Nojev poziv

05.11.06 Danas

Tamir spada u prozaiste koji neguju isključivo kratku formu i to nije nikakvo čudo - čudo bi bilo da pisac koga odlikuje oštra vizija sumanutog sveta u kojem živi i čije pismo krase gust poetski naboj i kristalni stil kakvim se mogu podičiti samo najveći majstori pisane reči, stvori ma i jedno delo duže od devedesetak strana. Njegove priče, čija dužina većma varira od dve do deset strana, pokreću erupcije osećanja, pune su iznenađenja i mestimice su tako šokantne da ne bi bilo samo izlišno da budu duže, već je nemoguće i zamisliti kako bi ih, da jesu, čitalac doživeo i – preživeo.

Tajna Šeherezadinog ćutanja

Jedna od Tamirovih knjiga nosi naslov Slavni ste Arapi, slavni! Priređena je i izdata u Palestini 1986. bez njegovog znanja, a sastavljena je od tekstova Tamirovih kolumni objavljenih po viđenim listovima koji izlaze u dijaspori na arapskom jeziku i nekoliko ranijih priča. Svojim plamenim perom oštrijim od svakog koplja, pisac se tu izruguje s poslovičnom arapskom strašću za slavom i svetlanjem obraza pred svetom bez obzira na cenu i na inače sumornu stvarnost. I u ovoj zbirci nalazimo primere bespoštedne kritike takvog mentaliteta, u čijem okrilju cveta ropski odnos prema vlasti i neguje se poniznost pred svakim ko je jači. Ovo je najeksplicitnije iskazano u priči Poslednja noć iz kratkog ciklusa Šehrajar i Šeherezada. Pošto nas je zabavio uspelim izvrtanjem odnosa glavnih ličnosti Priča iz 1001. noći, Tamir drugu priču gradi u žustrom dijalogu dvoje supružnika, da bi kraj iskoristio za elegantan i dalekosežan završni komentar: "Šeherezada se uplaši i zaćuta kao i svaki Arapin i Arapkinja".

