Dopler

19.02.06

Za kratko vrijeme Erlend Lu postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od 20 svjetskih jezika. Glavni likovi Luovih djela su muškarci na ivici nervnog sloma, zabrinuti, opterećeni ljudi koji prolaze kroz određene krize, grešni antiheroji u potrazi za smislom.
Čitaoci “Vijesti” su nedavno imali priliku da se upoznaju s mišljenjem ovog pisca o svom prethodnom romanu “Naivan. Super”. Ovaj put, na naš poziv, govoriće i o svom novom romanu “Dopler” koji je bio bestseler u Norveškoj. Romane “Naivan. Super” i “Dopler” (prevod Sofije Bilandžije, Nataše Ristivojević-Rajković i Mirne Stevanović) objavila je “Geopoetika”.
Čini se da je Vaš junak romana “Dopler” onaj isti iz prethodnog “Naivan. Super”, samo što je stariji, zar ne?
- Moglo bi biti da je zaista tako, ipak, nijesam o tome razmišljao dok sam pisao roman.

Može li se roman “Dopler” čitati kao knjiga o teretima koje nosi svakodnevni život?
- Smatram da je normalno da se tokom života susretnemo sa određenim teškoćama i umjesto da svom liku pripišem nervne slomove i opišem kako je bio pod tretmanom u mentalnoj instituciji ili nešto drugo, ja sam ga izmjestio u šumu, da bi u takvom okruženju mirno razmislio o svojim problemima. To su, naravno, promišljanja o svakodnevnom životu, i uglavnom o svakodnevici nekoga ko je toliko pametan, bistar, uvijek ispred, i nekog ko to više ne može da podnese i nalazi spas u bjekstvu.

Za nas, ljude sa Balkana, Skandinavske zemlje su primjeri dobro uređenih društava. Vi nalazite mane, one se odražavaju u životima Vaših junaka, kojima smeta ta perfekcija. I šta još?
- Mi imamo demokratiju koja dobro funkcioniše - i nema sumnje u to. Ali, takođe mi imamo mnogo usamljenosti, mi imamo nedostatak inicijative, jer su ljudi navikli da se brinu o sebi, mi smo poprilično dobrostojeći i zaboravljamo da i druge nacije imaju svoje stvarne probeme.

Zašto su Vaši (anti)junaci uglavnom muškarci?
- Trenutno pišem roman o mladoj ženi, tako da sam sada proširio svoju perspektivu, koja je do sada bila samo iz ugla muškarca. Ja sam muškarac i pretpostavljam da je to razlog što znam više o muškarcima nego o ženama, a ono što je sigurno jeste da ta razlika nije tako velika, jer svi smo mi ipak ljudi. Normalno je da nijesam previše zainteresovan za perspektivu roda, osim što je to bilo izraženo u mom prvom romanu. Dugo vremena sam smatrao da je način na koji žene razmišljaju u potpunosti zagonetan, ali sada uopšte ne smatram da je tako.

Imate li savjet kako pronaći u životu pravi smisao?
- Uopšte nemam nikakav savjet i ako bih vam dao nekakav savjet to bi bilo da se držite dalje od onih koji misle da imaju pravo da vam kažu kako naći mišljenje ili bilo šta drugo. Samo dalje od takvih.

Vi ste do sada imali puno profesija: pisac ste, bivši nastavnik, radili ste u pozorištu, bolnici... Koliko su takva iskustva dobra za pisca?
- Ne smatram da imam baš puno iskustava. Imao sam nekoliko poslova kao student, ali ne više nego bilo ko drugi. Uglavnom sam pisao. Ne smatram da vam je potrebno iskustvo da biste pisali. Pisanje je iskustvo za sebe. Ako volite jezik, možete i pisati, i smatram da je moguće pisati uopšte o bilo čemu što je dobro ili interesantno i to na zabavan način. Zaista, o bilo čemu.

OŠTRA KRITIKA

Luov posljednji roman “Dopler” bavi se problemima društva i različitih generacija. Glavni lik ovog romana napušta društvo, dom i porodicu i odlazi da živi u šumi. To je knjiga o usamljenosti i nezadovoljstvu i otkrivanju novog smisla u dobrovoljnom izgnanstvu. Ozbiljne teme roditeljstva i krize savremenog društva dopunjuju se u slikama o unutrašnjim, ličnim preispitivanjima pojedinca pred ultimatumima koje mu nameće trka modernog doba. Lu iznosi oštru kritiku društva i priču o besmislu svega čemu danas stremi prosječan čovjek.
Erlend Lu je rođen 1969. godine u Norveškoj. Pravio je kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Objavio je i romane “Prohujalo sa ženom”, “L”, “Činjenice o Finskoj”, kao i četiri knjige za djecu.

