Mitropolit Pavle Nenadović

01.07.21

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik
Docent dr Nenad Ninković, koji iza sebe ima nekoliko monografija i kapitalne knjige srpske istoriografije u koautorstvu (Istorija Srba u Crnoj Gori 1496?1918, sa G. Vasinom i D. Mikavicom, Srbi u Habzburškoj monarhiji 1526?1918, knj 1?2, sa D. Mikavicom, N. Lemajićem i G. Vasinom), potrudio se i stručnoj javnosti pokazao rezultat svojih višegodišnjih istraživanja u vrednoj i monumentalnoj monografiji (ujedno doktorskoj disertaciji) o mitropolitu Pavlu Nenadoviću. Dr Ninković nije žalio truda, vremena i energije da kroz arhivska istraživanja dopre do svih pojedinosti života i višedecenijskog rada velikog srpskog mitropolita, kroz čiju je biografiju autor pisao istoriju srpske crkve i društva u 18 veku.
Monografija je podeljena hronološki i tematski tako da prati Nenadovićevu biografiju vrlo detaljno. Autor je u nekoliko desetina uvodnih stranica pomno pisao i analizirao podatke o Nenadovićevom rođenju, detinjstvu, monašenju, prvim crkvenim misijama i mnoštvu političkih trzavica kojima je bio ispunjen svakodnevni život Srba u Monarhiji. Ninković je iskusno kontekstualizovao Nenadovića i njegov život i crkvenu misiju u položaj Srba u Monarhiji, dajući jedinstvenu celinu. Taj manir zadržao je kroz celu monografiju, dajući time punu sliku i ceo portret Crkve i Srba u Monarhiji, što knjizi daje još veću vrednost. Dodajmo tome da je autor dr Ninković na svakoj stranici monografije upotrebio arhivska dokumenta na nemačkom i srpskom jeziku, kao i svu dostupnu i relevantnu literaturu, čime se upotpunjuje slike o važnoj monografiji za srpsku istoriografiju.
Prva velika celina Na putu ka mitropolijskom tronu (str. 11?79) daje nam podatke o porodici, detinjstvu, školovanju mladog Nenadovića, kao i njegovim prvim koracima u crkvenoj organizaciji, prvim životnim problemima i međuljudskim odnosima koje je kao mlad Egzarh doživeo u Mitropoliji. Požrtvovan, istrajan i temeljan Nenadović nije štedeo snagu ni energiju da pokuša da preobrazi Crkvu kao instituciju, da se angažuje na poboljšanju svešteničkih prilika, da obezbedi bolje školovanje monaha ili pomogne mitropolitu Vićentiju (1731?1737) da umiri sujetne vladike. Put Nenadovića koga su videli kao jednog od najtalentovanijih Srba u svojoj generaciji nemonovno je vodio ka zvanju episkopa, što će mu i biti prvo veliko crkveno zvanje u značajnoj srpskoj eparhiji gornjokarlovačkoj. Od prvog dana posle hirotonije od strane patrijarha Arsenija Šakabente 1742, Nenandović je pokazao da će energično i snažno braniti srpske privilegije, zavesti red među sveštenicima i monasima, a izuzetnu ambiciju je pokazivao i ka najvišem zvanju-arhiepiskopa – mitropolita, gde mu je na putu stajao ogorčeni protivnik vladika Isaija Antonović. Autor je nijansirano sa mnogo zaključaka i slikovitih primera opisao Nenadovićevo episkopstvo, posebno dajući sliku antagonizma sa budućim mitropolitom Antonovićem, koji je na tronu ostao svega nekoliko meseci. Kako je naglasio i sam autor, pruženu priliku posle smrti Antonovića, Nenadović je iskoristio i upravljao srpskog crkvom punih 19 godina. Izborni sabor i dešavanja oko potvrde i ustoličenja Nenadovića, autor je predstavio živopisno.