Svet je u Tamirovim očima mesto na kojem se svakodnevno događaju mračne i apsurdne stvari, jer ljudi robuju predrasudama i jedni drugima, tašti su i pohlepni, pa su i njihovi postupci diktirani koristoljubljem i lišeni saosećanja. U priči Poslovna transakcija, na pitanje deteta koje nosi u stomaku o tome kakav ga život čeka u spoljnom svetu majka odgovara: "Svet u kojem ćeš živeti je zabludeo, grub je i okrutan, ne zna za milost i sažaljenje".
Na sve strane caruju licemerje, nečovečnost i najrigoroznije nasilje. Vladarska svirepost, podsticanje udvorištva i nagrađivanje zločina vode u moralnu bedu i policijsku torturu.
Čemerna ironija koja provejava kroz gotovo svaki redak Tamirovih priča i neverovatna lakoća i preciznost kojima ovaj pisac razgolićuje skrivene motive za sebičnost, poniznost i lažni moral da bi ih izvrgao podsmehu, kvalifikuju ga prvenstveno kao satiričara. No, Tamirovo pismo odlikuje još jedno bitno svojstvo. Kada priču, koja obično započinje u svetu realnog, dovede do klimaksa, kada ona postane nepodnošljiva i bezizlazna, Tamir će je prevesti u domen fantastičnog, gde ona, kao po prolasku kroz ogledalo, nastavlja da teče novim tokom na čijem se horizontu tek slute moguća rešenja. Ova rešenja često su preneražavajuća i morbidna, a skokovi iz realnog u fantastično i natrag tako su prirodni da se gotovo i ne osećaju. Jedan od Tamirovih omiljenih junaka je Iblis (Sotona) koji se po pravilu javlja u obličju usamljenog i nesrećnog čoveka.
Zbirci Nojev poziv, koju je objavio posle duže pauze tokom koje se bio posvetio pisanju za novine, autor je dao naslov zasnovan na starozavetnoj priči o Nojevom kovčegu i spasavanju života na zemlji, upućujući tako poziv čovečanstvu da preumi i promeni pravac kretanja koji ga svakim danom primiče propasti. Tamir, međutim, nije od onih koji gaje iluziju da reč umetnika sama po sebi može promeniti svet i to je isticao više puta, kako u svojim pričama, tako i u intervjuima.
Za Tamira bi se mirno moglo reći da je, u jednom osobenom smislu, i ženski pisac. Mnoge njegove priče pletu se oko obespravljenosti i ugnjetavanja žene u strogom patrijarhalnom društvu. Za žensko ispoljavanje sopstvene polnosti društveni poredak u sredinama poput on iz koje potiče sam pisac ima uvek spremnu osuđujuću presudu. Tamir, pak, spremno ustaje u odbranu prava žene da odlučuje o svom životu i vatrena želja za poboljšanje statusa žene isijava iz njegovih suptilnih narativnih pasaža i bravuroznih dijaloga. U Poslednjem Iblisovom danu, svedokinja optužuje Đavola da ju je naveo na greh slobodoumlja: "Uvek sam bila žena pokorna svome mužu i, da mi je zatražio da umrem, umrla bih za njega. Ali, Iblis mi se rugao sve dok se nisam pretvorila u ženu visoko uzdignute glave". Efekat njegovih priča inspirisanih položajem žene u toj sredini katkad je tako snažan da skamenjeni čitalac i nesvesno poželi da i sam, istoga časa, učini nešto plemenito, novo i bitno za afirmaciju prava žene. Najbolji primer je Tamirova antologijska priča Smrt crne kose iz zbirke "Zapožareni Damask", dok je u ovoj zbirci (Nojev poziv) takva priča "Daleko od kuće" u kojoj je žena ugrožena na gotovo svakom koraku, a zaplet kulminira scenom višestrukog silovanja.
Zekerija Tamir rođen je u Damasku 1931. Nije išao na velike škole - bio je kovač i majstor za baždarenje vaga. Književni zanat učio je isključivo u školi života, strasno čitajući, a zatim i pišući, i svoj rafinirani izraz i slavu duguje jedino svom neizmernom talentu i ljubavi prema jeziku i knjizi. U mladosti se zanosio komunističkom ideologijom i, mada nije tragao za ulazom u sferu praktične politike, previranja u zemlji odvela su ga dotle da upozna zatvor i torturu. Po naravi sklon oštrom kritičkom mišljenju, od početnog zanosa idejama jednakosti i pravde sačuvao je nepomućeno interesovanje za probleme koje nosi društvena raslojenost, a kao vrstan satiričar i novinar oduvek pokazuje, poput precizne vage, osetljivost za društvena i politička zbivanja, kako bliskoistočna tako i svetska. Emigrirao je u Englesku 1980. i od tada živi u Oksfordu, pišući reske satirične komentare za arapske listove koji se štampaju u Evropi.
Mnogi su u svetu već primetili da se pojedini arapski pisci poslednjih decenija okreću izvesnim aspektima umetničke obrade teksta koji su odlikovali drevne forme pripovedanja. Vraćajući se tim formama, ovi autori više ili manje uspešno koriste i motive i sižee svojstvene tradicionalnoj, usmenoj naraciji. Među delima u kojima je primenjen takav postupak osobito mesto zauzimaju kratke proze Zekerije Tamira. Mnogi motivi na koje se kod njega nailazi tipični su motivi iz usmene narodne književnosti, poput motiva začaranog mesta, skrivenog blaga, čudesnog oplođenja, čudovitog deteta, oživljavanja mrtvih itd. Tamirovom prozom defiluju anđeli i džinovi, ifriti i šejtani na čelu sa Iblisom u ljudskom obličju, glagoljive ptice i mačke, njegovi junaci izlaze iz stena, reka i mora i vraćaju se u njih, istorijske ličnosti uključuju se u savremeni život, a ljudska bića po pravilu ne uspevaju da se odupru iskušenjima i silama zla, iako listom veruju u Sudnji dan. Još pri pojavi prvih Tamirovih priča bilo je jasno da tu nije na delu puki nadrealizam, kao što su neki kasnije bili skloni da tvrde.
Poslednjih godina Tamir, koji nikada nije prezao od diranja u zabranjene teme ali je oštricu svoje satire uglavnom okretao ka raskrinkavanju policijskog ustrojstva države, okrutnosti gospodara rata i mračnih interesa verske vlasti, razgaljuje čitaoce unoseći u svoje priče lascivne motive. Većina priča u zbirci Svi na kolena, više nego u prethodnoj, Kiselo grožđe, sadrži nedvosmislene aluzije na raznovrsna zabranjena ispoljavanja polnosti, uz stalne ironijske bravure vezane za njihovo javno nepriznavanje i poricanje nasuprot slatkoj privlačnosti kršenja normi. Na trenutke, to je i hod na ivici opscenog.
Čak i kada su naoko lake i zabavne, te su priče daleko od žanra humoreske, jer svojim dubljim slojem udaraju na samu suštinu lažnog morala. Moralna čistota koju islamska društva, odana drevnim običajima, proklamuju i svirepost koju kadšto demonstriraju u kontroli polnog ponašanja (kao, uostalom, i sve druge monoteističke kulture), ruše se i raspadaju u jednostavnim i nadahnutim tamirovskim suočavanjima junaka ovih priča sa istinom od koje oni uzaludno nastoje da pobegnu.

Srpko Leštarić