zanimanjem. Otuda ne čudi što su ambiciozniji Beograđani, pripadnici srednje klase – kao, na primer, jedan čizmar – plaćali privatne časove nemačkog za svoju decu.
Mešavina ljudi različitih nacionalnosti, iz različitih podneblja i kultura, predstavljala je potencijalni izvor sukoba. Najpoznatiji i u istoriografiji podrobno obrađen sukob nije bio etnički nego kulturni; reč je o odnosu Srba domorodaca i „nemačkara“ – Srba iz Austrijskog carstva. Neki od tekstova u ovoj knjizi mogu da dočaraju, u ograničenoj meri, subjektivni doživljaj diskriminacije koju su nemačkari trpeli.
Sukobi su često bili fizički, što nas dovodi do jedne druge teme za koju ovde sabrani tekstovi pružaju dosta materijala: nasilje. U vreme o kojem pišemo, odnos prema telu i telesnom integritetu bio je bitno drukčiji od današnjeg. Najzastupljenija prekršajna i krivična sankcija u srpskom pravosuđu bila je telesna kazna, izvršavana javno, batinama, kamdžijama, šibama i prutovima po debelom mesu ili golim leđima. U prvoj polovini 19. veka, „zvanično“, administrativno, batinanje ljudi, žena i dece bilo je deo svakodnevice širom zemlje, pa i u Beogradu. Prag tolerancije prema fizičkom nasilju bio je ekstremno visok; pojedini činovnici su mogli da nekažnjeno, onako usput, javno tuku ljude na ulici takoreći bezrazložno, da bi dali oduška sopstvenim frustracijama. I mimo vlasti i administracije, fizički obračuni kao način razrešenja sukoba bili su česti, možda pravilo pre nego izuzetak. Pored individualnih, bilo je i grupnih, masovnih tuča, koje policijski izveštaji kvalifikuju kao bitke („boj“). Takvih bitaka je bivalo najviše između Srba i Turaka (npr. „boj Srba i Turaka lađara na Savi“ 1860. godine), ali ih je bilo i između drugih nacija (npr. „boj Švaba i Madžara u Velikoj pivari“ 1861).
Lakoća s kojom se pribegavalo nasilju ima svoj uzrok u manjku civilizovanosti, ako pod procesom civilizovanja podrazumevamo, pre svega, razvijanje sposobnosti čoveka da kontroliše sopstvene emocije i njihovo ispoljavanje u javnosti. Tako „vozdelanih“ (izgrađenih) karaktera u Srbiji nije bilo mnogo, a mirno se može dodati da ih nije bilo ni među mnogim doseljenicima iz daleko civilizovanijih zemalja, poput Austrije ili Nemačke. Tipografi u Knjaževskoj knjigopečatnji, svi redom Nemci, bili su divljiji od mnogih Srba; nije bez ironije to što je Dimitrije Davidović, i sam školovan u Austriji, mogao da ih kori ovim rečima: „vi se tokorse zovete pitomi i vozdjelani Nemci, a gori ste po sto puta nego nevozdjelani po vašem mneniju Serblji?.
Dodatnu prepreku uspešnom kontrolisanju emocija predstavljala je česta i obilna upotreba alkoholnih pića, bogato dokumentovana u tekstovima koji slede. Bez obzira na verske zabrane, piću su se odavali muslimani koliko i hrišćani, uprkos onom upozorenju iz jedne poslovice koju je prikupio Vuk Karadžić: „Ako ćeš da se osvetiš Turčinu, moli Boga da počne piti rakiju (jer Turčin kad počne piti on pije dok ne propadne sa svim)“. Tako je bilo, na primer, sa beogradskim Turčinom Bekri-Salkom, koji je 1846. umro od pića u Šapcu. Što se Srba tiče, jednog oktobarskog dana 1862. godine oko podne na Terazijama su nađena dva vojnika, toliko pijana da nisu mogli da govore. „Jedan je odmah umro, a drugom su davani lekovi i još je živ“, izvestila je policija. Lekovi su često bili narodski: onima koji prepiju trebalo je nacediti konjsku fuškiju (balegu) u usta (ako su prethodno pili rakiju) ili priviti list kiselog kupusa na mošnice (ako su pili vino).
