Mirnim sredstvima do mira

01.01.10

Bezbednost Zapadnog Balkana - br. 18/2010
Prva knjiga Johana Galtunga, osnivača studija mira, pod nazivom „Mirnim sredstvima do mira objavljena je na srpskom jeziku. Galtung u ovom delu, koje je nastalo 1996. godine, daje sveobuhvatnu analizu nenasilnog rešavanja sukoba. Sagledavajući mir i nasilje sa različitih aspekata, on ukazuje na njihovu višedimenzionalnost i neophodnost primene holističkog pristupa prilikom analize. Svoje ideje u ovoj knjizi autor obrađuje u odnosu na četiri teorije – teoriju mira, teoriju sukoba, teoriju razvoja i teoriju civilizacije.
U uvodnom delu Johan Galtung ukazuje na postojanje tri vrste nasilja – direktnog (postoji počinilac), strukturnog (proizilazi iz same društvene strukture i ljudskih bića) i kulturnog nasilja (legitimiše dve prethodne vrste nasilja u religiji, ideologiji, jeziku). Negativni mir bi, stoga, podrazumevao odsustvo direktnog nasilja, a pozitivni mir odsustvo indirektnog nasilja, tj. postojanje blaženstva i zadovoljstva tela i duha.
Poredeći studije mira sa medicinom, Galtung se zalaže za primenu trougla dijagnoza–prognoza–terapija tokom procesa ostvarivanja mira mirnim sredstvima. Dijagnoza bi podrazumevala analizu dobrih i loših stanja, odnosno mira i nasilja. Galtung smatra da njihove uzroke, uslove i kontekste treba tražiti u različitim sferama – u sferi Prirode, Čoveka, Društva, Sveta, Vremena i Kulture jer je svaki uži pristup unapred osuđen na propast. Zatim sledi prognoza, u okviru koje se utvrđuje da li je sistem sposoban za samoizlečenje ili je potrebna intervencija drugog, a na kraju se propisuje odgovarajuća nenasilna terapija.
Baveći se teorijom mira u prvom delu knjige, Galtung najpre definiše mir, i to ne samo kao odsustvo direktnog i smanjenje strukturnog i kulturnog nasilja, već i kao nenasilnu i kreativnu transformaciju sukoba. Po njegovom mišljenju, minimalan konsenzus kada je reč o definisanju mira neophodan je da bi se mogla uspostaviti komunikacija, ali je zato maksimalan konsenzus nepoželjan, jer vodi dogmatizmu i netoleranciji.
Međutim, same studije neće okončati nasilje i izgraditi mir, već to čine ljudi koji poseduju veštine, tj. znanje, maštu, saosećanje i istrajnost. Galtung napominje da se mir ne može uspostaviti samo delovanjem elita, nego zajedničkim delovanjem svih onih koji su uključeni u određeni sukob i zainteresovani za njegovo kreativno rešavanje.
U procesu rešavanja i transformisanja sukoba važno mesto zauzima i pitanje roda, jer su čak u 95% slučajeva izvršioci direktnog nasilja muškarci, što se može objasniti biološkim, psihološkim, kulturnim i strukturnim faktorima. Ipak, i u postojećim strukturama i kulturama pitanje roda ne znači puno, jer i žene na vlasti u takvom okruženju postaju manje saosećajne. Smanjenje nasilja je stoga moguće samo reorganizovanjem strukture iz vertikalne u horizontalnu i stvaranjem inkluzivne kulture.
Galtung, zatim, odbacuje tezu o miroljubivosti demokratija. On ih smatra ratobornim i belicističkim, spremnim na primenu nasilja radi očuvanja svoje moći i privilegija koje proizlaze iz visoke pozicije koju zauzimaju u svetskoj piramidi. Njima odgovara status quo. Kako onda postići to da današnji sistem država postane manje nasilan? Galtung rešenje vidi u uspostavljanju konfederacije, u kojoj se zajedništvo može lako postići, u kojoj saradnja nije nametnuta i u kojoj su opcije preuređenja i izlaska iz ovog sistema država „uvek na stolu“. Ipak, ostaje problem stabilnosti, zbog čega je neophodno razviti mehanizme uspostavljanja ravnoteže.
