01.01.00
Politika
21.09.2002.
Prevodna književnost
Japanski klasik
Rjunosuke Akutagava, "Nos"; izdavač "Rad", Beograd, 2002, prevod Danijela Vasić
Upoplavi "palp" i ine lagane literature, štampanje, priča japanskog pisca Rjunosuke Akutagave (1892 ? 1927) predstavlja više od osveženja razlike. Zbirka "Nos" nam pokazuje ne samo kako dobra književnost prevazilazi barijere prostora i vremena, već i kako je moguće čitati i objavljivati knjige koje su drugačije od pomodne potražnje ? svakako jedan od načina da se na nju utiče, a ona uputi manje ispraznim pravcem. Akutagava ispoljava sve odlike odličnog pripovedača: dobro vođena i zanimljiva fabula: plastični i funkcionalni likovi; osećaj za detalj, atmosferu i nijansu; zavidna imaginacija, narasla koliko iz tradicije, toliko i iz osobenog stvaralačkog jezgra; značenjski sloj koji takođe sledi baštinu, ali joj daje i autentičan autorski pečat.
On piše u vreme kada je eksperiment u književnostima Zapada već uveliko uzeo maha ? primera radi Stanislav Vinaver prvu knjigu objavljuje 1911, Miloš Crnjanski 1918, a Rastko Petrović 1921, što nije ostalo bez odjeka u stvaralaštvu pisca sa Dalekog istoka. Četiri priče iz rečenog izdanja napisane su u periodu 1916 ? 1920. i pokazuju osobine ? da tako kažem ? modernijeg književnog senzibiliteta. Formirajući se u tradiciji koja spaja zemno i onostrano, praktično i apstrakciju, donekle je isuviše pragmatičan i poučitelan za ukus vaše kritičarke, odgajane u duhu moderne ironije. Autor se zato može preporučiti ljubiteljima jednostavnih mudrih sadržaja. Osobenim, finim, ponegde ironijskim humorom, kao i narečenom imaginacijom, on će međutim svoje čitaoce pronaći i na drugoj strani. Dobar poznavalac književnosti, ovaj Japanac naslovom, priče "Nos" posredno poziva na Gogolja, a neposredno navodi: Anatola Fransa, Getea, Tolstoja, dok priče "Paukova nita" i "Tošišun" nastaju na ideji kreativnog preoblikovanja nasleđenog žanra legende. Takvi postupci izbacuju književnika i u epicentar aktuelnih poetičkih tokova. Sve u svemu, Akutagva ima šta da ponudi.
Zbunjeni đavo
"Nos" je briljantna burleska o ljudskim naravima. Monah Zenći Naigua iz mesta Ikenou bio je čuven po svom groteskno velikom nosu. Priča o čoveku koji se razlikuje od svoje okoline, o putevima usaglašavanja sa samim sobom, ali i o ljudima koji se hrane tuđim jadom i ne mogu da oproste boljitak, posredovana je suptilnim humorom istinskog majstora bizarnosti i groteskne fantastičke imaginacije.
"Duvan i đavo"preoblikuje legendu podsmevajući se jednako nametanju tuđe religije i sklonosti čoveka ka iskušenjima. Ona ponavlja obrazac jedne od onih priča u kojima lukavi ? npr. Ero ? uspeva da nadmudri đavola. A đavo... On ne bio to što jeste da se nije dočekao na noge. Zanimljivost ove priče je problematizovanje lika đavola.
Đavo tako postaje njena metafora, ali ? što je i piščev prilog književnoj demonologiji, ironijski pokazuje kako svi, pa i onaj čije se ime ne sme izgovoriti, imaju svoje slabosti. Upravo onako kao što ono što nam donosi dobro mora u sebi sadržati i nešto loše.
Neljudska večnost
"Paukova nit" i "Tošišun" izazivaju pažnju najpre svojom imaginacijom. Pisac neke njihove epizode postavlja u donji svet, što može biti zanimljivo za zapadnog čitaoca. "Paukova nit" se tumači kao oslobađanje svoga Ja u cilju dostizanja prosvetljenja, zatim i kao moralistička invenktiva protiv sebičnosti. Buda je, naime, zloglasnom razbojniku Kandati poslao paukovu nit na kojoj bi se uspeo iz pakla jer ovaj jednom prilikom nije hteo da zgazi pauka. Videvši kako se za njim uspinje još grešnika, zlikovac se uplašio da tanka nit neće izdržati, zbog čega je Buda i otkida. Ova se priča tako može čitati i u ključu apsurdne igre sudbine koja namešta da stradamo upravo od onoga čega se plašimo, a strah oblikuje kao zloslutno znanje.
Tošišun, junak istoimene priče, rasipni je mladić koji je padao iz blagostanja u bedu, da bi najvažniju vrednost života spoznao prošavši paklene muke. Mir koji uspostavi u sebi, sladan odnos sa sobom i sa svetom, najviše je što čovek može da postigne. I što mora da dosegne sam. Akutagava kao da nije previše oduševljen rajskim prostorima. Pošto je Kandata ponovo upao u pakao, pisac ironijski završava "Paukovu nit" slikom prelepog, ali ravnodušnog raja. Neljudske večnosti koja kao da ima ljudsko lice. Jer dok je ona zabavljena svojom veličinom, čovek je u svojim nevoljama uvek napušten. Sam.
Dušica POTIĆ
