New York, Beograd

08.05.09

Počeo sam sa dramatizacijom romana „Put u Adis Abebu“, iako to deluje utopistički jer je reč o intimnoj drami, istorijskoj fresci rušenja etiopskog carstva, kaže autor

Poslednje književno ostvarenje Dušana Miklje roman „NJujork-Beograd“, koji je objavila „Laguna“, a prema kome se snima i istoimeni film, naišlo je na izuzetan prijem kod čitalačke publike. Tome u prilog ide i činjenica da je za ovaj roman Dušan Miklja dobio i nagradu „Hitlibris“, koja se svake godine uručuje domaćim i stranim autorima najtraženijih knjiga u prethodnoj godini. Film u režiji Nikite Milivojevića, rađen prema Mikljinoj knjizi naći će se pred domaćom publikom do kraja godine.

Novinari su ljudi

- Ako je suditi po lošim primerima koji se ističu prostotom,
neobrazovanjem, osionošću i primitivnošću, stanje je loše. Ali, postoje
i dobri primeri. Ili, makar, podnošljivi. Ako su, najzad, novinari samo
ljudi (mada o njima postoje i manje laskava mišljenja) i oni su razni.
Takvi kakvi su, neophodni su, jer novinarstvo može biti manje ili više
uzorno, ali se bez njega demokratsko društvo ne može zamisliti. Nemam
dobro mišljenje o soju licemera ili, možda, samo klonova, koji svoju
„nepristrastnost“ i „demokratičnost“ dokazuju žalosnim odsustvom
uverenja ili makar samo stanovišta. Da bi nas uverili kako su u pravu,
morali bi prethodno da nas ubede kako nije važno za koje se vrednosti
zalažete, da li se borite za dobro ili zlo, već samo da li ste na
podjednako udaljeni od njih, smatra pisac.


Nova proza

Dušan Miklja iza sebe ima bogat književno-publicistički opus, a roman „NJujork - Beograd“ ga je svrstao u bestseler pisce, što ga je, kako kaže, ohrabrilo u novim proznim poduhvatima.
- Bio bi neiskren kada bih rekao da mi nije drago što je roman naišao na dobar odziv kod čitalaca. Svestan sam da veliki tiraži knjiga potiču, ponekad, od motiva koji nemaju veze sa književnošću: afera, kriminala, pornografije, bilo čega sličnog. Ali ako takav vanliteraran element ne postoji, a knjiga se dobro prodaje, autor može da bude samo ponosan - kaže Miklja, priznajući da lično nije očekivao toliko interesovanje i to ne samo u zemlji, već i kod naših ljudi u svetu, od Amerike do Australije.
- Šta može biti podsticajnije od otkrića da to što radite nije uzalud - ističe naš sagovornik, dok na pitanje vezano za istoimeni film kaže da je u završnoj fazi montaže i „lickanja i doterivanja“, te da će ga uz dobru sreću naša publika videti do kraja ove godine. Narednih nedelja Dušana Miklju očekuju promotivne aktivnosti vezane za izlazak iz štampe njegove nove prozne knjige „Potapanje Velikog ratnog ostrva“, a radi i na romanu „Afrikanac“, koji je, kako kaže, „pomalo biografskog karaktera“.
Rad na filmu „NJujork - Beograd“ podstakao je Miklju da dublje zakorači u svet sedme umetnosti.

„Mrtvi-pijani“

- Počeo sam i sa dramatizacijom romana „Put u Adis Abebu“, iako taj poduhvat deluje utopistički jer je reč o intimnoj drami, ali i o monumentalnoj istorijskoj fresci rušenja etiopskog carstva, što će reći o filmu koji bi mogli da snime jedino Amerikanci, ohrabren sam mnogim mišljenjima da je tema „kao stvorena za film“. Uradiću ono što od mene zavisi, pa kako bude. Nadam se, takođe, da će ove godine biti izvedena bar jedna od novih drama koje sam napisao, pre svega „Mrtvi-pijani“.
U svet književnosti Miklja je zakoračio iz novinarstva. Smatra da je za nastanak jednog dobrog književnog dela nužna dobra tema, te „da se može pisati samo o nečem bez obzira na teorije da se može pisati ni o čemu.“
- Ako se saglasimo da pisanje ima za svrhu da nešto kaže, a da će za to, opet, biti spremniji oni koji su nešto doživeli (u šta ubrajam i bogatstvo unutrašnjeg života), sličnosti novinarstva i književnosti su očigledne. Tim pre što danas ne postoje strogo omeđeni književni žanrovi. Da su putevi novinarstva i književnosti konvergentni dokazuje, mnoštvo pisaca-novinara.