Vujica OGNJENOVIĆ

24.11.05 Vreme

Poslednjih godina mnoga najprijatnija prevodna književna iznenađenja stižu nam iz skandinavskih zemalja; "široka publika", doduše, i dalje više pada na kojekakvu bižuterijsku nadriegzotiku – a to je nekako i "politički korektno" u današnje vreme dominacije površnog i instantnog multikulturalizma – ali mnoga od najfascinantnijih literarnih Otkrića ne nose zamamne mirise Istoka ili Juga nego nam dolaze sa dalekog severa, koji zapravo iz balkanske perspektive nije ništa manje "egzotičan" (naprotiv!), samo nam se pričinjava da to nije tako jer je, bože moj, smešten na istom kontinentu i naseljen baštinicima "naše", judeohrišćanske civilizacije Zapada...

Ovo "civilizacijsko" pitanje nipošto nije bez neke kada se o Dopleru radi. Ali, bolje da krenemo redom. Erlend Lu, savremeni norveški romanopisac, srpskoj je publici pre nekoliko godina uspešno predstavljen romanom Naivan. Super, takođe u izdanju Geopoetike. Reč je o više nego pristojnom, duhovitom i nepretencioznom delcetu o mukama i slastima uključivanja jednog mladog i osetljivog bića u bizaran, počesto mučan, ali neodoljivo izazovan svet Odraslosti; knjiga je s dobrim pokrićem doživela solidnu popularnost u mnogim zemljama, pa i ovde. No, ako je Naivan. Super (izvorno publikovan još 1996) objava jednog svežeg pripovedačkog glasa, onda je Dopler – piščevo prošlogodišnje delo – potvrda jedne raskošne spisateljske uigranosti i (sa)zrelosti.

Šta je Dopler? Hm, ponajbolje ga je opisati kao dnevničku (tačnije: "mesečničku") ispovednu hroniku zime jednog "građanskog" nezadovoljstva, jedne pomalo operetske, solipsističke Pobune Protiv Reda Stvari. U redu, ali ko je Dopler? Hm, Uzoran Građanin koji se, negde na pragu starosti, u naprasnom nadahnuću za Svođenjem Računa – izazvanom jednom od onih trigger-situacija koje nam promene život: pavši sa bicikla u šumi, Dopler "spoznaje" svu lepotu tišine, samoće i življenja daleko od razuzdane gomile i ljudskih trivijalnosti... – "odmeće" u šumu, u "prirodu", daleko od Porodice, Posla i ostalih centralnih tačaka "normalne građanske egzistencije". To, kako jedan događaj, nekad i puka i banalna slučajnost, iz korena menja život dotadašnjeg dičnog člana Zajednice Normalnih nije nov motiv u literaturi: od Kamijevog Pada ili Krležinog Na rubu pameti pa do raznih Osterovih "namernih gubitnika", Doplerovih je prethodnika koliko hoćeš. Mada mu je pravi "otac" ponajpre možda Valden Henrija Dejvida Toroa, koji se još u devetnaestom veku odmetnuo u šumu, bežeći od pošasti "regularnog života"... Simbolički, Dopleru bi naizgled možda ponajpre odgovarala oznaka – opet kamijevska – Pobunjenog Čoveka ali, gle, Erlend Lu nije propovednik nego ironični opservator (pre)dobro svestan u kojoj i kakvoj epohi žive i on i njegov junak... Otuda pisac zapravo stalno "minira" patetičnu pompeznost Doplerove pobune: šuma je zapravo nadomak grada (Osla), hteo-ne hteo Dopler mora da silazi u varoš po izvesne potrepštine i da sklapa poslove i kompromise sa Građanima, a ni kontakti sa porodicom nisu baš izbežni: od Supruge u vidu rezignirane matrone koja kao-ravnodušno posmatra odocnelo mahnitanje svog muža, pa do gnevne kćeri, preko čije opsednutosti gospodarima prstenova i ostalim bajkolikim užasima Lu nesmiljeno portretira ono što će njegov junak lucidno nazvati "otrovnim strelama dečje kulture"... Ono za čime Dopler traga tamo gore u šumi tipične su opsesije visoke (post)modernosti: on teži, istovremeno bivajući bar delom svestan uzaludnosti, pa i strukturalnog besmisla svoje potrage, za "povratkom prirodi" i vremenu kada su svi odnosi bili jasni, prosti i pravedni, on čezne za onom mitskom Autentičnošću, za nedosegljivom Izvornošću u kojoj je čovek kaobajagi jednom živeo, pa je onda izgubio upavši u klopku "civilizacije" i građanskih regula. U tom smislu, bogme, ni Dopler ni Erlend Lu nemaju baš mnogo lepih i utešnih reči za čitaoca: "građanska civilizacija" postala je osetljivijem duhu posve nepodnošljiva u svojoj sumornoj prozaičnosti, ali ponuđene i dostupne "alternative" najčešće su infantilne, groteskne ili potpuno utopijske. Lu duhovito subvertira sliku "pobune" kroz defile bizarnih likova koji posle nekog vremena stvaraju gužvu u šumi: najednom bi svi da budu instant-odmetnici...

