Natalija Obrenović, rođ. Natalija Petrovna Keško (Firenca, 1859 – Pariz, 1941), srpska kneginja i kraljica, žena Milana Obrenovića IV, jedna od najtragičnijih kraljica u novijoj srpskoj istoriji. Rođena je u porodici bogatog ruskog spahije Petra Keška i njegove žene Pulherije Sturza, rumunske plemkinje. Mlada je ostala bez oca i majke, pa je o njoj i njenim sestrama i bratom staranje preuzela njihova rumunska rodbina. Iako su postojali pregovori s ruskim dvorom da se knez Milan oženi nekom ruskom princezom, 17. oktobra 1875. godine oženio se Natalijom Keško, koju je upoznao u Beču, po preporuci i savetu svoje majke, rumunske princeze Marije Katardži Obrenović. Mladi bračni par smatran je za najlepši vladarski par u Evropi toga doba.
Kneginja, a od 1882. kraljica Natalija rodila je 1876. sina Aleksandra, kasnije kralja Srbije (od 1889. do 1903), i Sergeja, koji je umro pet dana po rođenju.
Usled političkih i privatnih razmimoilaženja razišla se sa kraljem 1886, a 1888. i zvanično razvela, ali je taj razvod bio neregularan i kasnije je poništen. Iako je bila izuzetno popularna u narodu, posle abdikacije Milana Obrenovića u korist svog maloletnog sina Aleksandra, bila je prisiljena da 1891. napusti Srbiju na pritisak dvorskih krugova, ali je do formalnog pomirenja sa Milanom došlo 1894, kada su po stupanju njihovog sina Aleksandra na presto oba supružnika primljena ponovo u kraljevski dom.
Posle ženidbe kralja Aleksandra nekadašnjom Natalijinom dvorskom damom Dragom Mašin 1900. godine duboko se razočarala, zauvek napustila Srbiju i godinu dana kasnije primila katoličku veru i zamonašila se u manastiru Berk sir Mer u Francuskoj, gde je živela do kraja života, gotovo pune četiri decenije.
Svesrdno je pomagala ženska društva i pokret za emancipaciju žena u Srbiji, bila pokrovitelj čuvene Više ženske škole u Beogradu ali i mecena mnogih umetnika, slikara i pisaca, i angažovala se u pomoći ranjenicima i ratne siročadi iz srpskih oslobodilačkih ratova sa Turskom i Bugarskom. Kasnije, i pored zatiranja dinastije Obrenović i zločinačkog ubistva njenog sina Aleksandra i njegove žene kraljice Drage u Majskom prevratu 1903, iz Francuske je pomagala Srbiju u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Bila je veliki dobrotvor i svoja imanja testamentom je zaveštala Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama – zadužbinama Obrenovića. Posle Drugog svetskog rata, međutim, njena bista je uklonjena iz aule Beogradskog univerziteta.
Pored Uspomena i obimne prepiske na francuskom, napisala je i pregršt aforizama i dve novele na spskom jeziku.
Sahranjena je na groblju u Lardiju, 40 kilometara od Pariza.
01.01.00
Politika
04.10.1999.
Memoarska literatura
Portreti srpskih političara
Kraljica Natalija Obrenović: "Moje uspomene", Srpska književna zadruga, Beograd, 1999.
Biblioteka SKZ pod nazivom "Srpski memoari" obogaćena je novom knjigom - uspomena kraljice Natalije. "Moje uspomene" Natalije Obrenović (rođene Keško) obuhvataju razdoblje od njenog ranog detinjstva do početka avgusta 1887. godine. Pisane su na francuskom početkom devedesetih godina 19. veka i nisu završene. Ostali su neopisani zanimljivi periodi kraljičina života, razvod braka, progonstvo 1891. i višedecenijski boravak u inostranstvu.
Natalija je jedina srpska vladarka koja se posvetila pisanju memoara. Možda ni ona ne bi pristupila spisateljskom poslu da se kod nje nije pojavila unutrašnja potreba da objasni glavne uzroke svoje zle sudbine. Ona je vršila samoanalizu svog karaktera i vaspitanja i njima suprotstavljala različite osobine kralja Milana. U tome je videla glavne razloge njihovog neuspešnog bračnog života, koji se negativno odrazio na prestolonaslednika i na stabilnost države.
