Pakao

13.06.05

Rad na Danteovim stihovima predstavlja u mom dosadašnjem prevodilačkom traganju nešto izdvojeno

Posle prevoda sedam antologija francuske poezije, od 12. do 20. veka, zatim i izbora iz dela Šarla d`Orleana, Gijoma de Mašoa, Vijona, Igoa, Malarmea, Laforga, Segalena, Valerija, Poa, Lorke i drugih velikana svetske književnosti, Kolja Mićević, naš poznati pesnik, prevodilac i muzikolog, poslednjih godina preveo je Danteovu „Božanstvenu komediju” na francuski i na srpski jezik. U Kulturnom dodatku našeg lista ekskluzivno su objavljeni Mićevićevi „prepleti” Danteove velike poeme i eseji o njoj, a nedavno je u beogradskoj „Prosveti” predstavljen i Mićevićev prevod Danteovog „Pakla” (izdavači „Danteon” i „Litera” iz Banjaluke). Ovo izdanje obogaćeno je iscrpnim komentarima prevodioca, i crtežima Vladimira Veličkovića. U očekivanju prevoda i druga dva dela „Komedije”, od Kolje Mićevića saznajemo pojedinosti njegovog osobenog pristupa Danteovom delu.

U prevodu Danteove velike poeme izostavljate epitet „božanstvena”. Zašto?
– Znamo na osnovu njegovog vlastitog priznanja, jasno izrečenog u jednom od pevanja „Čistilišta”, da je Dante bio prilično ohol i da je strepeo od kazne koja ga je mogla stići zbog tog greha. Ali, ni najoholiji Dante ne bi nikada prihvatio da se uz jednostavni naslov „Komedija”, koji je dao svojoj poemi, pridoda epitet „divina”–„božanstvena”. Taj naslov se prvi put pojavio tek 1516. godine, gotovo dva stoleća posle pesnikove smrti. On u tom trenutku više nije mogao imati uticaja na spoljnu sudbinu svoje knjige. Mislim da je Dante u svim vremenima i nacijama u kojima je prevođen, uvek pod tim izmenjenim naslovom, pre gubio nego pridobijao čitaoce. Možda je jedina korist koju je istorija književnosti izvukla iz te zabune ogromno Balzakovo delo koje je taj veliki obožavalac Dantea naslovio „LJudska komedija”. Time se gotovo tajnovito i nesvesno približio istinskom naslovu i smislu Danteove poeme.

Naglasili ste da je reč o „prepletu sa toskanskoga”. Šta Vas je u prevođenju najpre vodilo, ritam Danteovog jedanaesterca, smisao njegovih reči, metaforičnost ili simbolika?
– Što se tiče toskanskoga jezika, pojasnio sam to u predgovoru „Pakla”, oslanjajući se na ono što je povodom tog izvanredno osetljivog i zanimljivog pitanja rekao sam Dante u XVI pevanju „Čistilišta”. Inače, pre nego što sam započeo prevođenje Dantea na srpski, proživeo sam slično iskustvo prevodeći ga na francuski jezik, takođe pod originalnim naslovom. Objavljujući tri kantike „Pakao”, „Čistilište” i „Raj”, najpre pojedinačno, svaki put sam upotrebio drugi termin za ono što obično nazivamo prevodom ili čak prepevom. Jednostavno, rad na Danteovim stihovima predstavlja u mom dosadašnjem prevodilačkom traganju nešto izdvojeno. Želeo sam da se distanciram ne od drugih prevodilaca, nego od svega onoga što sam do tada bio preveo ili napisao. I to je jedan od sastojaka koji pojašnjavaju tu komičku suštinu Danteove poeme, čak i u prevodu. Objavljujući „Pakao” na srpskom, upotrebio sam glagol „preplesti” umesto prevesti, ali ukoliko objavim „Čistilište” taj će glagol biti zamenjen nekim drugim, koji će se pojaviti u poslednjem trenutku, kao što to uvek biva.