Ključno pitanje još nismo načeli: protiv čega se to zapravo pobunio Dopler, šta je to što je postalo tako neizdrživo da se zarad toga imalo pobeći u šumu, u kojoj će mu društvo praviti jedan ljupki los (čiju je majku Dopler-lovac u potrazi za hranom prethodno usmrtio!)? Proživevši svoj život u jednom besprekorno uređenom društvu, Dopler je dokonao da se ono što ga "ubija" celog života jeste briljantnost, ta stalna potreba za samousavršavanjem, kao osnovica one maksveberovske protestantske etike: "Bio sam briljantan u obdaništu. Bio sam briljantan u nižim razredima osnovne škole. Bio sam briljantan u višim razredima osnovne škole. U gimnaziji sam bio strava briljantan, ne samo u učenju, već i u pogledu socijalizacije. Bio sam briljantan iako nisam bio bubalica, iako nisam čitao samo lektiru; bio sam pomalo drzak i buntovnik i ophodio se prema nastavnicima na granici dozvoljenog, a ipak su me voleli više nego ostale. Danas mi je palo na pamet da čovek mora da bude briljantan na jedan bezgranično odvratan način da bi to uspeo. Bio sam briljantan student i našao superbriljantnu devojku kojom sam se oženio na briljantan način među briljantnim prijateljima nakon što su mi ponudili posao koji je bio toliko briljantan da je zeznuo sve ostale briljantne poslove. Kasnije smo dobili decu koju smo briljantno odgajali i kupili kuću koju smo briljantno renovirali. Godinama sam lutao po svoj toj briljantnosti. Budio se u njoj, zaspivao u njoj. Udisao sam briljantnost i postepeno gubio život. Tako to biva, vidim. Bože sačuvaj da moja deca budu briljantna kao ja".

I tu dolazimo do malog balkanskog recepcijskog paradoksa: "mi ovde" zapravo životarimo na samim okrajcima te Civilizacije Briljantnosti, malo šta od njenih dobrih strana osećajući na svojoj koži. Utoliko je ono od čega Dopler panično beži neretko ono isto čemu najbolji i najprosvećeniji među nama teže! Ima li tu nelogičnosti? Ne, to je prirodan, evolutivni tok stvari: toj se omraženoj "briljantnosti" možeš (pokušati) suvislo odupreti tek kada je stekneš... Ali, nije li onda već odveć kasno? Jeste. A sada? Sada je još isuviše rano. Pa ti sad živi s tim! A ne vredi ti ni da se u šumu odmetneš, jer bi te umesto pitomih losova sačekali međedi. Od kojih većina govori tvoj jezik, da stvar bude još nezgodnija.

