Mirni dani u Miksing Partu

04.12.10

Nakon književne večeri u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra, koja je bila puna kao da su u pitanju uobičajeni rok koncerti, norveški pisac Erlend Lu verovatno je oborio rekord u potpisivanju svojih knjiga u četvrtak uveče u knjižari Beopolis. Red se protegao i izvan knjižare, ljudi su pristizali i sa svih pet prevedenih knjiga, a Lu je strpljivo potpisivao, potpisivao, potpisivao... nalazeći vremena da tu i tamo proćaska sa nekim, uzvrati osmeh, primi poklon, napiše specijalnu posvetu ako treba, da, na kraju dva naporna dana boravka u Beogradu, da i blic intervju za Danas, iako to nije bilo predviđeno protokolom. Zapravo, ništa nije tako daleko od jednog Erlenda Lua kao što je to protokol.
Bar takav utisak imaju svi njegovi fanovi, koji su kada su čuli da ga izdavačka kuća Geopoetika dovodi u Beograd, počeli da šalju mejlove oduševljenja, a pojedini se dali i u pravljenje pravih malih filmova da izraze radost zbog dolaska omiljene im literarne figure. Štaviše, da je do njih, kako su napisali, jedino bi dovoljna bila dnevna doza knjiga Erlenda Lua, to jest, svaki dan - novi roman. A da čudo bude veće „literarna figura“ dolazi čak sa dalekog severa, iz Norveške, sa kojom, reklo bi se inače, ovdašnji stanovnici, pa ni oni koji su čitaoci među njima, nemaju mnogo veze. Tamo je pravio kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Kao pisac, debitovao je 1993. godine sa romanom Prohujalo sa ženom, a godinu dana kasnije je objavio dečju knjigu Fisken, o vozaču kamiona po imenu Kurt. Pored pomenutog, objavio je romane Naivan. Super. koji je preveden na trinaest jezika i za koji je 2006. dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca, zatim L za koji je dobio Nagradu knjižara, Činjenice u Finskoj, Dopler, Volvo kamioni, Organizator, kao i još knjiga za decu, ali i scenario za film Detektor iz 2000. godine. Za kratko vreme postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na dvadeset jezika. Lu je i pored svega toga sačuvao jednostavnost, naizgled nezainteresovanost za sve to što se zbiva oko njega, i baš je kao u svojim knjigama - duhovit, zabavan i autoironičan.
* Zašto je super biti naivan?
- Ne znam da li je super biti naivan ali u vreme kada je knjiga napisana omladinska kultura u Norveškoj bila je vrlo sofisticirana, komplikovana na mnogo nivoa, i imao sam potrebu da na neki način dam signal da može i drugačije. Da može i prosto i jednostavno i naivno.
* Na svoj poziv scenariste osvrnuli ste se rekavši samo da tada morate da pišete po pravilima a da u pisanju knjiga sebi možete da dozvolite slobodu?
- Filmski scenariji mnogo se detaljnije planiraju nego romani, ili bar detaljnije nego što ja planiram svoje romane. Naravno da jedan pisac krimića planira svoj roman dosta slično onome kako se planiraju filmski scenariji, a ja bih želeo da i u scenarijima koje pišem, da pokušam da se približim onome što radim u knjigama i da se približavam filmskoj priči više iz perspektive likova i situacija a manje iz tog velikog zapleta koji je uvek dominantan u filmskom scenariju.
* Kroz film progovarate i o politici što smo imali prilike da vidimo u kratkom filmu koji je prikazan u sredu uveče u Studentskom kulturnom centru, dok toga nema u vašoj književnosti. Da li smatrate da je filmu lakše da bude angažovan jer dopire do većeg broja ljudi odjednom ili je nešto drugo u pitanju?
- Ja sam napisao i jednu angažovanu knjigu iz onih knjiga za decu o junaku Kurtu gde sam se bavio temom imigranata, ali ja u principu ne volim da se bavim politikom u umetnosti. To nije moj stil. Ako imam nešto da kažem u politici, ja više volim da to kažem u novinskom članku ili da se politički angažujem na neki način.
* U tom filmu progovarate o toj propasti levih partija i usponu desnice čak i u jednoj Skandinaviji, za čije se zemlje smatra da su poslednje utočište socijalne pravde i jednakosti. Kažite nam nešto o tom procesu?
- Taj proces je nešto što se već dosta dugo dešava u celoj Skandinaviji, doduše nije stigao do istih tačaka u svim zemljama. I za to sigurno ima puno razloga. Jedan od njih je taj što je ta tradicionalna socijaldemokratija, po kojoj je Skandinavija poznata, na neki način izneverila svoje principe i ljudi osećaju da to više nije to i okreću se protiv tih partija. U početku se desničarske partije bile male i nebitne i govorile su stvari koje, na neki način, nisu smele da se govore, nije bilo politički korektno govoriti ih, kao na primer da je imigracija opasna, da će to postati veliki problem. Onda su te partije porasle i prosto je postalo društveno prihvatljivije iznositi takve stavove. U Danskoj gde je jedna takva partije na vlasti to je najdalje otišlo. Ali sve su jače takve tendencije i u Norveškoj.
* Da li ste iznenađeni brojem fanova u Srbiji ako vas tako nešto više uopšte iznenađuje?
- Apsolutno sam iznenađen. Mislim da nikad ranije nisam potpisivao knjige dva sata i 20 minuta.