Autor:
Mila Milosavljević

28.06.08

Mladi ljudi koji su poslednjih godina napustili ovu zemlju, i to još uvek čine u velikoj meri, razlikuju se od talasa ranije emigracije koja je prevashodno odlazila, kako se obično govori, trbuhom za kruhom, što će reći iz ekonomskih razloga. Ti razlozi i danas postoje, ali bi predstavljalo nedopustivo pojednostavljanje da se isključivo njima objašnjavaju motivi mladih ljudi danas. I oni svakako žele bolje poslove i veće plate ali ne samo to. Najzad, ni u svetu nije tako jednostavno doći do dobrog posla. Mladi ljudi odlaze i zbog toga što su nezadovoljni prilikama u zemlji, nemogućnošću da se u potpunosti ostvare, i još više nesrazmerom ličnog pregnuća i društvenog priznanja. Ili, kako kaže jedna ličnost romana, "Ovde možeš da se ubiješ od rada i učenja. Ništa ti neće vredeti niti ćeš bilo šta promeniti", kaže povodom svog novog romana New York, Beograd, novinar i pisac Dušan Miklja.

Miklja je autor zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti, kao i njenih proširenih izdanja - Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, romana Judina posla i Krpljenje paučine, putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu je izvođena njegova drama Orden. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Napisao je takođe više publicističkih dela, istorijskih hronika, radio-drama i scenarija. Bavi se i prevođenjem.New York, Beograd, priča o tri mlade devojke - Jeleni, Katarini i Mariji - događa se u Njujorku i Beogradu, u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa ovih prostora nalazili utočište u svetu. Prema ovom romanu svoj prvi igrani film snima proslavljeni pozorišni reditelj Nikita Milivojević, a glavne uloge tumače Borka Tomović, Dubravka Kovjanić i Jelena Stupljanin. Deo je već snimljen prošle jeseni, a očekuje se da će ovoga leta taj posao biti dovršen. Sledi montaža i tehničko doterivanje pa bi, ako ne bude većih problema, film trebalo da bude gotov do nove godine.

Na pitanje zbog čega se bavi pomenutom temom i to iz perspektive tri ženska lika, Miklja ističe: "Nove generacije mladih ljudi koji odlaze u svet su u još nečemu bitno različite od prethodnih. Reč je o urbanom, samosvesnom, duhovitom i obrazovanom sloju koji nije opsednut nacionalnim mitovima kao njihovi prethodnici. Imajujući sve to u vidu, bilo je vreme da se prekine sa stereotipnim i često nakaznim predstavljanjem naših ljudi u svetu koji su se ili veoma obogatili ili su pak na samoj margini društva. Da i ne govorimo o njihovom naturalističkom unakažavanju, koje je čak postalo zaštitni znak nekih naših filmova."

Miklja naglašava da su ženski likovi, i u romanu i u filmu, verodostojni. "One su upravo verodostojni predstavnici te urbane mlade generacije. Istina je da je prilična retkost ne samo u domaćoj već i u svetskoj književnosti i kinematografiji, da tri glavna lika budu mlade žene, ali što su u još uvek pretežno mačističkoj civilizaciji one izabrane, za mene je više prednost nego mana dela. U građenju tih likova veoma su mi pomogle ćerkine e-mail poruke, prava pisma današnjice, zbog čega roman ima i epistolarni i ispovedni karakter."Inače, u pripremi je ekranizovanje još jednog dela Dušana Miklje, što se ne događa često sa savremenom domaćom književnošću. "Ima kritičara koji zapažaju da su moji romani filmični. Put u Adis Abebu, na primer, sadrži sva svojstva uzbudljive istorijske freske: carski dvor, revoluciju, dramu mlade porodice uporedo sa dramom carevine. Postoji ozbiljna namera da se taj tekst takođe prenese na platno, ali isto tako i velike teškoće da se to ostvari. Pošto je, u tom slučaju, reč o očito izuzetno skupom projektu jasno je da bi to mogli da ostvare jedino Amerikanci. Da li će se to jednoga dana i dogoditi za sada je potpuno neizvesno. Nešto više izgleda ima mogućnost da se priča Dopisnik iz Sofije pretoči u televizijsku dramu."

