Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio.
Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove.
Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”.
Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika.
Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.
01.01.00
Nin
21.03.2002.
Ko je bio u pravu?
Naslov: "Nasilje i metafizika"
Autor: Žak Derida
Izdavač: "Plato", Beograd 2001.
Nenad Daković
Šta se to događa? Nekada najprevođeniji "srpski filozof" Žan Bodrijar ustupa mesto svom "sunarodniku" Žaku Deridi. Jer, evo u razmaku od samo tri meseca, tri nove Deridine knjige, u prevodu na srpski jezik.
Tako je u izdanju "Beogradskog kruga" s predgovorom za srpsko izdanje, što je, inače, redak gest prijateljstva, objavljena njegova velika knjiga iz 1994. godine "Politike prijateljstva", što je bila i tema njegovog predavanja koje je postalo osnova za ovu knjigu; predavanja koje je Derida održao upravo u Beogradu 1992. godine. U "Stubovima kulture" je, upravo, objavljen izbor njegovih tekstova, koji su uradili Sanja i Petar Bojanić, pod naslovom "Kosmopolitike". Ogled "Nasilje i metafizika", koji ima podnaslov "Ogled o misli Emanuela Levinasa", preuzet iz "Revije za metafiziku i moral", broj 3/4 iz 1964. godine, koji je preveo Sanja Todorović, dok je "Politike prijateljstva" preveo Ivan Milenković, da i to kažem, pošto mi s pravom zameraju da ne pominjem prevodioce, iako će neki naši filozofi ostati zapamćeni pre svega kao prevodioci, poput Nikole Popovića, recimo.
Taj ogled o kome govorim, Derida je uvrstio u svoju poznatu knjigu "Pisanje i razlika", zajedno s esejem o Frojdu i esejem "Znak, struktura, igra u diskursu humanističkih nauka", koje su "Svetovi" objavili 1990. godine u izboru pod naslovom "Bela mitologija".
Ali, svejedno, i sa ovim zakašnjenjem od više od trideset godina i ovako dekonstruisana, ili destrukcionisana (možda bi Derida bio zadovoljan), iako je, po mom mišljenju, trebalo objaviti integralni tekst "Pisanja i razlike" i to znatno ranije, ovaj već klasični Deridin tekst, pre svega, svojom kompozicijom, kao dijalog Levinasa i Deride, ili kako bi to Derida rekao, svojom "neodlučivošću", ponovo aktuelizuje osnovno Deridino pitanje o filozofiji, možda, preciznije tzv. kontinentalnoj filozofiji, i njenom savremenom udesu koji dolazi, ovde se Levinas i Derida slažu , pre svega iz njenog grčkog porekla, odnosno metafizike. Jer, na Hajdegerovom tragu, sam Derida je tvrdio da piše (bar u svojoj ranoj fazi) u senci Hajdegerovog imaga, istorija filozofije je, i za samog Deridu, istorija metafizike kao logocentrizma, odnosno metafizike bića kao "metafizike prisutnosti" ili, ousie kao sadašnjosti, koja nasilno uklanja ono drugo, beskonačno Drugo, o kome u "Totalitetu i beskonačnom" govori Levinas.
U pitanju je, prema tome, rana fenomenološka epizoda Deridine avanture, koja istražujući granice fenomenologije, pomoću pojma Drugog, koji u ovaj dijalog uvodi Emanuel Levinas, dospeva do svog osnovnog problema pisanja i razlike, odnosno do same granice filozofije, kao pojmovnog mišljenja, ili metafizike. "Ništa", piše Derida, "ne može tako duboko da pobudi grčki logos - filozofiju - koliko taj proboj sasvim drugog, ništa ne može u toj meri da ga probudi za njegov izvor, kao za njegovu smrtnost, za njegovo drugo".
I dok će za Deridu Levinasov "judaizam" ovo "iskustvo beskonačno drugog" značiti i definitivni "izlazak iz Grčke", Levinas će zastati kod uverenja da za ontologiju "ipak postoji neki izlaz". Ko je bio u pravu? Tako je ovaj ogled aktuelan samo ukoliko je ovo pitanje još uvek aktuelno.