Ivana Matijević

02.12.10

Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni, kaže naš sagovornik
Kultni norveški pisac Erlend Lu (1969), autor romana „Naivan.Super”, „Dopler”, „Volvo Kamioni”, „Mulej”, „Mirni dani u Miksing Partu”, gost je Beograda i svog ovdašnjeg izdavača „Geopoetike”. Večeras će potpisivati svoje romane u 18 časova, u knjižari „Beopolis”, u „Eurocentru”. Erlend Lu bavio se snimanjem kratkih filmova i muzičkih spotova, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj, prevodilac poezije. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film „Detektor”. Njegovi romani, pored toga što predstavljaju kritiku savremenog potrošačkog društva, i spoj osobenog humora i ironije, prikazuju i likove, antijunake, koji promišljaju svoj položaj u odnosu na porodicu, kao i na zahteve modernog doba. Luov novi roman „Mirni dani u Miksing Partu”, prikazuje komične situacije koje proističu iz imejl prepiske između jedne norveške i jedne nemačke porodice, kao i iz porodica uopšte. Trenutno, Erlend Lu radi na scenarijima za filmove, zajedno sa norveškim i danskim rediteljima i uskoro počinje pisanje novog romana.
Vaši junaci u potrazi su za smislom i opsednuti su određenim idejama, bilo da je to pozorište, bekstvo od civilizacije i život u šumi, ili samoubistvo, i iz tih opsesija proizlaze podjednako i smešne i ozbiljne situacije. Šta je Vama kao stvaraocu bliže?
Smešno i ozbiljno su u vrlo bliskoj vezi, ali mislim da sam i kao ličnost više okrenut smešnoj strani stvari, bar do sada je tako bilo. Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni. U načinu na koji ljudi sadejstvuju ima mnogo apsurdnosti i iracionalnosti, što me provocira da koristim humor kako bi te odnose najbolje opisao. Ponekad mi se čini da bi pisanje trebalo da shvatim još ozbiljnije. Važno mi je da se povežem sa svojom idejom i da za nju pronađem odgovarajući jezik. To najviše volim da radim. Ove godine navršava se sedamnaest godina otkako sam objavio svoju prvu knjigu. I mislim da mi je pisanje uvek bilo lako. Uvek imam ideju za novu knjigu.
Ljudima na Balkanu blizak je taj spoj tragikomičnog, otuda su i Vaše knjige ovde omiljene. Koje je Vaše mišljenje o ovom delu Evrope, koji se često naziva „buretom baruta”?
Ne znam puno o Balkanu, znam uobičajene stvari o bližoj istoriji, da ste tokom vremena bivali meta napada sa različitih strana. U skorije vreme pratim muziku sa Balkana, kao i filmove. U onome što u toj muzici ima primese folklora vidim mnogo osećajnosti i velikih pokreta, koji stvarno mogu da dovedu do „eksplozije”.
Vaš junak Teleman kao inspiraciju za pisanje pozorišnog komada sluša zvuk električne četkice za zube, Dopler priča sa losom kao sa detetom... Kako uopšte smišljate takve slike?
Teško je to objasniti. Napravim katalog u pamćenju, beleške u telefonu, najmanju primesu ideje prenosim u novi dan, ili u sledeći mesec ili godinu. I do tog vremena imam gomile ideja, koje kombinujem. A nešto je i očigledno. I sam godinama koristim elektronsku četkicu za zube i znam taj zvuk koji poprima kada se prazni baterija. Kao i moj junak, i ja se takođe bavim sportom i mnogo vozim bicikl. U šumi sam sretao životinje, tako da su ideje koje dobijam povezane sa okolinom u kojoj sam. Kada bih duže živeo u Beogradu, verovatno bih imao potpuno nove podstreke.
Da li Vam je za film i književnost koristio rad na psihijatrijskoj klinici?