Na pitanje koliko mu je u pisanju od koristi novinarsko iskustvo, posebno za životnost i živopisnost koji se očigledno daju pretočiti u film, Miklja ukazuje da je iskustvo višegodišnjeg života u Etiopiji, u Njujorku ali i na drugim, isto tako uzbudljivim mestima, zaista bilo od velike koristi. "Nikada se, dakle, nisam suočavao sa oskudicom građe, već samo sa pitanjem kako da se ona na najcelishodniji način iskoristi. Verovatno je da se to iskustvo sa lica mesta prepoznaje i u mojim romanima i pripovetkama, kao što je sasvim moguće, da im upravo ono daje ukus verodostojnosti", konstatuje Dušan Miklja.

Mladi ljudi koji su poslednjih godina napustili ovu zemlju, i to još uvek čine u velikoj meri, razlikuju se od talasa ranije emigracije koja je prevashodno odlazila, kako se obično govori, trbuhom za kruhom, što će reći iz ekonomskih razloga. Ti razlozi i danas postoje, ali bi predstavljalo nedopustivo pojednostavljanje da se isključivo njima objašnjavaju motivi mladih ljudi danas. I oni svakako žele bolje poslove i veće plate ali ne samo to. Najzad, ni u svetu nije tako jednostavno doći do dobrog posla. Mladi ljudi odlaze i zbog toga što su nezadovoljni prilikama u zemlji, nemogućnošću da se u potpunosti ostvare, i još više nesrazmerom ličnog pregnuća i društvenog priznanja. Ili, kako kaže jedna ličnost romana, "Ovde možeš da se ubiješ od rada i učenja. Ništa ti neće vredeti niti ćeš bilo šta promeniti", kaže povodom svog novog romana New York, Beograd, novinar i pisac Dušan Miklja.

Miklja je autor zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti, kao i njenih proširenih izdanja - Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, romana Judina posla i Krpljenje paučine, putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu je izvođena njegova drama Orden. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Napisao je takođe više publicističkih dela, istorijskih hronika, radio-drama i scenarija. Bavi se i prevođenjem.New York, Beograd, priča o tri mlade devojke - Jeleni, Katarini i Mariji - događa se u Njujorku i Beogradu, u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa ovih prostora nalazili utočište u svetu. Prema ovom romanu svoj prvi igrani film snima proslavljeni pozorišni reditelj Nikita Milivojević, a glavne uloge tumače Borka Tomović, Dubravka Kovjanić i Jelena Stupljanin. Deo je već snimljen prošle jeseni, a očekuje se da će ovoga leta taj posao biti dovršen. Sledi montaža i tehničko doterivanje pa bi, ako ne bude većih problema, film trebalo da bude gotov do nove godine.

Na pitanje zbog čega se bavi pomenutom temom i to iz perspektive tri ženska lika, Miklja ističe: "Nove generacije mladih ljudi koji odlaze u svet su u još nečemu bitno različite od prethodnih. Reč je o urbanom, samosvesnom, duhovitom i obrazovanom sloju koji nije opsednut nacionalnim mitovima kao njihovi prethodnici. Imajujući sve to u vidu, bilo je vreme da se prekine sa stereotipnim i često nakaznim predstavljanjem naših ljudi u svetu koji su se ili veoma obogatili ili su pak na samoj margini društva. Da i ne govorimo o njihovom naturalističkom unakažavanju, koje je čak postalo zaštitni znak nekih naših filmova."