Jedno od Vaših otkrića vezano je za sam početak prvog pevanja „Pakla”. O čemu je reč?
– Moja najveća „danteovska eureka” sve dok mi neko ne dokaže suprotno, jeste otkriće akrostiha kojim započinje prvo pevanje „Pakla”, pa prema tome i cele „Komedije”. Reč je o kapitalnoj, savršeno izvedenoj pesnikovoj zamisli u kojoj je izraženo, pre ljubavi prema Beatriče, njegovo presudno osećanje: odnos nacije (društva) i pojedinca. Poznata su dva akrostiha, u „Čistilištu” i „Raju”, a bio sam uveren da je Dante morao negde ostaviti sličan trag i u „Paklu”. I to je učinio zavaravši sve tumače, tako što je poslednje slovo akrostiha „uvukao” u unutrašnjost stiha i time još više naglasio upravo prirodu tog odnosa nacije i pojedinca. Nije suvišno naglasiti da su sva tri akrostiha „Komedije” latinizmi, ali u prevodu prvoga morao sam da ponašim to „natIO” u „naciJA”, da bi akrostih dejstvovao.

Rekli ste da je „Komedija” delo namenjeno čitanju i govorenju, poema koju je Dante jasno odvojio od muzike trubadura. Da li je uprkos tome ostala uzor muzičnosti i polifonije?
– Dante, koji se divio umetnosti trubadura, shvatio je da njihova često zatvorena forma pesme ne bi mogla poslužiti za razvijene opise koji su mu bili neophodni, a trubadurska milozvučna muzika mogla je da ugrozi taj neumoljivi napredak pesnikove imaginacije i misli. Zato je Dante energično oslobodio svoju poemu bilo kakve muzičke pratnje, jer „Komedija” je neka vrsta romana u stihu, uzorak čiste poezije. Što se tiče muzičnosti i polifonije koje pominjete, ja bih te pojmove zamenio jednim, koji je dovoljan da ih sve obuhvati – konstrukcija. Dante ne piše simfoniju, nego gradi katedralu.

Dante je, kao i Fransoa Vijon, nerazdvojan od vremena u kojem je živeo. Kako Dante „izveštava” o Firenci svoga doba, kako uspeva da prevari cenzore i da prevaziđe užasan položaj proteranog umetnika?
– Cenzori i inkvizitori su bdeli nad pesnicima, svakako, ali ne toliko nad njihovim delima. Poezija nije bila uzimana ozbiljno. Sve dok je pisao na narodnom jeziku i pravio rime koje su često dosezale do kalamburskih oblika, Dante je mogao mirno da šiba po svima, sve do pape! Da je nekim slučajem te iste stvari rekao u latinskoj prozi, Dante ne bi odmakao daleko. Sustigla bi ga vatra kojom su kažnjavani svi jeretici i bundžije. Dante nikada nije prestao da voli Firencu, ali nije prihvatio ponižavajuće uslove povratka, jer je dobro poznavao krvoločnu prirodu njenih stanovnika. Da su se Dante i Vijon susreli, oni bi se savršeno razumeli, jer su njihovi postupci gotovo istovetni, u dva ipak različita jezika.

Pol Valeri je napisao: „Beatriče, ja te stišćem i stežem kao što se stišće glava da se shvati svet.” Kako u našem i u svakom vremenu odjekuje smisao „Komedije”?
– Pol Valeri je, poput Balzaka, Igoa, Bodlera, Malarmea i drugih francuskih pesnika, bio veliki obožavalac Dantea. Kakva šteta što nijedan od njih nije preveo „Komediju”, ili bar jednu od kantika! Valerijeva kćerka Agata mi je jednom prilikom rekla da je njen otac, čim bi ušao u neki salon s bibliotekom, tragao za kakvim izdanjem Dantea. A kad je veliki mediteranski pesnik pisao o nastanku svoje poeme „Morsko groblje”, nije krio da mu je upravo Dante omogućio da postigne izvesni filozofski izraz na pojedinim mestima. Dante je sveprisutan i svesavremen. Aktuelniji je nego ikada. Naročito mi u Bosni živimo jedno razdoblje kosturnica, a to je bilo i Danteovo stanje i vreme. Pročitajte petnaestak uvodnih stihova XXVIII pevanja „Pakla” i shvatićete, tu nema tajne.

