Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom.
Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem Nobelove nagrade za književnost 1957. godine.
Kami je preminuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar, koji je takođe poginuo. Njegove kćerke bliznakinje Katrin i Žoan drže autorska prava na njegova dela.
01.01.00
Politika15.05.1999.
Predlog za čitanje
Pisma nemačkom prijatelju
Poštovani gospodine Kami,
Duboko su me dirnula Vaša "Pisma nemačkom prijatelju", napisana u okupiranom Parizu za vreme Drugog svetskog rata. Čitam ih iznova, u trenutku kad sirene pedeseti dan nad Beogradom i Srbijom najavljuju opasnost od novih razaranja i ubijanja. Podsećam Vas na onaj deo u kojem pišete: ?Vi nikada niste verovali da ovaj svet ima smisla i to vas je navelo da mislite kako u njemu nema razlike u vrednostima i da svako po svojoj volji može određivati šta je dobro a šta zlo. Smatrali ste da su u potpunom odsustvu ljudskog ili božijeg morala jedino postojeće vrednosti one koje vladaju u životinjskom svetu, tj. nasilje i lukavstvo. Iz toga ste zaključili da je čovek bez ikakvog značaja i da mu možete ubiti dušu, da u istoriji lišenoj svakog smisla pojedinac može sebe ostvariti samo u moći i moralu koji iz nje proizilaze, u stvarnosti osvajanja?
Činim možda isto što i Vaš Sizif , tražeći kao i Vi u Vašim pismima neki smisao u ovom svom neobrazloženom gestu, jer, kako kažete, čovek je jedino biće koj traži smisao i ne može da živi bez njega.Znam da me Vi više ne možete čuti; dele nas čitavi eoni i ona granica koju svaki čovek samo jednom u životu pređe i samo o njoj nema nikakvo iskustvo. Na svu sreću na vreme ste napustili ovaj ludi, posuvraćeni svet da mi se ponekad čini da ste to, možda, i namerno učinili. Jer, danas pisma koja ste pisali svom imaginarnom nemačkom prijatelju, morali biste pisati i svojim sunarodnicima Francuzima, i celoj Evropi, onom evropskom duhu u koji ste verovali i tako dobro osećali. Vi ste rođeni Mediteranac. Moram Vam reći da taj duh više ne postoji, postoji tamo gde je jedino i postojao - u mitu starih Grka, ali ovi koji danas sebe nazivaju Evropljanima ne veruju u mitove. Kao Nemačka za vreme Drugog svetskog rata, dok se nije sunuvratila, Vaša i naša Evropa vozi ratna kola po nebeskim visinama iz kojih svako veče izleće smrtonosna a ne božanska Zevsova vatra.
Ideje istine i pravde, za koje ste se Vi tako svesrdno zalagali, postoje jedino u značenju koje bi Vas duboko ožalostilo. Istina je poprimila oblik laži, pravda - pravo jačeg, demokratija je postala totalitarna, razum - bezumlje, a humanost se meri brojem nedužno ubijenih. i na kraju moral, Vama tako drag, postao je nešto nepoznato ljudskom iskustvu, za šta još uvek nismo našli pravu reč.
M. Lučić