Miklja naglašava da su ženski likovi, i u romanu i u filmu, verodostojni. "One su upravo verodostojni predstavnici te urbane mlade generacije. Istina je da je prilična retkost ne samo u domaćoj već i u svetskoj književnosti i kinematografiji, da tri glavna lika budu mlade žene, ali što su u još uvek pretežno mačističkoj civilizaciji one izabrane, za mene je više prednost nego mana dela. U građenju tih likova veoma su mi pomogle ćerkine e-mail poruke, prava pisma današnjice, zbog čega roman ima i epistolarni i ispovedni karakter."Inače, u pripremi je ekranizovanje još jednog dela Dušana Miklje, što se ne događa često sa savremenom domaćom književnošću. "Ima kritičara koji zapažaju da su moji romani filmični. Put u Adis Abebu, na primer, sadrži sva svojstva uzbudljive istorijske freske: carski dvor, revoluciju, dramu mlade porodice uporedo sa dramom carevine. Postoji ozbiljna namera da se taj tekst takođe prenese na platno, ali isto tako i velike teškoće da se to ostvari. Pošto je, u tom slučaju, reč o očito izuzetno skupom projektu jasno je da bi to mogli da ostvare jedino Amerikanci. Da li će se to jednoga dana i dogoditi za sada je potpuno neizvesno. Nešto više izgleda ima mogućnost da se priča Dopisnik iz Sofije pretoči u televizijsku dramu."

Na pitanje koliko mu je u pisanju od koristi novinarsko iskustvo, posebno za životnost i živopisnost koji se očigledno daju pretočiti u film, Miklja ukazuje da je iskustvo višegodišnjeg života u Etiopiji, u Njujorku ali i na drugim, isto tako uzbudljivim mestima, zaista bilo od velike koristi. "Nikada se, dakle, nisam suočavao sa oskudicom građe, već samo sa pitanjem kako da se ona na najcelishodniji način iskoristi. Verovatno je da se to iskustvo sa lica mesta prepoznaje i u mojim romanima i pripovetkama, kao što je sasvim moguće, da im upravo ono daje ukus verodostojnosti", konstatuje Dušan Miklja.

Ivana Matijević

20.05.08

Novi roman Dušana Miklje „New York, Beograd“ („Laguna“) biće predstavljen večeras (18.30) u restoranu „Šumatovac“. Reč je o romanu koji prati doživljaje tri Beograđanke u Njujorku od marta do septembra 1999. godine, a zanimljivo je da po ovom romanu svoj prvi igrani film snima reditelj Nikita Milivojević.

Jedan deo filma već je snimljen u novembru prošle godine, dok bi u junu i julu snimanje trebalo da bude završeno. Glavne uloge tumače Borka Tomović, Dubravka Kovjanić i Jelena Stupljanin, a veći deo filma se snima u Njujorku. Tri glavna lika romana, Jelena, Katarina i Marija, napuštaju Beograd u približno isto vreme, a u Njujorku se zatiču u vreme bombardovanja 1999. godine. „Sve priče su potpuno verodostojne, nisu izmišljene, ali mislim i da prizori koji jesu izmišljeni takođe deluju verodostojno. Recimo, kada se Marija moli u crkvi Svetog Patrika, taj segment s Ircima je suštinski istinit jer između nas i Iraca zaista postoje neke sličnosti“, kaže Dušan Miklja za „Blic“. „Ovo jesu književni junaci, a ne životni, ali mislim da je knjiga veoma istinita. Taj ‘pečat verodostojnosti’ ima se zahvaliti tome što ti likovi zaista postoje, a izmišljeno je ono što od životnih likova stvara književne junake.“

Vaša knjiga se čita kao filmski scenario. Jeste li imali na umu nastanak filma dok ste je pisali?
- Knjiga je imala neobičan razvojni put. Praktično je roman nastao iz scenarija, po kojem Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film. Taj scenario potpisujemo zajedno Nikita i ja, ja sam roman napisao relativno nedavno, pre godinu dana. Imajući u vidu prethodnu formu, roman je uglavnom dijaloški, a takođe ima svojstva epistolarnog romana. Doduše, epistolarnog romana savremenog doba, jer i-mejl je ono što je nekad bilo pismo, pa bi knjiga mogla biti nazvana i „i-mejl roman“. Knjiga prati priču o tri mlade žene, što mislim da je prilično retka pojava u književnosti i kinematografiji, jer se sasvim nepravično muškarcima uglavnom dodeljuju glavne uloge.

