Ogledi u srpskoj književnosti

30.07.05

Pred Bogdanom Popovićem postavio se stari problem nastave književnosti kako naći meru između širine i dubine izučavanja

Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu obeležila je nedavno pet decenija od svoje obnove održavanjem međunarodnog naučnog skupa: „Proučavanje opšte književnosti danas”. Jedno od predavanja koja su izazvala interesovanje učesnika i slušalaca održao je profesor Ivo Tartalja. Govorio je o veoma razuđenom nastavnom radu Bogdana Popovića, koji je 1885. godine postao asistent na Katedri za opštu književnost na kojoj će provesti, sa prekidima, pola veka.

Kao dugogodišnji proučavalac Popovićevog rada, Tartalja je uspeo da rekonstruiše do sada nepoznat tečaj istorije svetske književnosti, održan dvadesetih godina prošlog veka. Prvi deo tog širokog prikaza književnosti otkrivaju devet sačuvanih svezaka profesorove sestričine i studentkinje Ružice Tucaković, a drugi je deo obuhvaćen Popovićevim dužim spisom iz rukopisne zaostavštine.

U kakvoj je vezi znana književna delatnost Bogdana Popovića sa njegovim nastavnim radom?

– Sabrana dela Bogdana Popovića koja je nedavno objavio „Zavod za izdavanje udžbenika” prvi put su okupila sve važnije piščeve radove kao i niz zanimljivih tekstova iz njegove rukopisne zaostavštine. To izdanje bi moglo biti podsticaj širim izučavanjima i podloga nekim neočekivanim otkrićima. Na skupu koji ste pomenuli posmatrano je i ono što se ne vidi iz knjiga, ali je igralo ulogu u književnim studijama kod nas. Razuđena javna delatnost ovog filologa i estetičara, moraliste i književnika u znatnoj je meri proizlazila iz učionice. Uveren u značaj podrobne analize književnih tvorevina, Popović je najpre pred studentima izgovarao, a tek potom u časopisima objavljivao primere kako bi, prema njegovom shvatanju, trebalo pristupati književnim delima. Tako su nastali i neki antologijski ogledi poput onih o Domanovićevim satirama. Istog su karaktera i Popovićeva metodološka uputstva isticana kao poziv na pažljivo čitanje i ponovno čitanje, u znaku preporuke: „Bolje je pročitati jednu dobru knjigu tri puta nego tri dobre knjige jedanput”.

Na šta je naš najpoznatiji i verovatno najuticajniji profesor književnosti usmeravao pažnju u svojoj nastavi?

– Pred ovog profesora se u oštrom obliku postavio stari problem nastave književnosti ( kako naći meru između širine i dubine književnih izučavanja. Na nesagledivu pučinu je vukla opšta istorija književnosti, u dubinu je stremila teorija književnosti i profesor je pokušavao da kroz sistem nastave nađe prikladan odnos dveju disciplina. Na površnost koju nameće prepuštanje širini upozoravao je od samog početka svog nastavničkog rada i rado se upuštao u traženje onoga što je svim umetnostima zajedničko. Pa ipak, nije uskraćivao studentima ni brza putovanja kroz književne epohe.

Šta nam danas otkrivaju beleške gospođice Tucaković sa časova uporedne književnosti i koliko su verodostojne?

–Uredno ispisane studentske sveske koje su do nas došle pružaju uvid u jedan širok pregled književnosti od vremena starog Egipta. Letimično se zahvata najstarija kineska, indijska, persijska i jevrejska književnost, da bi se više zadržalo na antičkoj književnosti Grka i Rimljana i uporedno pratila književna zbivanja u Evropi do Miltona. A, za divno čudo, tačno od mesta gde se u sveskama zabeleženo izlaganje prekida, od 99. odeljka, počinje izlaganje u profesorovom vlastoručno pisanom tekstu. Ono, posle 34 nova odeljka, obuhvata na kraju i nemačke romantičare.

Neka slučajnost je htela da Ružica Tucaković posle više belih stranica unese u svoju devetu svesku, sada već manje uredno, još nešto beležaka sa kasnijeg časa. Upoređivanje tih stranica sa onima iz rukopisa pokazuje da je beleženje profesorove sestričine bilo tačno. Jedina odstupanja tiču se pravopisnih rešenja.

Svuda, i u sveskama i u rukopisu, ista je dikcija poznatog stiliste i izlaganje teče po istom obrascu. Podela obimne građe ovde vodi računa o epohama, nacijama, žanrovima i ličnostima. Vlada krajnja sažetost. Bomarše, o kojem Bogdan Popović ima knjigu, sveden je na jednu stranicu. Najviše prostora, više od sedam strana, dobio je Gete.

Šta bi se moglo izdvojiti kao osobeno i novo u nastavnom radu ovog profesora?

– Bogdan Popović je imao dosta nesporazuma sa modernim duhom, ali je sa nosiocima novih ideja u kritici išao u korak i ponekad im bio prethodnik. Ispitivači su zapazili bliskost njegovog načina pristupanja pesničkom delu načelima koja će istaći predstavnici angloameričke „nove kritike”. Zanimljive su i zamisli koje je izvodio organizujući seminarska vežbanja. Imao je običaj da traži od studenata beleženje osobina koje kritičari i istoričari pominju prilikom ocenjivanja književnih dela. Sve pohvale i pokude koje se uoče trebalo je ispisati na ceduljice, a zatim ih prema prirodi osobina koje se pominju razvrstati na intelektualne, kao što su logičnost i jasnost, i emocionalne, kao što je manifestovanje jačine, nežnosti i sličnog. Tako su studenti postajali učesnici istraživanja iz kojeg bi nastajali svojevrsni kritički rečnici.

Da li je takva nastavna praksa bila originalna?

– Postoji čudna podudarnost stanovišta na kojem je Bogdan Popović zasnivao ispitivanje rečnika kritike sa gledištem Benedeta Kročea izloženom u raspravi „Za jednu modernu poetiku”. Italijanski pisac ističe da su pojmovi koje su uveli veliki kritičari pravi materijal za modernu poetiku, jer su rođeni u dodiru sa stvarnim književnim životom. Odrednice koje kritičari upotrebljavaju kada kažu da je neka poezija tragična, neutešna, mirna, vedra, razdragana ili slično, prema Kročeu, donose pojmove koje moderna poetika treba da sakupi i sistematizuje.

Znači li to da se Bogdan Popović ugledao na italijanskog estetičara, s obzirom da su bili savremenici?

– Upadljiva podudarnost stavova dvojice savremenika nije svedočanstvo bilo kakvog međusobnog uticaja. Zna se da je beogradski profesor pratio rad Benedeta Kročea i pisao o njemu, kritički, 1921. godine, ali početkom 20. veka, dok je sam uvodio u seminar proučavanje rečnika savremene kritike, italijanski estetičar je ključne termine takvog rečnika prezrivo odbacivao kao nosioce „pseudoestetičkih” pojmova. Za uticaj beogradskog profesora na mislioca u Napulju nije bilo baš nikakvih uslova.

Jelena Nikolić