Ono što me najviše interesuje jesu ljudi, način na koji razmišljamo, govorimo i radimo, kao i mehanizmi postupanja. Ili zašto kažemo nešto, a to ne mislimo, ili ne znamo zašto smo to rekli. Postoji toliko nivoa zabune, i to mi se zapravo sviđa. Na toj klinici bilo je ljudi sa mnogo bolnih iskustava, kao i svih vrsta suicidalnih bolesnika. Tamo sam bio samo par godina, i sve što sam video bilo je tragično. Ali, morao sam negde da radim tokom studija. Moja majka je oduvek radila u toj oblasti, i sećam se da je bila deo grupe za pomoć suicidalnima. Ponekad sam se javljao na telefon kada su zvali oni koji su nameravali da se ubiju, i kada bih to prepoznao, odmah sam joj davao vezu.
Nekada o Norveškoj govorite sa dozom ironije. Da li sebe smatrate Norvežaninom ili Evropljaninom?
Svakako sam oboje, i imam veliku ljubav za svoju zemlju i njenu prirodu i ljude, ali razlog zbog kojeg treba biti ironičan u odnosu na Norvešku, kao i u odnosu na ostatak Skandinavije, jeste naše bogatstvo. Toliki novac načinio nas je gotovo suprotnim u odnosu na ono što smo bili. A bili smo zaista vrlo siromašni pre 1970, pre nego što smo otkrili naftu. Mislim da smo vekovima bili najsiromašnija zemlja u Evropi. Naši dedovi učili su nas da sve čuvamo, jer nikada nismo znali kada će nam zatrebati. Sve to sada potpuno je nestalo, i toliko bogatstvo skoro da je neprijatno. U isto vreme, osećam se i Evropljaninom. Prilikom glasanja za pridruživanje Evropskoj uniji mislim da sam bio jedini u krugu svojih prijatelja koji je glasao „za”. Iz istorijskih razloga, kao i iz razloga solidarnosti, mislim da treba da budemo deo Evropske unije. Ali, danas sve manji broj ljudi u Norveškoj želi to da bude. Zbog toga što „imamo sav novac sveta, i niko nam nije potreban”. To je iracionalan luksuz, jer smo deo evropskog ekonomskog sistema i za njega ipak izdvajamo novac.
Da li je moguće da se istovremeno bude slobodan i porodičan čovek, da se poštuje tradicija, ali da se ne bude konzervativan, da se živi u civilizaciji , ali da se ne bude materijalista?
Sve je moguće, ali mislim da je nemoguće u isto vreme biti potpuno slobodan i porodičan u isto vreme. Zbog toga što svojoj deci ne možete da kažete da ih volite, ali da nikada nećete biti tu. To ne funkcioniše. Ipak morate da budete tu. To važi za sve aspekte života, morate da radite na tome da uspe. Ali, ako hoćete da opstanete kao kreativna i zdrava ličnost morate da stvorite mali „džep” za sebe. Ja na primer trčim, ili idem u bioskop, čitam na nekom usamljenom mestu. Ili bih poludeo.
Zašto nam se toliko sviđa otpor, i kada Vaš junak Dopler kaže „ne” obavezama, porodici i sistemu, kao i svemu što guši, i ode u šumu da živi sa jednim losom?
To je razlika između fikcije i života, u fikciji volim stvari koje su vrlo daleko od onoga što ja obično jesam. Kada pišem, mogu da budem malo i Dopler, i neko drugi, ali u životu sam strejt, vrlo sam zaposlen i ne radim otkačene stvari. Tako da mi pruža zadovoljstvo da pišem o nekome koga je briga za sve. To je dobar ventil.
Koju muziku slušate dok pišete?
Slušam mnogo muzike dok pišem, obično klasiku, Baha, i koncerte za klavir. Već nekoliko godina imam pristup internet servisu, koji sadrži milione kompozicija koje sam slušao i pre dvadeset godina. Kada sam pisao „Mirne dane u Miksing Partu” puno sam slušao Kejt Buš.
Zbog toga ste za seksualnu fantaziju Telemana u „Mirnim danima” izabrali Kejt Buš, još uz Najdželu Loson?
Izabrao sam je jer je u vreme svojih prvih albuma tako lepo izgledala.