Jedan od likova, izmučen nevoljama u koje je upao nakon doseljavanja u SAD, kaže: „Vredi li Amerika svega ovoga?“.
- Da, sve one su suočene s velikim nedoumicama, koje se tiču same suštine života. Da li išta može da zameni ono što mi nazivamo porodičnom ljubavlju? Jer, ovde nije reč samo o rvanju sa svakodnevnim teškoćama, već i o procenjivanju smisla. Šta se može žrtvovati, a šta ipak ne može... Nekad mi se čini da je ova knjiga vedra drama, a nekad opora komedija. Ali, upravo to je ono od čega se sastoji život: od iverja sećanja i nostalgičnih uspomena. To je ono što je bitno: da sve tri glavne ličnosti u romanu, sve te tri mlade žene, daju apsolutnu prevagu onome što bismo nazvali životnim vrednostima. Ma koliko bismo ponekad mogli steći utisak da im to nije najvažnije, imajući u vidu pustolovne elemente u njihovom svakodnevnom življenju, kada dođe do te odlučujuće dileme, onda se one opredeljuju za te prave životne vrednosti koje bi mogle da se opišu kao privrženost i ljubav ili prema mladiću kojeg vole ili prema porodici. Reč je jednostavno o onome što bismo mogli nazvati gustinom osećanja.

One kao da nikada nisu ni otišle od kuće...
- Da, svi su čvrsto vezani za porodicu i za grad. Zato je tu i-mejl kao pismo modernog doba. Zbog toga ovo nije samo epistolarni nego i ispovedni roman. Roman je vrlo sličan životu, ali ne na neki visokoparan način u džejmsdžojsovskom smislu, već je u krhotinama svakodnevnog života, u tom iverju u kojem se treba snaći i izabrati pravu stazu, što je još teže u novoj sredini, tim pre što one nisu nikada ni prekinule niti mogu da prekinu vezu s gradom iz kojeg su potekle. Zato svaka novost iz Beograda na neki način nailazi na nešto što se čitaocu može učiniti da je preterano emocionalno reagovanje. Ali, svi koji su živeli u svetu znaju da su ljudi tamo mnogo osetljiviji na zbivanja ovde nego mi sami.

Da li bi zaključak mogao biti da i ne vredi ići napolje?
- Postoje različiti motivi. Često se to radi iz nesreće i iznuđenosti. Mnogi od tih mladih ljudi ne bi nikada ni otišli u normalnim okolnostima. U ovom slučaju to je pokrenuto političkim okolnostima, ali ni to nije tako jednostavno. U jednom razgovoru Katarine i Amerikanca Džona ona kaže: „Lepo smo se snalazili, a čak smo se i bolje zezali mi tamo nego vi ovde!“. Prave pobude ljudi koji odlaze su odsustvo poređenja po vrednosti, nemogućnost pravog izbora, uzaludnost napora... Jer, ma koliko se trudili, ne možete doći do izražaja pošto vas stalno ometaju ili ludaci na vlasti ili nepovoljne prilike.

M. Vukelić

05.12.08 Popboks

Rukovodeći se filozofijom Should I Stay or Should I Go, neizbrojivo mnoštvo mladih je tokom poslednjih 20 godina izabralo manju nevolju i napustilo Srbiju; Miklja progovara o tome šta ih je dočekalo kada su stigli Tamo. Na mestu gde se završava Stankovićev The Box, počinje New York, ???????

Dok je zemlju nekada napuštala sirotinja „trbuhom za kruhom“, danas odlaze najobrazovaniji, oni koji (misle da) ovde ne mogu dovoljno da se ostvare. Tako stižemo do Beograđanki u Njujorku, heroina Dušana Miklje, tri lepe i pametne devojke koje su se odvažile da zagrizu Veliku jabuku. Priča je smeštena u 1999. godinu i većim je delom ispričana u prvom licu – iz ugla Jelene, Katarine i Marije, junakinja čije živote pratimo.