29.09.05

Metropolis
Svojevremeno dok su se marksizam i sociologija jos učili u školama, jedan od omiljenih pojmova autora udžbenika bio je Otudjenje. Danas se otudjenje podrazumeva kao civilizacijska tekovina u kojoj mnogi već uveliko uživaju. U novom romanu Norvežanina Erlanda Lua, Dopler, otudjenje je ponovo aktuelno, ali u jednoj donekle iskrivljenoj verziji, norveških ali ne i ovdašnjih prilika.
Glavni junak, Dopler, u jednom trenutku odlučuje da se nastani u šumi na obodu grada. On inače živi u savršeno uredjenom svetu o kakvom mi samo mozemo da sanjamo, o kakvom smo, uostalom, nekada davno, čitavih 50god. i sanjali, ali ga nikada nismo dosegli. Norvežani su paradoksalno, kako zaključuje Dopler, zahvaljujući naftnim bušotinama, dobili svet o kome nisu mogli ni da sanjaju, svet u svemu savršen, uredjen, predvidljiv, rečju briljantan kako to naziva glavni lik romana. Upravo ta briljantnost opterećuje svojom neprirodnošću i podriva temelje normalnog životnog luka u kome se uspinje i pada. Otudjen od sopstvenog života koji se odvijao po pravilima jednog savršenog društva, glavni junak, Dopler sada odlučuje da se otudji od ljudi, nastani u šumi i povrati izgubljeni život.
Erland Lu i pored potencijalno ozbiljne teme koja nosi sav potencijal tragike, za svoj roman bira humorni ugao koji prividnom neozbiljnošću i lakom izmaglicom nerealnih zbivanja, rasterećuje čitaoca i ovaj roman čini pre svega zabavnim. Svako eventualno razmišljanje na temu otudjenosti od sopstvenog života kojim upravlja civilizacijska kolotečina, tretira se samo kao bonus poen.
I pored, pretpostavimo, ove univerzalne teme zapadne civilizacije, i pored dopadljivog i duhovitog pristupa, kao uostalom i književno-stilskog postupka bez ozbiljnihijih zamerki (mada i bez većih uzleta), kod nas ovaj roman samo delimično pogadja cilj. Da nam je samo malo Norveške briljantnosti, vajka se ovdašnji čitalac podeljenih osećanja: razumski odobravajući Doplerov izbor, podsvesno mu zavideći na preduslovima koji su mu omogućili da uopste napravi ikakav izbor.
Šalu na stranu, Dopler je roman koji pruža vizuru sveta o kojoj danas neminovno razmišlja svaki urbani čovek (bez obzira na norveško ili srpsko poreklo). Povratak prirodi ( istinski, u svakom segmentu onoga što prirodnost nudi kao smisao) želja je i nagonska potreba svakoga.
Ono što unosi nespokoj to je činjenica da smo svi mi već odavno kročili na put bez povratka, napred u civilizaciju koju zgrćemo nezasito, a da su slučajevi skretanja sa takvog puta istinski ekces kome možemo podariti samo jedna kiseli osmejak kao uostalom i ovom romanu.
Jasmina Vrbavac

06.08.05 Danas

Augusto Boal pripada latinoameričkom alternativnom teatru, a to je teatar raznolik u svim komponentama, u kome gledaoci nisu u ulozi pasivnih posmatrača, već prosvećena, emancipovane publika. Augusto Boal prešao je interesantan put od stipendiste i doktora hemijskih nauka u SAD, gde se na univerzitetu prvi put upoznaje sa pozorišnim radom. Kad se vratio u Brazil, Boal nastavlja da se bavi pozorištem i to postaje njegova prva profesija. Otkriva u sebi talentovanog pisca, reditelja, glumca, pedagoga, animatora i teoretičara pozorišta. Milena Dragićević Šešić o tome kaže: "Koncept pozorišta potlačenog čoveka Augusta Boala polazi od neophodnosti socijalne akcije i intervencije putem pozorišta kao jednog od mogućih sredstava. Ono tako sintetizuje zahteve i forme političkog pozorišta i pozorišta animacije, jer ne samo što otkriva i ukazuje na osnovne suštinske društvene probleme da bi provociralo otpor, već mu je osnovni cilj da delujući u mikrosredinama pruži tehnike pozorišnog delovanja, onima koji će od njih načiniti instrumente sopstvenog oslobađanja". Forme potlačenog pozorišta su simultana dramaturgija, pozorište-forum, nevidljivo pozorište, a sam Boal ističe da je svrha pozorišta potlačenog i demistifikacija pozorišnog, odnosno stvaralačkog rada, kao i "razbijanje svetlosti pozorišne scene kao oltara pred kojim publika može samo da se klanja". Boal, dakle, deleći u teatru uloge, glavnu ulogu daje i publici, koja kao učesnik stupa na scenu, učestvuje u stvaranju toka dramske radnje - jednom rečju, postaje stvaralac. Suština Boalovog rada jeste spoznaja da je i teatar, kao i svaka kreacija, dvosmeran proces, kao i da polako prolazi vreme kada je sedeti u teatru kao gledalac značilo biti pasivan. Možda teatar i mora pre svega biti akcija i glumaca i gledalaca, da bi pozorište sačuvalo svoju osnovnu svrhu, koju nosi još od antike - da bude očišćenje od zla.
Erlend Lu je norveški pisac, koga je naša čitalačka publika upoznala kada je Geopoetika objavila njegovo sveže i netipično prozno štivo Naivan. Super. Lu (1969) pripada mlađoj generaciji norveške literarne scene, a osim što se bavi pisanjem, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, pisao književnu kritiku, bio i učitelj, prevodilac poezije... Objavio je i romane Prohujalo sa ženom, L, Činjenice o Finskoj, Dopler, kao i četiri knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Za kratko vreme, Erlend Lu postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od dvadeset svetskih jezika. Ukoliko su česte junakinje Almodovarovih filmova "žene na rubu nervnog sloma", junaci Luovih romana su muškarci, koji plove iz krize u krizu, kod kojih ima svega ljudskog a najmanje herojskog, i koji odlučuju ne da se bore, već da bojište - napuste. Glavni lik Doplera odlučuje da napusti društvo, porodicu, dom i da ode i živi u šumi, odlučivši se da smisao nađe tamo gde ga je našao i Toro - u samoći, tišini i tihovanju. Spoznavši da moderno doba ne postavlja pred čoveka izbore, već ultimatume, Luov junak napušta civilizaciju, zaključujući da je njegov korak iz sveta "ratni pohod" i da je on "vojnik koji će se boriti do poslednjeg čoveka, protiv briljantnosti, protiv gluposti. Jer napolju je rat. Rat je".
Ako u filozofiju uđemo na sporedan ulaz, možemo očekivati da ćemo i same filozofe zateći bez krutih odora, bez suvišnog prenemaganja. Tako bi trebalo da ih upoznamo kao ljude, kakvi oni jesu: kao obične ljude, a istovremeno i kao veličanstvene i gotovo neumorne pregaoce koji se trude da izađu van okvira pukog ljudskog
Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. U detinjstvu opčinjavale su ga bajke, mitovi i drevne legende, koje je slušao od dadilje Irkinje. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran pod snegom, izronila je u njegovoj mašti još kad je imao šesnaest godina. No, mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor univerziteta na Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Oni su postali glavni junaci letopisa o Narniji, čudesnoj zemlji, koju su čitaoci, pre svega oni mlađe generacije, naprečac zavoleli. Završni naslov posvećen Narniji, Poslednja bitka, štampan je 1956. i dobio najveće priznanje za dostignuće u dečjoj književnosti- Karnegijevu nagradu. Od trenutka kad je K. S. Luis stvorio zemlju čuda, Narniju, prošlo je pedeset godina, a preko osamdeset pet miliona čitalaca zakoračilo je u taj svet čudesa, što stanuje iza zadnje strane ormana. Čarobnjakov sestrić samo je jedan od nastavaka knjiga posvećenih Narniji. Krajem 2005. u produkciji studija "Dizni", održaće se svetska premijera fimske verzije ove priče.