U nepoznatoj sredini
Udajom za kneza Milana Natalija je došla u Srbiju sa 16 godina. Za nju je nova sredina bila apsolutno nepoznata i ona je bila stranac koji je jedva razumevao jezik zemlje čiji je presto trebalo da zauzme. Uprkos tome, ona ističe da se brzo saživela sa novim okruženjem i njenim žiteljima. Pišući o tome kraljica otkriva nameru da što više naglasi svoju popularnost u srpskom narodu, kao i svoju ljubav prema njemu. Poznato je da je kralj Milan u tom pogledu bio na lošem glasu. Nema sumnje da je kraljica u "Uspomenama" nastojala da taj glas potvrdi i još više učvrsti.
Bezrezervno rusofilstvo Natalije bio je još jedan kamen spoticanja u njenim odnosima sa mužem. Ona je Rusiju nazivala svojom zemljom, iako je bila Rumunka. Tvrdnju da se nije mešala u politiku, kraljica nije uspela da dokaže (što se najbolje vidi u opisivanju zbivanja posle poraza na Slivnici 1885), ali je pokazala da nju nije najbolje razumela. Ona piše da je politika vođena u Srbiji posle Berlinskog kongresa bila rezultat ljubaznosti koju je nemački car ukazivao Milanu, "vrlo osetljivom na počasti", a da je Sanstefanski mirovni ugovor rezultat nezadovoljstva Rusije izazvanog oklevanjem Srbije da uđe u rat.
U "Uspomenama" kraljica je ostavila vrlo zanimljivu sliku o srpskim političarima. Gotovo ni o jednom nije imala lepo mišljenje. Po sudu Natalije, Srbin može biti inteligentan i može da ima ideje, ali njemu je, pre svega, važan lični interes. "Nesposoban za potpuno bezinteresna osećanja, uvek zavidljiv i ljubomoran, često uveren u svoju nadmoć, a njegovom samozadovoljstvu je ravna samo njegova ništavnost. Šovinisti, ali lišeni rodoljublja, jer su kao vrlo siromašni podložni korupciji i to za smešno male iznose".
Od svih ličnosti koje se pominju u "Uspomenama" mali broj je imao sreće da se ne nađe na kraljičinoj crnoj listi (Milutin Garašanin, Dragutin Franasović, Stana Bučović). Prvo mesto ubedljivo pripada kralju Milanu, koji je "nevaspitan, grub, surovo sebičan, slabog karaktera, prezire ljude i nesposoban je da poveruje u plemenita osećanja i odanost, sitničav i neprijatan, nesposoban za pravu privrženost, snishodljiv pred višima, drzak prema nižima, nedovršena priroda nesrećna za sebe i nesposobna da pruži sreću drugima". Ovaj opis Milanove ličnosti ni u čemu se ne razlikuje od mnogih sličnih koje su ostavili njegovi veliki protivnici - radikali.
Čitalac će u "Uspomenama" lako uočiti tendenciju kraljice da svaki svoj potez opravda, a svaki korak kralja Milana osudi. Ona je gajila vrlo nipodaštavajući stav prema suprugu, o čemu svedoči njena tvrdnja da on nije mogao da je prati "jer je bio bez suštine pod blistavom spoljašnošću".
Za donošenje objektivnih sudova "Uspomene" kraljice Natalije predstavljaju jednostran izvor. U njima je prisutna subjektivnost, karakteristična za memoarska dela. Ipak, kritičkim korišćenjem "Uspomene" mogu dati dragocene podatke o ličnostima i događajima vremena koje opisuju. Balove i brojne prijeme na srpskom dvoru u zimsko doba 1881. i 1882. godine kraljica je vešto opisala. Kako kaže, njena vesela priroda je grozničavo tražila zabavu i devojke su bile oduševljene, dok su očevi porodica prigovarali da na dvoru ima suviše razonode. Sredina nije bila navikla na ovakve vrste provoda i mnogi kraljičini protivnici tvrdili su kasnije da je upravo ona odgovorna za uvođenje raskoši na srpskom dvoru.