Jelena je tek pristigla u Njujork; pobegla je od bombardovanja i sankcija. Kod kuće je ostavila brižnu porodicu i verenika za koga bi, bez obzira na razdvojenost, želela da se što pre uda. Katarina i Marija su već iskusne Njujorčanke, ali i one imaju svoju muku.

Bolest oca Mariju stavlja pred zbor – vratiti se u Beograd i izgubiti pravo na povratak u Ameriku ili ostati i oglušiti se o molbe najmilijih. Sklopivši brak iz računa s Džonom, zgodnim kolegom s posla kome više odgovara „druga vrsta lepote“, Katarina mora da bira između njega (Džon naprasno počinje da pokazuje interesovanje za svoju mladu suprugu) i dugogodišnjeg dečka Miroljuba koji radi kao stjuard.

New York, ??????? se lako i brzo čita, drži pažnju zahvaljujući šarmantnim segmentima kao što su Jelenino venčanje „na daljinu“ ili noćni vudu ritual ispod Bruklinskog mosta, a može se (uz malo mašte) doživeti i kao posrbljena, pristojnija i okrnjena (umesto četiri – tri drugarice) varijanta Seksa i grada Kendas Bušnel.

Dok se Keri, Samanta, Šarlot i Miranda premišljaju koje cipele da odaberu i u kom restoranu da večeraju, tri Srpkinje strepe od deportacije, rade po tri posla kako bi sastavile kraj s krajem i tuguju za zavičajem.

New York, ??????? nije moderni književni klasik. Postupci i motivacija likova nisu uvek najjasniji, a ne pomaže ni to što su junakinje po mentalnom sklopu slične kao jaje jajetu. Miklja više nagoveštava nego što pruža, uglavnom se zadržavajući na površini, bez želje da se upusti u dublju analizu. Emigracioni blues je promišljeno ublažen komičnim elementima i ne zahteva preterano udubljivanje – kao takav, idealno je štivo za plažu ili prekraćivanje vremena u gradskom prevozu.

Kao i u slučaju romana The Box, New York, ??????? je nastao na osnovu filmskog scenarija. Ova geneza objašnjava manjak opisa i svođenje naracije na monologe i dijaloge.

Debi Nikite Milivojevića Jelena, Katarina, Marija je u postprodukciji i u domaće bioskope stiže tokom sledeće godine. Film (sniman na autentičnim njujorškim lokacijama) će, gotovo je izvesno, ponuditi potpunije i zaokruženije upoznavanje s junakinjama koje su u filmskoj verziji oživele Borka Tomović, Jelena Stupljanin i Milica Zarić.


Đorđe Bajić

28.06.08 Danas

Tek na kraju shvatite da su dva glavna junaka dva grada - Njujork i Beograd, a da su tri cure - Jelena, Katarina i Marija, samo emotivni protočni bojleri. Dakle, ima ovde i grada, a ni seksa ne fali u podtekstu, ali ako se tri melanholične i ispolitizovane mlade Srpkinje, prvi put upoznaju u Njujorku, i ukrste svoje sudbine, to samo može biti anti seks i grad. New York, Beograd čak je i neka parodija kolumni Kendas Bušnel, po kojima je nastala istoimena kultna TV serija. Kod Bušnel su četiri, a kod Miklje tri cure. Ove četiri su povlašćene u Njujorku, a ove tri su u grčevitoj borbi za opstanak.

Ali, ako za trenutak zanemarite ko je fensi, a ko nije, i ako na čas zaboravite na usud Srbije zbog koga su se Jelena, Katarina i Marija, kao i mnogi njihovi vršnjaci, obrele u belom svetu na belom hlebu, ono što spaja priče Kendas Bušnel i Dušana Miklje, to je urnebesnost i šokantnost. Količina seksa tu nije najbitnija, već atmosfera. Uostalom, dekoltirana Katarina bi i onog Zverku progutala zbog papira. Naravno, tri Beograđanke u Njujorku garantuju i dobru porciju nostalgije. Uz jednu ogradu; ovo su tri urbane - svetske - cure, pa im uz sve imigracione muke (papiri, pre svega), Amerika ipak nije ona tuđa Amerika. One nisu pečalbarke, gastarbajterke, već Njujorčanke beogradskog porekla. Sposobne da nabilduju CV i saznaju gde zeka pije vodu.