Jedna tema koja se nazire u ovde predstavljenom materijalu potpuno je zanemarena: saradnja, solidarnost i, uopšte, konstruktivni odnosi između beogradskih Turaka i hrišćana. Naša istoriografija, naročito ona starija, uvek je više naglašavala elemente netrpeljivosti i sukoba među tim etničkim zajednicama. Tako je učvršćen stereotip o nepomirljivom neprijateljstvu između Srba i Turaka, stereotip koji je, paradoksalno, vremenom jačao i onda kada u Srbiji Turaka više nije bilo ni za lek, a ostao je upadljivo vidljiv do dana današnjeg. Pojedini autori su već primetili kako je Ratko Mladić po ulasku u Srebrenicu 1995. godine izjavio da taj grad „poklanjamo srpskom narodu“ i da je, najzad, „došao trenutak da se, poslije bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“. A povodom jedne Erdoganove izjave o Kosovu, Aleksandar Vučić je 2021. godine u Manasiji kazao: „Ovo nije tursko, i nije pripadalo Turskoj već Srbiji, nama ostaje da se borimo za svoju zemlju i narod“.
U stvarnosti, socijalni kontakti hrišćanskog i muslimanskog urbanog stanovništva u 19. veku bili su mnogo raznovrsniji i intenzivniji nego što se ponekad misli. Uprkos zverstvima, silovanjima i porobljavanjima, naročito posle osvajanja Beograda – srpskog 1806. i turskog 1813, međuetnički (međukonfesionalni) odnosi u gradovima su se relativno brzo stabilizovali i postali, ako ne harmonični, a ono bar podnošljivi.
Štaviše, oni su doživeli procvat pod ustavobraniteljskim režimom, s obzirom da je Aleksandar Karađorđević svoj dolazak na presto jednim delom dugovao Porti. Dobra saradnja između srpskih i turskih vlasti u tome periodu doprinela je sve većoj raširenosti turkofilije među Beograđanima-hrišćanima. Kada je videla turske konjanike kako egzerciraju na Kalemegdanu, Anka Obrenović je u svoj dnevnik zapisala: „i tu mi svu tursku gospodu vidimo, koja je, vidim, složnija i bolja nego naša sto puta, i to kako koji dan sve bolje i bolje napreduje“. Naravno, turkofila je među Srbima bilo i pre ustavobraniteljskog doba; dobar primer pruža Nićifor Ninković koji u svom Žizniopisaniju krivicu za srpsko-turske sukobe svaljuje na sveštenike obeju vera: „i omraziše ova dva naroda, kod Turaka njihove odže, a kod naših popovi“. A kada mu Knjaz Miloš ne dopušta da iz Kragujevca ode za Beograd, insinuirajući da on hoće tamo kako bi se upustio u homoseksualne odnose sa Turcima, Nićifor mu u tome ne protivreči, ali dodaje: „Tako i jest. Zašto Turci ako jebu, oni dobro i platu. No, evo velike nevolje: što Srblji više i silnije od Turaka jebu, pak baš banbadava“.
O beogradskim Turcima je pisano vrlo malo, iako oni nisu bili ništa manje Beograđani od svojih srpskih komšija. Samo jedan tekst u ovoj knjizi se bavi jednom turskom građanskom porodicom, Tabakibrahimovićima, a i on je tek vrlo gruba skica. Potpunija slika o Turcima i srpsko-turskim odnosima u Beogradu do 1867. godine moći će da se stekne kada istraživači budu proučili građu iz carigradskih i drugih turskih arhiva, za šta je neophodno poznavanje osmanskog jezika.
Ovde sabrani tekstovi nisu ranije objavljivani, osim onih pod brojevima 12 i 15, koji su se već pojavili u drugim publikacijama, u nešto drukčijem obliku i pod drukčijim naslovima (v. bibliografske beleške uz njih). S druge strane, u mnogim tekstovima pojavljuju se ljudi i događaji koje sam, u raznim kontekstima i često uzgred, pominjao u nekim svojim ranijim radovima. Ponešto iz tih ranijih radova sam ovde ponovo iskoristio, ponekad doslovno preuzimajući čitave pasuse.
Pojedini čitaoci će se možda zapitati zašto je u ovim tekstovima tako često citiran Stevan Sremac. Odgovor je: zato što je on moj omiljeni pisac, ali i zato što njegovi pronicljivi uvidi u srpsko činovništvo i društvo 19. veka precizno opisuju odnose o kojima je u tekstovima reč.
Iako to nije uobičajeno za zbornike ove vrste, sačinjeni su imenski i predmetni registri, kao i jedinstven spisak korišćene literature. Ako nije drukčije naznačeno, svi datumi su navedeni po julijanskom kalendaru.
Dugujem zahvalnost Teodori Todorić, koja je vešto i pouzdano umesto mene istraživala pojedine izvore u Narodnoj biblioteci. Zahvalan sam arhivima – Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda – kao i arhivistkinjama ovog drugog, Dragani Mitrašinović i dr Ireni Kolaj Ristanović (sada asistentkinja na Filološkom fakultetu BU), na usrdnoj pomoći koju su mi tokom rada pružale. Najzad, zahvaljujem Dejanu Iliću, koji se oko ove knjige trudio kao što svaki dobar urednik i izdavač treba da se trudi.