02.08.05 Blic

Junak romana, Dopler, prosečan Norvežanin „svog, neuspešnog vremena“, napušta porodicu i posao, obrasce današnjeg (uspešnog) života, i odlazi u šumu. On ni sam ne zna šta tamo traži, ali je svestan da ga, pošto se kroz smrt oca suočio sa nadmoći prolaznosti, ekonomsko blagostanje i intelektualna „superbriljantnost“ više ne mogu zavarati. Naprotiv: sistem (dehumanizovanih) vrednosti (oličen u Teletabisima, „Gospodaru prstenova“ ili turističkim putovanjima), kojima potrošačko društvo potčinjava i kontroliše ličnost, skrnave ionako kratak život, a čoveka pretvaraju u kupo-prodajni automat. Kao kritičar takvog stanja, Dopler je skandalozan i histeričan; on je zavisnik od civilizacije (obranog mleka i čokolade) koju pokušava da raskrinka ne bi li postao čist, slobodan čovek; on je borac koji u šumi traži lek protiv usamljenosti (otuđenja) i smrti. Novi poznanici mu olakšavaju samospoznaju: u razgovorima sa mladunčetom losa, kojem je pojeo majku, junak uvežbava roditeljstvo, u liku konzervativca, plagijatora robinzonijade i organizatora „festivala bratimljenja“, on se leči od ostataka potrošačke „indoktriniranosti“, dok ga Diseldorf i Gvozdeni Roger upozoravaju na preteranosti (u odavanju počasti ocu i kršenju zakona) koje mogu da izopače njegovu pobunu. Obnovljeni Dopler se neće vratiti porodici, već će, radi nje, krenuti iz Norveške, „besmislenog predgrađa stvarnog sveta“, u rat protiv gluposti i (zloupotrebljene) „briljantnosti“.

Ispod urnebesnog, zabavljačkog humora Erlenda Lua, utkanog u sam način pripovedanja, krije se snažan, gorak i pesimističan roman, sa donkihotovskom misijom spasavanja onoga (sveta) koji ne želi da bude spasen.

Vesna Trijic