Iako ne fali cmizdrenja i očajanja, ipak dominira borbeni duh devojki koje baš na bukvalni način potvrđuju onu tezu "Beograd je svet". Prijatno iznenađenje je i sam Miklja, u smislu da je uspeo da napiše mladalačku - generacijsku - knjigu sa duhom, krcatu urbanim lozinkama, i to na način kako ne bi umeli ni mnogo mlađi pisci, u fazonu. I to knjigu čiji beogradski (i srpski) duh (ali onaj pozitivni, neiskompromitovani), ne može da samelje ni jedan takav "melting - pot" žrvanj. Ovo je urbana nomadska epopeja, od Beograda, preko mitskih terminala aerodroma u Budimpešti, do Bruklina, gde se na posao dolazi metroom sa Menhetna. Da je hteo da patetiše, Miklja je jednu curu mogao da zaposli u kulama "bliznakinjama", pa da u ziheraškom zapletu kalkuliše da li bi ona 11. 9. zakasnila na posao, ili stigla na vreme. Ali, ovde nema te trilerizacije. Dramatizacija se postiže u situacijama mnogo manjeg globalnog inteziteta. Kao što je jedan vudu obred sve sa zaklanim pevcem ispod Bruklinskog mosta, ili kao što je dolazak Bila, službenika Imigracionog ureda na gajbu u kojoj u braku iz interesa žive Katarina i Džon.

Mikljine cure pale cigaretu na cigaretu, piju dupli viski, i to ga eksiraju, a opet su dame. Njihove suze su isceljujuće, kao dokaz privrženosti. One mogu i da se udaju na daljinu, da iskuliraju šizofreničara u metrou, da budu šarmantno neurotične, da izguraju capitolo finito (završno poglavlje), i da kao u potrazi za gralom, neka od njih shvati da se hodočašće u stvari, završava tamo odakle si i krenuo, a da je Njujork, samo katalizator tog puta. Da je hteo, Miklja je mogao priču da svede na prepisku iz koje će se ispiliti epistoralni roman. Ali, i to bi nekako bilo odveć ziheraški. Naprotiv, prepiska je samo deo ovog proznog agregatnog stanja, kao što su dijalozi armatura ove interkontinentalne parabole.

E, sad, ako Miklja nikoga od junaka nije zaposlio u kule Svetskog trgovinskog centra, to ne znači da se likovi ove knjige ne bi uklopili u Klaverfild - ovaj skorašnji film u kome se u Njujorku pojavljuje neka konceptualna replika Godzile koja ruši sve pred sobom, a neki momci i devojke beže pred njom, da bi jedno od njih ceo film snimilo sa svojom kamerom. Tada bi verovatno i gospodin Ficpatrik senior, konzervativac, pukovnik i otac, koji što pre želi unuka od Džona i Katarine, stigao u Njujork na megdan.

Defiluju kroz knjigu i Kinezi, Italijani, Irci, Jevreji, histerične komšinice, jedan Miroljub (u svesti, kao u memoriji kompjutera, uskladišten kao otelotvorenje najlepših nostalgičnih uspomena), ili barmeni koji spoznaju ono što se u nedostatku boljeg termina zove srpska posla. Ovo je i optimalni njujorški bedeker. Možete popiti kafu u taverni White horse u Grinič Vilidžu, u kojoj se Dilan Tomas besomučno opijao sve dok nije ubio sam sebe. Kafu možete popiti i u kafiću San Remo, takođe u Grinič Vilidžu, u kome je na isti način život okončao Džek Keruak. Katarina vas vodi kroz Central park, Petu aveniju, Rokfeler centar, katalog Mejsisa... i to sve na street wise način - mudro ponašanje na ulici. I da, dijagnoza je da Njujork boluje od visokog krvnog pritiska.Dugi ispovedni razgovori sa najbližima. To je ono na šta nas Miklja, ne samo u ovoj knjizi, podseća. Jer kad najbližih više nema, ili kad su daleko, to je ono za čim najviše žalimo.