Marina Vulićević

01.09.10 Popboks

Nedavno je Vladislav Bajac, vlasnik izdavačke kuće Geopoetika, javno licitirao koji od njihovih (naravno, stranih) autora ima najviše izgleda za skoru Nobelovu nagradu za književnost. Naveo je Delila, Murakamija, Ostera..., ali na toj listi se nije našlo mesto za takođe veoma prodavang Geopoetikinog pulena Erlenda Lua. Lu je inače ovenčan nekolicinom značajnih, mada manje elitističkih nagra, te otuda i opuštenost. Kojom neretko pleni i pogađa u metu. Ili tu negde.
U svom prvom romanu koji je dobacio i do srpskog tržišta Naivan. Super, Lu je vešto baratao melanholijom, pop-sentimentom i nenametljivim humorom. Dela koja su usledila, Dopler i njegov nastavak Volvo kamioni, pružio je priliku da sebi da oduška i da se, balansirajući između blagonaklone sprdnje i posvećeničkog poštovanja, poigra osnovnim motivima i idejama-vodiljama Valdena Henrija Dejvida Toroa. I mada je Mulej usled primetnog otaljavanja, poneke i razočarao, Lu je ostao drag pisac kojem (i uslovima sve podivljalijih cena knjiga u Srbiji) valja dati novu šansu.
Erlend Lu je sada u potpunosti izgrađen autor - sa zaokruženim svetonazorom, utvrđenim opsegom književnih motiva i upečatljivim stilom. Otuda i autorovo samopuzdanje, sa kojim već u samom naslovu jasno predočava smernice pri čitanju njegovog novog dela. Sintagma „mirni dani“ asocira na zanetost aspektima putenosti, odnosno karnalnog, baš kao što je slučaj i sa imenjakom-izvornikom – romanom Mirni dani u Klišiju Henrija Milera. Miksing Part je doskočica kojom Lu i otvara ovu satiru na porodične teme.
Naime, Lu se odlučio za krajnje sveden zaplet – norveški bračni par u pratnji malodobne dece stiže u nemački Garniš-Partenkirhen. Dolasku prethodi duhovita prepiska u kojoj nemački domaćini, ne znajući engleski, koriste svemoćni Google Translator, pa otud i Miksing Part kao prvoloptaški prepev nemačkog toponima. Sem što tim jednostavnim trikom već na prvim stranicama zadobije simpatije čitalaca, Lu tim potezom na krajnje neusiljen, šarmantan i efektan način u igru uvodi ključni motiv priče – vavilonsku jezičku pometnju koja je u korenu svake komunikacije. Pa i komunikacije onih koji opšte na istom jeziku, a uz to su i jedni drugima najbliži i najmiliji.
Mirni dani u Miksing Partu na toj tački postaje satira o apsurdu bračnog života. Luovi supružnici, dramaturg bez napisane drame i potpuno prizemljena nastavnica, u potpuno ogoljenom diskursu (veći deo romana otpada na njihove dijaloške razmene potpuno lišene pojašnjenja, poštapalica i didaskalija) otkrivaju klučno nerazumevanje za potrebe onog drugog. Jezik lišen ukrasa tu je da potcrta očigledno – dinamika odnosa parova (pa i onih osvedočeno bliskih) u svakom trenutku može da se nasuka na hridi sujeta, žala zbog propuštenih prilika na drugim, često krajnje imaginarnim frontovima i stremljenja koje je neretko često i pojmiti i artikulisati.
Motiv bračnog brodoloma, Lu razvija sa zavidnom opuštenošću, uz obilato začinjavanje cinizmom, ali i spremnost da se osnovna potka razigrava. Sudeći po osnovnom tonu, Lu se ovim delom u velikoj meri oslonio na poetiku velikog Efraima Kišona (kao prva asocijacija svakako se nameće zbirka kraćih satira Kod kuće je najgore). Ali Lu je pisac svoga vremena, a to se najlakše da dokazati urnebesnim stranicama na kojima, uz dosta detalja, opisuje seksualnu fantaziju u kojoj su osim glavnog junaka akterke i Kejt Buš (u izdanju sa početka osamdesetih godina prošlog veka) i svetska zvezda TV kulinarstva Najdžela Loson.
Mirni dani u Miksing Partu nije veliko delo, ni u kontekstu trenutne knjižarske ponude niti u okvirima opusa samog autora, ali jeste zgodna prilika za smislen predah i ostvarenje koje konceptu easy reading-a daje primetnu notu dostojanstva. A to je sasvim dovoljno u danima ponovjenog naleta tropskog talasa na Srbijicu na kolenima.