Druga velika celina Više od arhipepiskopa manje od caput nationisa (str. 79?171), srž je Nenadovićeve crkvene i političke borbe za Privilegije, ali i mnogo šire imajući u vidu nedaće koje će zadesiti mitropolita po stupanju na crkveni tron – Kijugova buna, iseljavanje Srba u Rusiju, Severinska buna i nemiri u Slavoniji. Nenadović je vrlo uspešno savladao sve ove prepreke, postavio sebe kao nezaobilazni faktor u rešavanju srpskog pitanja, izgradio autoritet i nametnuo se kao ključni čovek Srba u Monarhiji u očima Dvora, konstatovao je Ninković, potkrepljujući tvrdnju stotinama arhivskih signatura iz Beča, Zagreba, Budimpešte i Sremskih Karlovaca. Period Sedmogodišnjeg rata (1756?1763), doveo je do novih pritisaka na Karlovačku mitropoliju. Reforme koje je započeo Kaunic dale su povoda mudrom i racionalnom Nenadoviću da na osnovu učešća srpskih graničara u pobedama austrijske vojske traži od Dvora, carice Marije Terezije i barona Bartenštajna poštovanje crkve, Privilegija, ali i odlučno odbijanje svih pokušaja Dvora da se meša u crkveno-kanonske poslove. Nenadovićeva čvrsta volja, često nije nailazila na razumevanje visokih dvorskih krugova, a ovakvo stanje potrajaće dugi niz decenija ? borba za ustupak po ustupak, zaključio je autor. Upravo reformski napori Marije Terezije da konačno centralizuje Monarhiju, da je pretvori u efikasan sistem, da je modernizuje, o čemu detaljno piše autor, dala je mogućnost Nenadoviću da nastupi kao duhovni i svetovni poglavar Srba u Monarhiji. Ovom problemu i ovoj fazi Nenadovićevog života Ninković je poklonio veliku pažnju smatrajući ga važnim za razumevanje ovog turbulentnog razdoblja srpske istorije.
Treće poglavlje Koliko vole neunite verne (str. 171?255), autor je posvetio procesu Unijaćenja i pokušaja Katoličke crkve da preotme manastire, crkve, zemlju i vernike Karlovačkoj mitropoliji protiv čega se Nenadović beskompromisno borio dve decenije. Na primerima manastira Marče i unije u Žumberku autor je pokazao da je Dvor uz podršku generala Petacija često znao da metodom dvostrukih aršina preobrati pod pritiskom malobrojne Srbe ili im pretome neke od važnih svetinja. Posebno je simptomatično da su se ovi prvi veliki primeri mogu zabeležiti na teritoriji Hrvatske i Slavonije što će posebno imati i simboličkog odjeka tokom 19. veka. Veliki izazov bio je i u Aradskoj eparhiji gde je Nenadović zajedno sa vladikom Sinesijem Živanovićem pokušavao da pravoslavce, vrlo često Rumune, zaštiti od napada ugarskih plemića i katoličke crkve. Autor svedoči o ovom procesu desetinama arhivskih signatura. Dr Ninković posebno naglašava da je Nenadović uspeo da u potpunosti zaštiti Erdeljske Rumune i očuva njihov verski identitet i time kasnije omogući stvaranje moderne rumunske nacije, iako mu Dvor nije dozvolio da trajnije veže pod svoju jurisdikciju ovu veliku crkvenu oblast.