Emotivni život
S obzirom da su "Uspomene" lične prirode, one pružaju mnogo nepoznanica o karakteru, vaspitanju i moralnim vrednostima kraljice Natalije. O tome najbolje govore opisi njenih odnosa sa Kevenhilerom i De Tozijem, s jedne, i način na koji je objašnjavala ljubavne avanture kralja Milana, s druge strane. Kraljica u "Uspomenama" otkriva svoj emotivni život i osećanja. Ako ih budemo pažljivo analizirali videćemo da su mnoge predstave savremenika o njenoj ličnosti pogrešne i da kraljica ni najmanje ne odgovara opisima hladne i uzdržane žene zaljubljene u svoju lepotu i nesposobne da voli druge.
Tekst "Uspomena" prevela je sa francuskog Ivanka Pavlović, a priredila Ljubinka Trgovčević. Sadržajan predgovor priređivača od velike je pomoći čitaocima neposvećenim u problematiku sukoba i razvoda srpskog kraljevskog para.
Suzana RAJIĆ
01.01.00
Večernje novosti 30.07.1999
Juče u SKZ, prvi put memoari kraljice Natalije Obrenović
Uspomene kraljice
Kraljica Natalija Obrenović
Secanja kraljice Natalije zahvataju drugu polovinu 19. veka . Original memoara nasledila Mira Trailovic . Jos neobjavljeni intimni dnevnici
PRVI put pred nasim citaocima su se pojavili memoari srpske kraljice Natalije Obrenovic, "Moje uspomene", koju je objavila SKZ u ediciji "Srpski memoari". Rukopis je sa francuskog prevela Ivanka Pavlovic, a priredjivac je LJubinka Trgovcevic
- Uspomene kraljice Natalije zahvataju sredinu druge polovine 19. veka - kaze dr Rados LJusic, recenzent. - Original memoara od rodjaka nasledila je rediteljka Mira Trailovic, posle cije je smrti rukopis dospeo u SANU. Original uspomena je time postao dostupan nasoj javnosti.
Natalija Kesko Obrenovic bila je zena koja je jos za zivota privlacila paznju. Poreklom Ruskinja, sa samo 16 godina vencala se sa dvadeset jednogodisnjim knezom Milanom. Brzo je osvojila simpatije svojih podanika slovenskim opredeljenjem, a rodjenjem prestolonaslednika Aleksandra, godinu dana kasnije ispunila je ono sto se od nje ocekivalo.
Posle nekoliko godina braka, izmedju nje i Milana javila se netrpeljivost, koja je kasnije prerasla u mrznju. 1887. godine, Natalija je otisla u Francusku, gde se za stalno nastanila i boravila do smrti, 1941. godine.
- Progonstvom iz Srbije nastaju njena potucanja po inostranstvu - nastavlja LJusic. - Zivi na Azurnoj obali u vili "Sasino", koju je nazvala po svom sinu. Kasnije su i njeni odnosi sa sinom bili poremeceni, kada je saznala za vezu sa Dragom Masin. U Francuskoj je Natalija presla u katolicku veru. Sa njom zajedno je otisla i njena pratilja Fidelija Cukic.
Zna se pouzdano, tvrdi LJusic, da je Natalija ostavila i intimne memoare, u kojima je pisala zasto je ostavila Milana i presla u katolicanstvo. Jedan primerak tih memoara nalazi se u Vatikanskoj arhivi, a drugi je nasledila Fidelija Cukic, koja je umrla pre dve godine.
Posmrtni ostaci kraljice Natalije danas se nalaze u jednom mestu 40 kilometara juzno od Pariza. Grob vise niko ne pazi. I pored svega Natalija je bila velika dobrotvorka. Darovala je Beogbradskom Univerzitetu veliki posed, bavila se obrazovanjem zena, osnovala je prvi zenski casopis "Domacica" i mnogi su je smatrali "srpskom majkom". Jedna od inicijativa, koju vec duze vremena LJusic predlaze, je da se njeni posmrtni ostaci vrate u zemlju i da se pronadje njena bista, koja je negde u privatnom vlasnistvu.
Z. MIHAILOVIC