U drugom delu knjige Galtung razrađuje teoriju sukoba. Polazeći od toga da se u njegovoj osnovi nalazi neka protivrečnost/problem, autor razlikuje dva osnovna elementa sukoba – spor i dilemu koji vode (samo)destrukciji. Da bi sukob bio transformisan, neophodno je konstruktivno kanalisati prisutnu energiju, što podrazumeva ne samo spoljašnji, već i unutrašnji dijalog samih aktera. Pri tom, uvek u vidu treba imati to da je sukob dinamičan, da se promene stalno odvijaju i da je transformacija sukoba beskonačan proces. Postizanje stabilnog stanja predstavlja samo privremeni cilj, dok je ključni zadatak prihvatljivo i održivo upravljanje transformacijom.
Galtung svaki sukob posmatra kao trodelnu konstrukciju, koja se sastoji od ponašanja, stavova i protivrečnosti. S obzirom na stepen artikulacije sukoba, razlikuju se manifestni i latentni nivo. Dok su kod direktnog nasilja akteri svesni svojih stavova i protivrečnosti, u strukturnom sukobu oni postoje samo na podsvesnom nivou. Stoga, da bi sukob bio transformisan, neophodno je osvešćivanje strana u sukobu, odnosno potrebno je njihove stavove i protivrečnosti iz latentnog prevesti na manifestni nivo. Artikulaciju i osvešćivanje moraju pratiti i uprošćavanje predstave o sukobu, uz izbegavanje njene polarizacije koja bi vodila zanemarivanju i potiskivanju protivrečnosti, kao i uz izbegavanje deeskalacije nasilja. Važni koraci prevazilaženja strukturnog nasilja jesu suočavanje, borba nenasilnim sredstvima, razdvajanje (presecanje strukturne veze sa vršiocem represije/eksploatatorom) i ponovno vezivanje izgradnjom horizontalnih, obuhvatnijiih i manje nasilnih struktura.
Bitan segment rešavanja sukoba jeste otklanjanje nekompatibilnosti, što znači da se moraju definisati nove formacije, strukture i institucije. Strane iz sukoba treba da izađu ne samo uspostavivši bolje društvene odnose, već i kao bolje ličnosti koje će biti osposobljene da narednom sukobu pristupe nenasilno. Nenasilje mora postati deo svakodnevnog diskursa, a posebno deo manje nasilnih političkih nauka.
Kada je reč o teoriji razvoja, Galtung prvenstveno ukazuje na postojanje različitih definicija razvoja – sa stanovišta kulture, sa stanovišta potreba i sa stanovišta rasta. To znači da se o razvoju može govoriti samo u množini, jer zastupanje ideje o jednoj vrsti razvoja vodi kulturnom nasilju. Zapadna civilizacija, koja sebe smatra univerzalnom, upravo nastoji da ostatku sveta nametne svoje viđenje razvoja, koje je poistovećeno sa modernizacijom i ekonomskim rastom.
Želeći da dođe do ekonomskog modela koji je najpogodniji za ostvarivanje razvoja, Galtung najpre identifikuje šest ekonomskih škola koje tumače način ekonomske organizacije – Plava (SAD), Crvena (SSSR), Ružičasta (EU izuzev Velike Britanije, Kanada), Zelena (veliki deo Trećeg sveta) i Žuta (Japan, Istočna Azija). Analizirajući ekonomske modele koje ove škole nude i kombinujući Ružičastu, Zelenu i Žutu školu, Galtung kao najprihvatljiviji model uzima eklektičku školu ili „školu duginih boja“. On smatra da kombinacijom različitih elemenata ekonomija postaje elastičnija i manje ranjiva. Eklektički model podrazumeva decentralizovanu distribuciju faktora proizvodnje, koja bi svakog učinila potencijalnim učesnikom ne samo potrošnje, već i proizvodnje. Proizvode koji su najbliže prirodi i osnovnim potrebama trebalo bi proizvoditi lokalno, a one sledećeg nivoa obrade na nacionalnom nivou. Galtung ističe da on nije protiv svetske trgovine, već da je za smanjivanje njenog udela u ukupnoj trgovini, kao i za to da svaka zemlja u svetu ima svoju ulogu u horizontalnoj i pravičnoj podeli rada. Ukoliko proces izgradnje eklektičkog modela ne uspe odmah, Galtung upozorava da se nipošto ne sme odustajati.