Zoran Janković

26.08.10 Vreme

Napisan najvećim delom u dinamičnoj dijaloškoj formi, ovaj se roman čita lako i vrlo brzo, i sasvim je zgodna letnja lektira
Četiri su romana savremenog norveškog pisca Erlenda Lua već objavljena u Geopoetici, a evo nam i petog; više nego dovoljno da se kaže da je Lu jedan od onih pisaca koji (i) ovde imaju svoju vernu "sljedbu", nestrpljivu u čekićanju svakog novog oknjiženog ukazanja. U Luovom slučaju, fama je sasvim opravdana: kroz romane Naivan. Super i Mulej, a naročito kroz Doplera i Volvo kamione (v. "Vreme" br. 777 i 824, tj. moju knjigu Pepeo bez bašte), Erlend se Lu profilisao kao jedan od onih autorskih glasova koji plene osebujnim i lucidnim pristupom "večnim pitanjima", ali na način posve savremen, ujedno i sasvim nepretenciozan u toj svojoj uronjenosti – ali krajnje skeptičnoj! te istovremeno skeptičnoj prema sopstvenoj skepsi... – u svakodnevicu današnjeg ("zapadnog") čoveka. To jest, onog koji je sebi stvorio krletku krajnje udobnu za život, da bi na koncu ipak primetio da ga tu nešto žulja i tišti. Hm, biće da je izvor anksioznosti onaj obezdahljujući trenutak spoznaje kada primetiš da i najudobniji kavez ima rešetke... Pa tako i život savremenog (malo)građanina, koji više nije ni gladan ni žedan ni sexualno inhibiran ni potlačen od nekakvih strašnih tirana, te bi trebalo valjda da bude zadovoljan; ali, čovek je tako sazdan, ne ume da obitava u pukom zadovoljstvu...
Novi roman duhovitog Norvežanina Mirni dani u Miksing Partu (prevela Mirna Stevanović; Geopoetika, Beograd 2010) neće biti osobito iznenađenje za već prekaljene "luovce"; na drugoj strani, onima koji ga do sada nisu čitali radije bih preporučio da krenu sa prethodno objavljenim romanima, pa da tek onda dođu do ove knjige. No, pođimo redom.
Brur i Nina Teleman su bračni par u onoj nezgodnoj četrdeset-i-nešto dobi u kojoj se čovek, hm, preispituje gde je to bio i šta je to (i s kim?!) radio, & tako to. Tu su naravno i deca, sve po redu, mama, tata, pas i kravata... Nina je nastavnica norveškog i, reklo bi se, osoba koja je sigurna i stabilna u sebi samoj i svom životu, takvom kakav je. Brur je dramaturg i neostvareni dramski pisac, kojem je pomalo dosta toga da radi na tuđim dramskim tekstovima, jer je ubeđen da je stvoren za nešto više: za to da sam pravi Veliko Pozorište. U međuvremenu, najveći deo svojih dana Brur provodi baš tako: "razmišljajući o pozorištu", šta god to bilo, a to do kraja i njemu ostaje nejasno. To jest, onda kada ne razmišlja (romantično-lascivno) o Najdželi Loson, znamenitoj teve kuvarici, svojoj jedinoj vanpozorišnoj opsesiji. Što je najgore, reklo bi se da mu je "pozorište" iz njegovih mutnih maštarija dostižno baš koliko i Najdžela Loson, koja nikada neće saznati