Miloš Crnjanski

11.01.14 Danas

Pored znamenite Filosofije palanke, čije je poslednje sedmo izdanje objavilo beogradsko Otkrovenje, i romana Dekartova smrt, u kome se Konstantinović, pišući o svom ocu kao o imaginarnom Dekartu, ocu koji je inače bio pravnik i kome je ustvari i pristajalo ovo pozivanje na Dekarta i njegov racionalizam, malo je poznato da je svojevremeno Konstantinović objavio i osmotomno delo Biće i jezik posvećeno srpskoj književnosti, odakle je preuzet i ovaj svakako izuzetan esej posvećen Milošu Crnjanskom i njegovom delu.
Crnjanskom sa kojim se Konstantinović i sreo prilikom njegovog posleratnog boravka u Beogradu. Hoću da kažem da je „slava“ Filosofije palanke, ako je to slava, nekako bacila u zasenak ovo kapitalno delo naše istorije književnosti. To je i razlog da pišem o ovom eseju svog prijatelja Konstantinovića.
Jednostavno je teško objasniti zašto je osmotomno delo Biće i jezik nedovoljno poznato jer je u pitanju izuzetan poduhvat iz istorije naše književnosti. Prisećam se tako da sam u evidenciji gradske biblioteke bio drugi čitalac koji je pozajmio knjigu, doista neobično pored tolikih studenata književnosti koji za Konstantinovića i njegovo delo možda nisu ni čuli. Sve je moguće kod nas!
Biće da je sada dobra prilika da navedem komentar sa korica knjige u kome se upravo pominje Srbija iako, po mom mišljenju, Srbija nije osnovna tema, ako je uopšte tema ovog eseja. Jer, prema ovom navodu, Crnjanski je pre svega bio izuzetni patriota koji je veoma patio zbog ondašnje Srbije, a nije bilo tako po mom mišljenju. Biće da je izdavač to istakao da bi bar kod sve brojnijih savremenih patriota probudio interes za svoje izdanje. Evo tog navoda:
„Sa ovom idealnom Srbijom, kojoj će Crnjanski uputiti stih Umreću zbog Serbije, a nismo se ni sreli, nema susreta, onako kako ga nema sa idealnim, ali tako što je nemogućnost tog susreta sa njom nemogućnost susreta ovog duha, u stvarnosti, sa sobom samim. Ova Serbia rođena u poricanju stvarnosti, jeste integralno poricanje svega stvarnog: ona pretvara subjekt koji je traži u ovakav, bludeći, zrak, ona ga krade od njega samoga, onako kako ista Serbia (i slovenstvo, konfuzno i mutno, u kome se panslavizam, u varijanti vojvođanskoga graždanstva, ukršta sa duhom modernizma neposredno posle Prvog svetskog rata) pljačka stvarnost Vuka Isakoviča, iz magistralnog romana Seobe (Geca Kon, Beograd 1929), razarajući njegov osećaj sopstvene stvarnosti, i pretvarajući ga u somnabula, i mesečara, kao žrtvu tog ne-svetskog apsoluta usred sveta. Nikada se, i nigde, Srbija nije tako srela, u isti mah, sa idealnošću i ništavilom kao u poemi Serbia: ova poema je najviši romantičarski trenutak njene duševne istorije...“
Sada eto ipak uviđam da ovaj izvod i nije tako pogrešan, kao što mi se učinilo u prvi mah, pošto je upravo ovaj spoj idealizma i romantizma u delu Crnjanskog, kojeg će Konstantinović nazvati njegovim „novoromantizmom“, bio osnovno njegovo stilsko obeležje. Ali duh njegovog novoromantizma bio je, ustvari, i pre duh radikalnog prevrata i sumnje koje Crnjanskog odvode u njegova „udvajanja“, kako ih naziva s pravom Konstantinović, u jedan romantizam bez epiloga i mira koji završava u ovom osobenom „estetizmu“ ništavila.
„Pesnik se uostalom i ne rađa tamo gde je potpun poraz. Delo nije konačno. Crnjanski se kao pesnik ne može komentarisati istorijom. Crnjanski je bio i ostao Odisej. Njegov je cilj bio - kako piše Konstantinović - da život pođe za umetnošću. Ono što se ovde peva to je agonija reda, to je pevajuće rastvaranje... Idealno, kome je Crnjanski inače težio, je komedijantsko:
Sve je komično, jer ništa nije nužno: sve je u proizvoljnosti u kojoj egzistencija postaje kao rečenica što prelazi preko stvari i bića, i izvan njih, u ovoj vansebnosti, kao nadirućoj praznini što crno zrači iz svakoga susreta reči, vanredno lakih, jer obolelih od praznine. Mi smo glumci: i jesmo i nismo, mi smo u ulozi, ili kao neke slike koje se umesto nas šetaju po svetu, kao Crnjanski u nebesima Toskane, u slutnji smrti, nestajanja, koja je i ojađenost i sreća oslobođenja. Sve naše reči i rečenice, sa svim svojim vizijama i zvucima, ne prestaju da stvaraju prazninu, a praznina kao da traži te naše reči i rečenice, pretvara nas u pisce, u stiliste. Svevlast stila iskazuje se kao svevlast ništavila. Mi smo laki (tu gde su reči umesto stvari: gde sva materija kao da se preobrazi u zvuk), ali zato što smo prazni... Sreća od lakoće, velika sreća poezije ovoga jezika, ovde je nesreća od praznine, koja ostaje između nas i nas samih“.
Tako je eto povodom Crnjanskog pisao Konstantinović. Potražite zato njegovo osmotomno delo Biće i jezik. I vi koji inače ne čitate.

Nenad Daković