Evanđelska krotost krutog autokrate (str. 255?371), inspirativan je naziv sledećeg poglavlja, u kome se autor najviše bavi kanonskim pitanjima iz istorije Karlovačke mitropolije i važnim odnosima Nenadovića sa Pećkom patrijaršijom i Grcima u Habzburškoj monarhiji. Autor detaljno, brižljivo, analitički pristupa ovoj problematici dajući tačne ocene položaja Karlovačke mitropolije u pravoslavnoj Vaseljeni. Posebna pažnja posvećena je odnosu Nenadovića prema Grcima u Monarhiji koji su se nalazili pod njegovom jurisdikscijom. Nenadović je čvrsto držao kanonske principe i nije dozvoljavao mogućnost da mu se odlukama državnih vlasti vernici otimaju što je jasno stavljao do znanja Dvoru. Na sličan autor je pisao i o obnovi srpskog episkopata, mukama koje je Nenadović imao sa Dvorom prilikom izbora novih vladika, istrajnost srpskog mitropolita u ovim višegodišnjim problemima, kao i teškoćama unutar samog episkopata i trzavicama među srpskim vladikama. Autor je pisao detaljno i o finansijama Mitropolije u vremenu Nenadovića jasno konstatujući da je mitropolit ostavio pune kase i mnoštvo Fondova kojima je omogućavao rešavanje mnogobrojnih problema u crkvama, manastirima i tek osnivanim školama.
Peto veliko poglavlje Organizacija i reorganizacija u Arhidijecezi (str. 371?427), otkriva podatke o sređivanju verskog života u okvirima same mitropolije Karlovačke. Autor je detaljno analizirao stanje stvari u srpskim manastirima, među monasima, posebno dajući podatke o njihovom obrazovanju, načinu života i mnoštvu anegdota koje su proizilazile iz međuljudskih odnosa u monaškim zajednicama. Sličan manir autor je primenio i u pisanju o sveštnicima i njihovom svakodnevnom životu i ogromnim nastojanjima mitropolita Nenadovića da stanje stvari dovede u red, da obrazuje monahe i sveštenike i da ih motiviše da svoju službu vrše vredno i predano. Nenadović nije štedeo vremena ni znanja da obiđe manastire, razgovara sa sveštenicima i učini sve što je moguće da popravi stanje stvari i oformi što bolju crkvenu organizaciju koju bi ostavio svojim naslednicima.
Poslednje veliko poglavlje Da narod umno pogleda preko svojih sinova (str. 427?490) obeleženo je opisima i događajima poslednjih godina života mitropolita Pavla Nenadovića. Autor daje retrospekciju Nenadovićevih ideja – osnivanja škola, velikog truda da se škole održe, njegove velike težnje da se Srbi što bolje uklope u sistem funkcionisanja Habzburške monarhije, potom Nenadovićevo insistiranje na svešteničkom poznavanju teologije i mnogobrojnim pastirskim poslanicama koje je godinama pisao za svoje sveštenike i vernike. Teološka pitanja bila su posebno važna odrednica Nenadovićevog upravljanja crkvom. Autor naglašava da je mitropolit posebno poštovao kanone, dobro ih poznavao i činio sve da ih približi sveštenicima i vernicima kao deo crkvene srpske zaostavštine. Isto toliko energije i vremena mitropolit ulaže u oslikavanje crkava, obnovu manastira, u stvaranje srpske barokne ideologije oslonjene na tradicije srednjeg veka dajući osnove za razvitak srpske nacionalne misli i ideologije koja će krajem 18. veka udahnuti život ideji o obnovi srpske države.
Autor dr Nenad Ninković je knjigom o mitropolitu Pavlu Nenadoviću pomerio granice poznavanja crkvene istorije u srpskoj istoriografiji. U svakom pogledu. Izuzetnom analizom istorijskih izvora, pristupom pisanju knjige, savremenom metodologijom, poznavanjem jezika izvora. Stoga knjiga o mitropolitu Pavlu Nenadoviću jeste apsolutno nezaobilazna kada je u pitanju poznavanje srpske nacionalne istorije 18. veka, istorije Karlovačke mitropolije i istorije jugoistočne Evrope u periodu kada je na tronu srpskih mitropolita sedeo Pavle Nenadović (1749?1768). Knjigu iz tih razloga preporučujemo na čitanje sa uverenjem da je ovo vredno delo srpske istoriografije uvod autora u novi veliki zadatak koji će uvereni smo uspešno savladatipisanje biografije mitropolita Stefana Stratimirovića.

Dr Goran T. Vasin