Rekli ste da je „Komedija” uvođenje u tajnu. Zbog čega bismo mogli da je uporedimo sa svetim tekstovima?
– U poslednje vreme zapljuskuje nas literatura „kodova”. Kada oni koji pišu takva dela malo opreznije i dublje budu pročitali „Komediju”, videće da su svi ti kodovi sadržani u njoj. Stavljajući gotovo nevidljiv veo preko Mona Lizinog lica, Leonardo je samo pretvarao u sliku neke Danteove stihove, koji jasno kazuju da je tajna skrivenija ukoliko je nevidljiviji veo koji je obavija. Da Vinči je mrmljao, ili čak pevušio, Danteove stihove dok je misleći na Beatriče slikao lepu Firentinku, koja možda i nije postojala... Ogoljeni pejzaž iza nje, koji toliko zavarava likovnjake, nije ništa drugo do odlomak paklenog pejzaža s početka XII pevanja prve kantike!

Marina Vulićević

04.06.05

Sašio sam francusko odelo po meri DanteaNema druge tačnosti kod Dantea nego ta koja je vidljiva, jer da bi se ona nevidljiva uhvatila, prvo treba proći kroz tu vidljivu. Ne možete tražiti smisao koji ne bi ni postojao bez onoga što ga obavija. To je kao problem tela i odela. Francuzi nisu znali da skroje odelo Danteu, samim tim su izgubili i telo

Srpski jezik za otvaranje, francuski za zatvaranje

Jedini ste "Komediju" preveli na dva jezika?Kraj jednog milenijuma dočekao sam sa francuskim, a početak trećeg milenijuma započinjem sa srpskim prevodom. Francuski je jezik za zatvaranje, a srpski za otvaranje. Ta granica je kraj jednog i početak drugog doba, tako je to kraj jednog jezika i početak drugog. Meni odgovara takav odnos između ta dva jezika. I jedini sam prevodilac koji je preveo "Komediju" na dva jezika. Jedini takav slučaj u "dantologiji".

Zloupotrebiću francusku reč la folie, i njen prelep zvuk koji pokriva značenje, jer to je prvo što mi je "palo na pamet" dok sam slušala Kolju Mićevića, tog banjalučkog vilenjaka, velikog majstora prevođenja. Jer, šta je drugo nego ludilo najplemenitije vrste Koljina posvećenost Danteu i njegovoj "Komediji".

I još sa lakoćom govoriti o tome da dvadeset godina prevodi petnaest hiljada stihova sa italijanskog na francuski, a onda na srpskiÖSedeo je Kolja Mićević i govorio o Danteu, i o Francuzima, i trubadurima, i Bokaču, i Danteovoj ženi, i može on tako, kaže, pet sati. I tako je Kolja Dantea primakao iz 1300. godine u ovu našu 2005, a da ne primetite da je toliko vekova između.

I nije što je preveo sa "Danteovog italijanskog jezika" na francuski, već je Kolja i prvi koji je za ovih nekoliko vekova preveo Francuzima u stihu "Pakao", "Čistilište" i "Raj". Na srpski nam je, za sada, stihovao "Pakao", a uskoro stiže i rajska ekipa.

Toliko godina nad jednim delom...?!

Ma, ja sam to brzo uradio, jer ljudi dvadeset godina prevode na jedan jezik, a ja sam za dvadeset godina preveo i na francuski i na srpski. I Dante je pisao nekih sedamnaest godina. To je petnaest hiljada stihova, pa je svaki prevodilac imao svoju pustolovinu sa Danteom. Svakom prevodiocu koji prođe kroz to se treba pokloniti. Bez obzira kako. Najčešće je to upropašćena stvar, ali treba imati snage da se nešto i upropasti. To je čudesna avantura.

Kako to da ste Vi prvi čovek koji je velikoj francuskoj kulturi dao rimovanu "Komediju"?