da tamo negde u Norveškoj živi neko ko izgara od želje da je izbavi iz njenog sadašnjeg života, mada ona po svoj prilici uopšte ni ne želi da bude izbavljena... Kako god, Brurovi kreću na odmor u Nemačku, u bavarski Garmiš-Partenkirhen; Nina obožava Nemačku, a za Brura to je tek "kolevka nacizma", osobito Bavarska. Apartman rezervišu kod porodice koja ne zna ni reč engleskog, nego se u korespondenciji koristi jednim od onih idiotskih "programa za prevođenje", pa tako i njihov ubavi alpski gradić u prevodu postaje Miksing Part... Razume se da Lu ne propušta ni najmanju šansu da poentira na jezičkom nivou, kao i na poslovičnom nivou "komedije zabune" zarad kulturološko-mentalitetskih razlika i tvrdokornih predrasuda, mahom Brurovih; to su, zapravo, i najbolji delovi ove knjige. No, oni ipak nisu njena okosnica.
Mirni dani u Miksing Partu pre svega su priča o krizi jednog odnosa i o posvemašnjoj krizi i stranputici jednog individualnog samopoimanja, čak jedne valjda već bezizlazne neostvarenosti, ako hoćete. Iliti o dramatično rastućem raskoraku između sopstvenog Nad-ja (umetničkog, ali i "muškog") i stvarnosti u kojoj se obitava. Razume se da je, samim tim, ovo i roman o nemogućnosti komunikacije, koja se zakonito izrodi u najbizarnije moguće nevolje, zdravstvene, bračne i svakojake druge. No, na koncu će uslediti nešto kao hepiend – to jest, ako je to hepiend. Ako je, dakle, neka vrsta mirenja sa sopstvenim ("objektivnim i subjektivnim") ograničenjima baš ono, ako ne najbolje a onda ono najpametnije što Telemanovi mogu dobiti od života. Zapravo, ova se priča, na način na koji ju je Lu vodio, i mogla završiti ili tako, ili nekim "tragičnim" finalom, koji po svoj prilici ne bi bio održiv. A što se Najdžele tiče, ona je, bez brige, ostala na sigurnom.
Napisan najvećim delom u dinamičnoj dijaloškoj formi – to je pozorište! uskliknuo bi Teleman – ovaj se roman čita lako i vrlo brzo, i sasvim je zgodna letnja lektira; Erlend Lu je, uostalom, odviše vešt pisac da bi zagnjavio čitaoca. Ipak, Mirni dani u Miksing Partu pouzdano nisu među njegovim najboljim delima, i svakako ne mogu pobuditi onu pažnju i oduševljenje kojima su dočekane prethodne Luove knjige, bar one prevedene na srpski. Ovde je malo odviše "veštačkih" situacija, svakovrsnog neproduktivnog preterivanja i "papirnatosti", i to je balast s kojim se ovaj roman do kraja ne uspeva izboriti. Pa dobro, ništa strašno, ni većim piscima od Erlenda Lua ne polazi za rukom da im svaka knjiga bude sjajna... U ovaj roman ipak vredi investirati svoje čitalačko vreme, a u međuvremenu, mene živo zanima šta li piše u njegovim knjigama kojih još nema u prevodu. Mislim, kako da ne budeš prokleto radoznao čega sve ima u romanu koji se zove Činjenice o Finskoj?!

