Ostrvo muškaraca, obala žena

01.01.00

Blic
20.01.2003.

Vesna Radusinović: Imaju dva kompleksa u životu - jedan je mama, a drugi proizilazi iz poređenja sa drugim muškarcima. Ja zaista smatram da je trač osnov dobre literature - sve ostalo su sociološke studije
Tapkaroši pred ulazom u džet-set

Ja se divno zabavljam pišući svoje knjige ? kaže Vesna Radusinović, urednica časopisa ?Dama?? i ?Profil? (nedavno je dobila ekskluzivno pravo za izdavanje jugoslovenskog ?Kosmopolitena?), ali je javnosti poslednjih godina interesantnija zbog svojih knjiga. O njima kaže:

?Knjiga ?Ostrvo muškaraca, obala žena? doživela je i peto izdanje, a do sada je prodata u skoro 30.000 primeraka, a prethodna knjiga ?Muškarci su kao čokolada? devet izdanja i 108.000 primeraka. Zapanjila me je lakoća i brzina kojom se moje knjige prodaju, mislila sam da se samo lako i brzo čitaju. Tome je mnogo doprineo i gospodin Miličko Mijović, direktor ?Narodne knjige?.

Zašto ??Ostrvo muškaraca, obala žena???

- Našla sam neku simboliku u tome. Muškarci su priča za sebe, prilično su introvertni. Imaju dva kompleksa u životu - jedan je mama, a drugi proizilazi iz poređenja sa drugim muškarcima. Ja ih vidim na nekom ostrvu gde razmišljaju o fudbalu, politici i ostalim najvažnijim sporednim stvarima. Žene su veći individualisti, a obala im daje tu širinu življenja. Ipak su se žene svih ovih godina rata i sankcija pokazale kao amazonke duha. I ljubav i mržnju, intrige i neverstva žene doživljavaju na jedan širi način. Imaju veću komunikacijsku moć.

Nije li to pomalo feminističko stanovište?

- Nisam feministkinja, a onima koje to jesu preporučujem da se vrate u krevet i da probaju još jednom (smeh). Zaista mislim da su žene i biološki i mentalno jače. I nije potrebno da iza jedne jake žene stoji još jači, uspešan muškarac. Prezirem te uvrežene stereotipe i upravo zbog toga muškarce sam smestila na ograničeni prostor jednog ostrva. Ko pročita između redova shvatiće da nije samo ostrvo ograničeno. Žene su na obali, gde luduju, tuguju, vole, ne vole, smišljaju razne načine kako da osvoje muškarce, ne želeći da ostare, jer ko će na toj obali ostati mlad ako svi ostare.

Da li je to knjiga o srpskom džet-setu i postoji li on uopšte?

- To je kniga o ludom vremenu u kom na žalost živimo. To jeste srpski džet-set u varijanti u kojoj ovde trenutno postoji, budući da se istinski džet-set odavno povukao u ilegalu i čeka neka bolja vremena. Verovatno je ta duhovna elita umorna i prilično zgađena nad ovom - kako sam ih nazvala - v.d. džet-seterima u doba apokalipse.

U knjizi ih predstavljate kao polusvet.

- To jeste polusvet ? prodavci sreće i njihove mušterije. Knjiga govori o ljudima koji svoje želje, ambicije i ljubavi ne mogu da ostvare bez pomoći vidovitih čarobnjaka koji će ih učiniti srećnim, bogatim, uspešnim; o ženama koje se ogledaju isključivo u očima drugih žena, a ne muškaraca; o večitoj mladosti i plastičnoj hirurgiji koja je kod nas procvetala. Ja sam se dve godine družila sa tim ljudima ? inače se intenzivno družim sa likovima svojih knjiga ? i, nakon toga, knjigu sam napisala za kratko vreme, za mesec dana.

S kojom idejom? Da im se podsmejete?

- Ne. Prosto mi je došlo da iskustvo podelim sa ljudima. U knjizi ima puno tračeraja. Ja zaista smatram da je trač osnov dobre literature - sve ostalo su sociološke studije.

Akteri vaše knjige su veoma prepoznatljive ličnosti iz javnog života. Jeste li imali probleme, budući da su se, verovatno, i sami prepoznali?

- Naprotiv. Svi koji su se prepoznali pravili su se da to nisu oni, nego neko drugi. A to sam mogla i da pretpostavim.

Ušli ste u krug tih ljudi, družili se sa njima, a onda ih opanjkali u knjizi. Nije li to pomalo licemerno?

- Nisam se ja družila sa konzumentima sreće, već sa prodavcima, sa ljudima koji proriču sudbinu. Pre bih rekla da su oni licemerni jer prodaju iluziju da će nam sve u životu procveteti posle njihovih seansi. I ne mislite valjda da su se oni sa mnom družili besplatno. Imaju basnoslovne tarife koje sam debelo platila. Znači, nisam se ja infiltrirala u njihove redove. Mada, u ljubavi, ratu i leteraturi ? sve je dozvoljeno.

Da li je to estradna književnost?

- Ne očekujete valjda da se branim i kažem da mi je došla Sveta Petka na san i rekla da ću biti fantastičan književnik i da je moj zadatak na ovoj zemlji da prosvetljujem ljude. Nije. Moj otac, profesor književnosti, napisao je deset knjiga. E on nije bio estradni, nije bio komercijalan, pa je živeo skromno od profesure, a ja živim u okruženju od 70. 000 knjiga. Nedavno sam pročitala tekst novinara Aleksandra Pavlovića koji kaže da mi je pošlo za rukom ono što je bio san svih srpskih književnica ? da budu poznatije od srpskih pevačica. Ne mislim baš da sam poznatija, ali tu smo negde (smeh). Knjige su mi nekako ušle u široku upotrebu, čitaju ih široke narodne mase. Zahvaljujući izdavaču nisu ni skupe. Ko tvrdi da se od knjiga ne može živeti nije u pravu. Moje iskustvo je potpuno drugačije. Ne znam, to što se moje knjige štampaju otprilike kao dnevne novine jeste možda pokazatelj ludog vremena u kome živimo. Sigurno će jednoga dana biti i svedočanstvo ovog vremena.

Imate li uvid u to ko je vaša čitalačka publika?

- Žene u velikoj većini. One se verovatno ludo zabavljaju jer se prepoznaju u njima. A to što moje knjige čitaju i muškarci tumačim ovako ? upoznaj neprijatelja da bi ga lakše savladao.

Uskoro izlazi i vaša nova knjiga ??Ona i ona??. O čemu će biti reči u njoj?

- To je priča o dve udovice istog čoveka. Čoveka koji je živeo sa one strane zakona, brzo, strasno...

Silikoni na sva zvona

- U vašoj prvoj knjizi pišete o svetskom džet-setu. Koja je razlika između svetskog i našeg?

- Očigledna. Ovi naši su blede kopije. U svetu da biste bili deo tog kruga morate da budete ili veoma bogati, ili da radite svoj posao za pet nijansi bolje od ostalih, ili da imate plavu krv ? znači rođenjem stičete određene pozicije u društvu. Uglavnom, morate strašno da se potrudite. A kod nas je u poslednje vreme postalo dovoljno da ugradite silikone i to na sva zvona objavite, ili da se zabavljate sa nekim fudbalerom.

Simonida Stanković