Kako bi se ekonomska aktivnost bolje razumela, važno je utvrditi eksternalije (sporedne efekte) koje se pojavljuju u ekonomskim sistemima. Holističkim sagledavanjem ovih eksternalija uočava se postojanje sprege kulturnog i strukturnog nasilja vladajućih struja u ekonomskoj teoriji i praksi, koje neravnomernim raspoređivanjem efekata internalija i eksternalija u nekom ekonomskom ciklusu dovode do eksploatacije ili neravnopravnosti. U ovom slučaju Galtung se zalaže za dijalog strana u ekonomskom ciklusu, koji bi trebalo da dovede do smanjivanja negativnih i do deljenja pozitivnih eksternalija.
U poslednjem delu knjige autor se bavi teorijom civilizacije, želeći da ukaže na suštinske pretpostavke, korene i uzroke različitih shvatanja mira, nasilja i nenasilnog rešavanja sukoba. Time on daje primat kulturi, a kao jedinice analize koristi civilizacije, a ne države, ekonomske ili politički sisteme.
Kulturno nasilje Galtung pronalazi u različitim aspektima kulture – religiji (Bog, Sotona, Izabrani narod, dominacija muškaraca), ideologiji (podele Ja – Drugi, Izabrani – Neizabrani), jeziku (korišćenje iste reči za muški i ženski rod u nekim jezicima koji se zasnivaju na latinskim korenima), umetnosti (predstavljanje tzv. orijentalnog despotizma u Evropi), empirijskim naukama (doktrina komparativnih prednosti), logici (ili – ili).
Međutim, koreni nasilja mogu se pronaći na još dubljem nivou, u kolektivnom nesvesnom koje određuje kakva je to normalna i prirodna stvarnost. Poznavanje kosmologije neke civilizacije neophodno je za razumevanje kolektivnog ljudskog ponašanja. Ako pođemo od dubokih slojeva kulture, možemo objasniti to kako su ličnosti poput Hitlera i Staljina izgledale prirodno, normalno i imale ogromnu podršku naroda.
Autor razlikuje šest kosmologija – Zapadnu I (grčkorimska, moderna), Zapadnu II (srednjovekovnu), Indsku (hindu), Budičku (budističku), Sinitsku (kinesku) i Niponsku (japansku). Dok je Zapad I, po Galtungovom shvatanju, energičan, inovativan i u osnovi nasilan, Zapad II je previše povučen, indska i budička civilizacija pasivne, sinitska slična Zapadu I po aroganciji, ali manje nasilna, a niponska impresivna, arogantna i povučena.
Analizirajući odnose unutar ovih civilizacija i njihove interakcije, Galtung kao najproblematičnije civilizacije vidi Zapadnu I i Niponsku civilizaciju, zbog njihovog ekspanzionizma. Do promene ovih civilizacija teško može doći, jer se do radikalnih izmena ne dolazi svesnim planiranjem, nego usled mnogih istorijskih okolnosti.
Ipak, postavlja se pitanje da li postoje terapije za kosmologije u čijoj se osnovi nalazi IMT kompleks, odnosno kompleks izabranost–mit–trauma, koji je prisutan kako na nivou društva, tako i na nivou ličnosti. Galtung predlaže socioterapije (restrukturiranje odnosa), somatske terapije (usmerene na osobu koju treba izmeniti) i psihoterapije (usmerene na celo društvo).
Johan Galtung je u ovom delu sveobuhvatno izneo svoje viđenje mira kao kreativne i nenasilne transformacije sukoba. U ovom procesu, koji nije jednostavan, nema mesta jednostranosti, isključivosti i podeli na Nas i Druge. Otvorenost, saradnja, dijalog jesu ono što je potrebno u održavanju, postizanju i izgradnji mira. Iako bi se o određenim Galtungovim tezama moglo diskutovati, ova knjiga daje nesumnjivo veliki doprinos razumevanju suštine mira i sukoba. Nažalost, ostaje otvoreno pitanje postoje li u mnogim regionima sveta organizovane političke snage koje bi mogle da ostvare sve one napore koji se moraju uložiti da bi se određeni sukob transformisao. Dogovor elita tu predstavlja samo mali deo rešenja. Jer, kako Galtung piše, mir je revolucionaran poduhvat koji se odvija sve vreme – pitanje je samo da li smo mu dorasli.

Marija Todorović