teofil pančić

02.07.10 TANJUG

"Geopoetika", koja je prošle godine bila proglašena za najboljeg izdavača Beogradskog sajma knjiga od strane organizatora, ali i akreditovanih novinara, poznata je po izvanrednom "njuhu" za prave literarne vrednosti i srpske čitaoce je prva upoznala sa delima mnogih svetskih autora na samom početku njihove književne karijere.

To je slučaj i sa Erlendom Luom kome je do sada objavila romane "Naivan.Super", "Dopler", "Volvo Kamioni" i "Mulej" tako da ga više i ne treba predstavljati pošto je stekao verne čitaoce i kod nas. U medjuvremenu Lu je postao medjunarodna literarna zvezda i preveden je na 20 velikih svetskih jezika i pokupio je pregršt nagrada.

Posebno je cenjen kao pisac knjiga za decu što mu je donelo nagradu norveškog Ministarstva kulture za dečiju slikovnicu, nagradu kritike za dečiji roman, a u Strazburu je dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca.

U najnovijem romanu autor izvrgava ruglu opštu opsednutost elektronskom poštom koja se odvija na engleskom, jeziku koji u stvari ne znaju oni koji pišu već koriste kompjutersko automatsko prevodjenje.

Priča počinje prepiskom norveške porodice sa porodicom u Garmiš Partenkirhenu od koje bi hteli da iznajme kuću za odmor .

Poznato nemačko turističko mesto u tom nakaradnom engleskom postaje "Miksing Part" i u njemu se odvija nastavak priče o komplikovanim porodičnim odnosima izmedju glavnog junaka Telmana i njegove supruge.

Telman je antijunak, gubitnik, neostvareni dramski pisac koji se udaljava od porodice i stvarnosti a utočište nalazi u promišljanjima o pozorištu ali to mu ne pomaže da napiše sanjanu dramu.

Njegovi dijalozi sa ženom su teatar bračnog apsurda koji čitaoce zasmejava ,ali ih tera na razmišljanje o tankoj liniji koja razdvaja grotesku od tragedije i komediju od duboke drame.

Marsel Bajer je nemački pisac srednje generacije koji se već tri decenije bavi pisanjem bilo da se radi o novinskim tekstovima o književnosti, muzici i umetnosti, ili o istoriji i arheologiji. Do sada je objavio tri romana, dve zbirke pesama, knjigu novela i dve knjige nefikcionalne proze.

U "Letećim lisicama" pisac se bavi nasledjem krivice iz Drugog svetskog rata tako što slike rata prikazuje-zvukom.

Njegov junak je inženjer zvuka koga uvlače u svet nacističkih eksperimenata o kojima čitalac saznaje iz dijaloga izmedju inženjera Karnaua i 12-godišnje Gebelsove ćerke Helge.

Prema oceni glavnog urednika i osnivača " Geopoetike" Vladislava Bajca, Bajer je jedan od najautentičnijih glasova savremene nemačke književnosti i veliki pisac,a takvu preporuku treba ozbiljno shvatiti.