To bi trebalo njih da pitate. Francuzi, koji smatraju da reč "nemoguće" nije francuska, ipak su dokazali da jeste. Oni u svim predgovorima dokazuju da je takav prevod nemoguć i traže tačnost drugog tipa. A nema druge tačnosti kod Dantea osim te koja je vidljiva, jer da bi se ona nevidljiva uhvatila prvo treba proći kroz tu vidljivu. Ne možete tražiti neki smisao koji ne bi postojao bez onoga što ga obavija. To je kao problem tela i odela. Oni nisu znali da skroje odelo Danteu, samim tim su izgubili i telo.

Kako je to podnela velika francuska "kulturna sujeta"?

Ma moja je sujeta veća od njihove. Dante baš povodom Francuza kaže tu reč - sujetni. Nije ih voleo zato što su mu francuski kraljevi svojim mešanjem u italijansku politiku naneli zlo. Na jednom mestu u "Paklu", govoreći o Sijenjanima, a misleći na Francuze, pita se - "da li postoje sujetniji ljudi od Sijenjana". Francuzi su vekovima pokušavali da taj stih izokrenu u svoju korist. Ja sam, verovatno, pogodio tu sujetu. Shvatam, nije lako da tamo neki Bosanac, divljak, drži lekciju o tome kako prevoditi Dantea i to sa takvom žestinom i nepokolebljivošću kojoj se ne može otkinuti ni pero. Rekao sam šta treba da se zna i da se jednom raščiste stvari sa Danteom.

Zašto je sada u naslovu samo "Komedija", a ne "Božanstvena komedija"?

Naziv "Komedija" je kapitalan i bez njega nam izmiče Danteov duh. Dante nema ničeg božanstvenog u sebi, običan je čovek kao i svi mi. Bio bi jako iznenađen da vidi da je 150 godina posle njega, kada su prvi put štampali "Komediju", dopisan epitet "božanstvena". Smatrao bi da je to skrnavljenje imena Božanskoga, kao i da se time pripisuju neke vrednosti koje on nije želeo da dotakne. Ipak, nije tako jednostavno otkloniti jedan epitet, to nije mehanička stvar. Ja sam o tome razmišljao od kada razmišljam o Danteu, od studija 62, 63 u Beogradu, kada nismo ni znali ko je Dante. Bio je kao senka onog pevača koga pokušava da uhvati, a on mu stalno prođe kroz ruke. Tako je i Dante bio senka koju nismo mogli da obgrlimo. Za mene je Dante sada poprilično telo, ja ga osećam telesno i mogu da ga zagrlim. On je nešto sasvim novo kada mu odbacite taj epitet "božanstveno", a s uverenjem da postoji nešto drugo. I kada bi mogao pojednostavljeno da govorim o Danteu, ne tupeći profesorski, mogao bih reći da je ovo pre narodna pesma, nego "božanstvena" komedija. Dante je opstao pred inkvizitorima i cenzorima koji su u to vreme bili smetnja i pretnja za izdavače, ali pošto njih više nema, možda je vreme da prvi Italijani uruše taj pogrešni naslov i da ga nazovu pravim imenom.

Naveli ste da ste preveli sa toskanskoga jezika?

- Taj italijanski koji je Dante zatekao nije bio na dovoljnoj visini. Tom jeziku koji se stvarao Dante je dodao nešto latinskog, nešto provansalskog. Ta smeša jezika koja je napravljena je takva da ne mogu da ga nazovem italijanskim. Dante je živeo u jednoj smesi jezika koja je komedija jezika i to se vidi kod njega. Jezik je bio u stanju dijalekata, on ih je nazivao italski jezici. Mislim da sam pronikao u tajnu tog problema i zato ne mogu da kažem da sam preveo sa italijanskog jezika jer to nije italijanski, ni staroitalijanski. Dante je pisao jednim arhaičnim jezikom koji ne može da ostari. Upotrebio sam reč toskanski, a to je već ražestilo one koji posmatraju ono što radim.

Tatjana Čanak